Ivo Š. Marinić, Novi Sad, 2008.

ZEMALJSKI DANI TEKU

(Da li sam još u prokletoj avliji ili mi se samo čini)

Sadržaj

0) Predgovor

DEO I - LEVIJATAN

1) Autobus

2) Odakle stiže autobus

3) Serija telefoniranja

DEO II - RAD I STVARALAŠTVO

1) Školovanje

2) Kretanje u službi

3) Prvo zaposlenje i prva razočarenja

4) Povraćaj vere u ljude nakon prvih razočarenja

5) Prvi istraživački radovi

6) Prvi kontakti sa svetom iz inostranstva

7) Vera u socijalizam kao put pronalaženja ljudske sreće

i ljudskih mogućnosti

8) Prvi odlasci u inostranstvo - realni i idealni svet

9) Uprava - pregalaštvo u regulisanju realnih tokova u ekonomskom životu na osnovama socijalne pravde, društvenog napretka i izgradnje bogatijeg društva

10) Zavod za urbanizam i zaokupljenost realnim problemima

11) Mišeluk kao idealni socijalistički grad

12) Povratak u upravu - još jedan pokušaj povratka veri

u izgradnju boljeg društva

13) Bežanje od stvarnosti - dolazak na fakultet

14) Voluntarizam kao pogled na svet

15) Dokle je stigao „autobus“

DEO III – MOJA UNIVERZIJADA

1) Moja univerzitetska karijera

2) Memorandum Srpske akademije nauka i umetnosti

3) Pripreme za prekid rada na fakultetu zbog odlaska u penziju

DEO IV – MIROVINA

1) Analiza odnosa u primeni Pojedinačnog kolektivnog ugovora

na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu

2) Prekid radnog odnosa sa Fakultetom tehničkih nauka u Novom Sadu

DEO V - MEDITACIJE

1) Kad bih mogao da zaključim

0) Predgovor

Dixi et salvavi animam meam - Rekoh i spasih svoju dušu

(latinska poslovica)

Toliko čudnih tokova i obrta u kratkom periodu ljudskog veka. Nakon godina „obnove i izgradnje“ nastupilo je vreme destrukcije. Nakon zlatne epohe došlo je vreme zla. Svetlana Broz piše svoju knjigu sa simbiličnim nazivom „dobri ljudi u vremenu zla“. Nebojša Popov 1999. godine, u listu „Republika“ br. 211. piše: “Prizore biblijske apokalipse cine jos upecatljivijim sve glasniji proroci, verujuci i neverujuci, »poslednjeg i odlucnog boja«, i to bas u nasoj zemlji, pre svega na Kosovu, kao novom Armagedonu, mestu gde se odigrava presudna bitka izmedju Dobra i Zla.
Knjiga Zemaljski dani teku nastala je kao rezultat promišljanja o neobičnim događajima čiji sam akter i sam bio, posledicama tih događaja na moj život i život „običnih“ ljudi, uzrocima koji su dovodili do tih događaja i umesto kažnjavanja vinovnika tih događaja njihova nepravična promocija u velikane, nosioce napretka. Da li je to prirodan tok događaja zbog ljudske prirode ili osionost pojedinaca kojih se ljudi klone, pa istorija dobija neobične tokove. Ako i dolazi do osude ona dolazi tek naknadno, kada izgubi svoj smisao, u uslovima u kojim nije moguće izvršiti pravdu nad vinovnicima nesreće društva i njegovih pojedinih skupina. Beskrupuloznost pojedinaca dolazi iz više razloga. Najčešće je to ljudska priroda pojedinca sazdana na konstrukciji njegove psihe od – gluposti, osionosti, umišljene veličine, netolerancije, osvetoljubivosti, prezira drugih i drugačijih, oholosti, nadmenosti, nepravičnosti, pristrasnosti, sklonost ličnom prosuđivanje sopstvene pravde u ličnoj stvari i sl. U teoriji društvenog razvoja je već davno, na početku ljudske civilizacije, prelaskom ljudskih skupina iz hordi u civilizovane oblike organizacije ljudskog društva, uočena štetnost ovih i ovakvih osobina pojedinaca i nužnost njihovog ograničavanja u skladu sa interesima društvenih skupina. Tako nastaju dokumenti koji ograničavaju vlast suverena nad drugim ljudima do granica koje određuje skupina umnih (npr. senat u antičkoj Grčkoj i Rimu), kasnije nazvanih ustav (ustav-granica do koje idu prava suverena). Apsolutna vlast pripada samo i isključivo bogu. Ljudi na zemlji ne mogu biti nosioci apsolutne vlasti. Međutim. pojedinci, naročito u vremenu zla, nastoje da sebi pribave božanska prava, da budu bogovi na zemlji – vlasnici života i smrti, iako bez dopuštenja boga. Te svoje naume ovakvi pojedinci lako ostvaruju ako ne uz pomoć boga ono uz pomoć države, koja sa pristankom na takve pogodbe postaje „Levijatan“, monstruozno biće jednog groznog čudovišta iz starozavetnog mita. (U knjizi o Jovu, g. 41, 24 za ovo čudovište se kaže da „ništa nema na zemljida bi se isporedilo s njim“.

Najveći deo perioda koji razmatram u ovoj knjizi odnosi se na vreme „Levijatana“, monstruozne uslove mog života, života moje porodive, mojih prijatelja i najvećeg dela „običnih“ ljudi. I kada pomislih da smo izašli iz vremena „Levijatana“, točak istorije vraća se na početak, preteći da u svoj žrvanj uvuče našu decu, unuke, praunuke i mnoga buduća pokolenja. Zbog toga u podnaslovu knjige izražena je sumnja koju preporučujem da se stalno preispituje - da li sam još u prokletoj avliji ili mi se samo čini, aludirajući na Andrićeva razmatranja životnih dilema.

Stalno preispitivanje uslova života i kvaliteta njegovih tokova je ujedno moto ove knjige koji se preporučuje čitaocima, radi izgradnje života dostojnog čoveka kako sadašnjih tako i budućih, još nerođenih generacija. To podrazumeva stalno provetravanje prostora da ne bi „paučina premrežila nebo nad našim delom Evrope“ i tako produžila život „našem Levijatanu“.

U Novom Sadu, oktobra 2008.

I DEO

LEVIJATAN

Levijatan (heb. לִוְיָתָן) je neman koja se pominje u Starom Zavetu (Psalm 74:13-14; Jov 41; Isaija 27:1).

1) Autobus

Vrelo avgustovsko predvečerje 1991. godine. Spremio sam se za put kod sestre u bosansko mesto Modriča, poznato po modrim šljivama a u novije vreme i po fabrici motornih ulja, koja intenzivno i uspešno sarađuje sa rafinerijom nafte u Novom Sadu. Supruga mi je kupila autobusku kartu ali nije mogla rezervisati mesto. Na blagajni su joj rekli da očekuju putovanje neodređenog broja putnika za koje moraju obezbediti mesto. Autobus verovatno neće biti sasvim pun, pa veruju da ću moći otputovati predviđenom autobuskom linijom. Sa tim saznanjem uputio sam se na putovanje.

Pre ulaska u autobus primetio sam neobične putnike. Bilo je tu žena i dece sa prtljagom u velikim zavežljajima ali i sredovečnih muškaraca bez prtljaga. Ulazak u autobus odvijao se tiho, pomalo unezvereno. U autobus je ušlo oko dvadesetak putnika, tako da sam zauzeo sedište u prednjem delu autobusa, okružen sa nekolicinom sredovečnih muškaraca. Žene sa decom zauzele su mesta u zadnjem delu autobusa. I putovanje je počelo.

Nakon polaska osetilo se olakšanje kod putnika a nakon kraćeg vremena čuo se žamor i međusobni razgovor putnika koji su sedeli u neposrednoj blizini. I moji susedi su započeli samnom razgovor, pretpostavljajući da sam deo njihove grupe. Na moje veliko iznenađenje razgovor mojih suseda u autobusu se odnosio na njihovo učešće u oružanoj pobuni prethodne noći navodnih meštana sela iz okoline Vukovara

na području Hrvatske.

2) Odakle stiže autobus

Želja da se preuredi država prema zamislima ideologa državnog udara potkrepljena je njihovim akcijama na terenu, kroz bratsku pomoć saplemenika iz tadašnje Republike Bosne i Hercegovine. Vojna podrška regularne državne vojske ogledala se u izvlačenju učesnika pobune iz Hrvatske nastanjenih u Bosni i Hercegovini i njihovim prevoženjem preko Dunava u mesto Vajska u Vojvodini, odnosno u Republici Srbiji, odatle autobusom do Novog Sada a iz Novog Sada redovnom autobuskom linijom u Republiku Bosnu i Hercegovinu.

Putovanje redovnom trasom puta preko Bačke Palanke, Iloka i Šida, zamenjeno je novom trasom, navodno iz bezbednosnih razloga, prelaskom Dunava kod Novog Sada na sremsku stranu, nastavkom putovanja prema Rumi, Sremskoj Mitrovici, prelaskom reke Save i ulaskom u Bosnu i Hercegovinu u mestu Rača, prolaskom kroz Bijeljinu, Brčko, Bosanski Šamac, Modriču i odlaskom u Doboj. Na moje veliko iznenađenje svi putnici su putovali do Modriče ili do Doboja uz eventualni izlazak na usputnim stanicama između Modriče i Doboja. Najveći broj putnika je izašao u Modriči, u sumrak tog avgustovskog vrelog dana. Konačna odrednica jednog broja putnika koji su napustili autobus u Modriči bio je, prema njihovom kazivanju, Odžak, mesto sa većinskim muslimanskim i hrvatskim stanovnišvom i manjinskim delom srpskog stanovništva doseljenog u ovo mesto nakon drugog svetskog rata, sa namerom uspostavljanja uravnoteženije etničke strukture. Dakle, jedan broj učesnika pobune u Hrvatskoj bio je iz mesta Odžak, koje je poznato iz drugog svetskog rata kao snažno ustaško uporište u kome rat nije završen ni 9. maja 1945 kao u Evropi, ni 15 maja 1945. godine kao u tadašnjoj Jugoslaviji, već kasnije tokom leta 1945. godine a u slamanju ustaške pobune 1945. godine je to srpsko stanovništvo imalo značajnu ulogu iz koje su sledile brojne građanske privilegije koje su u tadašnjoj Jugosjaviji obezbeđivale ugodan i lagodan život. Njihovo angažovanje u pobuni u Hrvatskoj je samo nastavak njihovih aktivnosti započetih davne 1945. godine i vraćanje delimičnog duga državi izgrađenoj na temeljima u koje su oni utkali deo svoje aktivnosti.

Tokom putovanja pričali smo o taktici ratovanja u Hrvatskoj, o otporu koji pruža hrvatsko stanovništvo, o nespremnosti državnog predsedništva da reši srpsko pitanje na način na koji to zahtevaju srpski vlastodršci i nepotrebnom izazivanju sukoba sa hrvatske strane. Nisam imao razloga da se suprotstavljam njihovim stanovištima jer su ta stanovišta meni bila veoma poznata iz srpske štampe a u uzavreloj i konfliktnoj atmosferi nije bilo uputno oponirati.

Počinjao sam polako da shvatam uzroke aktuelnih političkih sukoba, da razumevam svoje poluvekovne zablude koje nisu nastale zbog moje nedovoljne inteligencije već iz snažne državne propagande kojoj nisam bio u stanju da se oduprem, koja se rodila na krilima zločinačke aktivnosti male grupe uzurpatora i na tragovima bijega od odgovornosti za tu zločinačku aktivnost, koja je kažnjiva u svim normalnim i civilizovanim društvima.

Ali verovao sam da u društvu ima dovoljno snaga da se ta neman, taj Levijatan koji povremeno vraća društvo u haos, bezumlje i beznađe, može zaustaviti. Međutim, dugo smo neman gojili da bismo je mogli pobediti bez stravičnih gubitaka. Kada je uništila razum koji bi je mogao savladati dobila je novu snagu, novu pogonsku energiju i nove pogubne metode uređivanja društva. Sada, šesnaest godina posle, nakon svakodnevnog uzimanja danka, nakon mnogobrojnih svetskih intervencija, od kojih su neke bile razumne i poučne a neke destruktivne i razarajuće koje su u procesu uništavanja Levijatana primenile njegova destruktivna sredstva kako bi ga savladale radi budućnosti rođene i nerođene dece i ljudskog okončanja radnog i životnog veka moje generacije i generacija koje dolaze posle nas, shvatam svu dubinu mojih zabluda.

Da li je svet moguće urediti po ljudskim merilima? Čitava ljudska istorija je puna protivrečnosti. Ponekad vam se učini da je to moguće a onda se uverite da ste bili u zabludi. Objašnjavajući mojim studentima dokle idu granice slobode upozoravao sam ih da granice moje slobode ne mogu ići preko granica slobode drugih. I to je ona humana nit koja nam omogućava život dostojan čoveka. Nažalost, ta granica se često prenebregava, pa u osvajanju svoje slobode često puta zalazimo u područje slobode drugih, ograničavajući ih i uzurpirajući. A tada dolazimo u zonu sukoba, zonu dominacije sile, zonu gubitaka građanskih prava i na kraju u zonu gubitaka ljudskih prava u kojoj se sukobi završavaju gubicima u ljudskim životima. A tada je doveden u pitanje svaki smisao ljudskog delovanja.

Upravo nekažnjeni zločini počinjeni pre, za vreme i nakon drugog svetskog rata u ime navodne pravde a u korist sopstvene dobiti političke klike u na zločinu zasnovanom političkom sistemu, bili su pogonska snaga za nove državne zločine, u momentu kada su ti njihovi interesi bili dovedeni u pitanje.

Proveo sam noć u Modriči. Pod utiskom doživljaja iz autobusa, osećao sam prisustvo zla koje se nadvilo nad nama. Osećao sam ga na ulici, na terasi, čak u vazduhu. U košmaru sam proveo noć.

Sutradan sam zajedno sa mlađom sestrom njenim autom otišao u Bosanski Brod, kod starije sestre i njene rodbine. Izneo sam im moje utiske i doživljaje na putu iz Novog Sada do Modriče. Za njih je to bilo iznenađenje ali su kao i ja verovali da je to samo ponašanje malih skupina ljudi, individualno, bez političke saglasnosti, državne i vojne podrške.

Proveo sam još jednu košmarnu noć a sutradan zajedno sa mlađom sestrom, njenim autom otputovao kod majke u Žeravac. Na putu smo nailazili na kolone vojnih vozila koja su se užurbano kretale ka jugu, prema unutrašnjosti Bosne. Bilo je to iritirajuće i uznemiravajuće.

Sutradan smo u dvorištu porodične kuće, u kojoj je stanovala naša majka a nekada cela porodica od devet članova, pili kafu sa još nekim komšinicama, pred povratak u Modriču, odakle nameravam da sutradan autobusom otputujem u Novi Sad. Pijemo kafu za improvizovanim stolom na travi. U tom trenutku iznad nas, u niskom letu preleće avion, za koji po zvuku znamo da pripada državnoj vojsci. Pored buke koju je stvarao, zbog niskog nadletanja izazivao je vazdušne titraje od kojih se uzburkala kafa u šalicama.

Demonstracija sile bila je iritirajuća, bezobzirna i preteća.

Krenuli smo iz Žeravca u Modriču. Ponovo susrećemo kolone vojnih vozila koja putuju na jug, prema centralnoj Bosni. Susreti izazivaju neprijatna osećanja.

Kuća u Modriči u kojoj žive zet i sestra ima dva nivoa – prizemlje i prvi sprat. Oni spavaju na spratu a ja u prizemlju. Nekoliko metara od kuće je ulica, sa koje se može veoma lako kroz otvoren prozor ući u prizemlje kuće. Noć je topla i prozori otškrinuti. Nakon prvog sna čujem zvuke ispaljenih metaka na ulici. Mnogo pucnjeva koji se ispaljuju u hodu. Strah me je i razmatram strategiju otpora eventualnom drskom napadaču. Međutim, strelac produžava ulicom, odlazi.

Ostatak noći provodim budan. Rano ustajem, sestra, zet i ja doručkujemo, pijemo kafu i ja odlazim na autobusku stanicu da bih otputovao u Novi Sad autobusom koji polazi iz Modriče u 9,10 sati. Poćinju novi autobuski doživljaji.

Ovaj put autobus vozi redom vožnje utvrđenom trasom. Od Modriče putujemo prema Bosanskom Šamcu, prelazimo reku Savu i ulazimo u selo Slavonski Šamac u Hrvatskoj. Na ulasku u Hrvatsku policijska kontrola. Policajac u novoj uniformi hrvatske policije kontroliše saobraćajna dokumenta, prebrojava putnike u autobusu, nakon čega vozaču vraća dokumente i želi nam srećan put. Izlazimu na putnu trasu koju smo mi tada nazivali autoput, koja je u stvari bila malo širi regionalni put od uobičajenog. Nastavljamo putovanje kroz Hrvatsku bez zaustavljanja. Na izlasku iz Hrvatske, pre mosta na reci Spačvi, improvizovani grudobrani od vreća peska, radi zaštite od metaka manjeg kalibra.

Prelazimo reku Spačvu, izlazimo iz Hrvatska i ulazimo u Vojvodinu. Na prvom većem parkingu nakon ulaza u Vojvodinu policijska kontrola saobraćaja. Policajci u zvaničnim uniformama tadašnje federalne države Jugoslavije. Ispred nas autobus sa prištinskom registracijom. Imamo utisak da je već dugo tu, na kontroli. I njegovi putnici. Kontrola našeg autobusa je rutinska. Već dugo na području Vojvodine retko viđamo vozila sa registarskim oznakama sa Kosova, pa se interesujemo kod policajaca da li među putnicima prištinskog autobusa ima ozbiljnijih kriminalaca. Oni mudro klimaju glavom, Međutim, ne možemo odgonetnuti značenje tog klimanja.

Policajci nam žele srećan put i mi odlazimo. Prolazimo Šid i nastavljamo prema Iloku.

Šid je vojvođanski grad u Sremu. Nekada, početkom sedamdesetih godina, učestvovao sam u istraživanju područja opštine Šid. Istraživanje je imalo sociološki i ekonomski karakter a trebalo je da pomogne lokalnim organima vlasti u donošenju ekonomsko-političkih mera za podsticanje efikasnijeg korišćenja lokalnih resursa i poboljšanje životnog standarda. Tokom istraživanja imali smo više susreta sa interesantnim ličnostima, među kojim su svakako predsednik Opštine Šid, sekretar opštinskog komiteta Saveza Komunista u opštini Šid i lokalni katolički sveštenik.

Nedugo nakon našeg istraživanja, predsednik opštine je smenjen a predsednik opštinskog komiteta je izvršio samoubistvo. Bili su mladi ljudi koji su se približavali četrdesetim godinama ali nisu odgovarali duhu vremena koje je bilo na pomolu. Seoski sveštenik čiji smo mi bili gosti tokom istraživanja bio je veoma inteligentan i umeren čovek, sa značajnim doprinosom smirivanju pobedničkih strasti lokalnih pobednika nakon drugog svetskog rata i očuvanju mnogih života. Kao izrazito mudar čovek bio je u prvom posleratnom sazivu član Antifašističkog Veća narodnog oslobođenja Jugoslavije za Vojvodinu. U vreme naših kontakata bio je već u poodmaklim godinama, cenio je verski život ali je volio svetovni.

Područje opštine Šid je višenacionalno, a ni jedan narod nema apsolutnu većinu. Pored Srba i Hrvata tu žive u većem broju i Slovaci a u manjem broju i pripadnici drugih evropskih naroda. Vojvodina je pomagala negovanje etničkih specifičnosti, odvajanjem dela vojvođanskog budžeta za te namene. Međunacionalni odnosi bili su harmonični, oslonjeni na uzajamnu pomoć i saradnju sa susedima.

Između atara opštine Šid i atara opštine Ilok je republička granica Srbije i Hrvatske, odnosno tu se razgraničavaju teritorije Vojvodine i Hrvatske kao konstitutivnih elemenata jugoslovenske federacije. I upravo na toj granici, koja nije nikakvim znakom na terenu obeležena već samo u glavama ideoloških katrografa, doživeo sam, zajedno sa drugim putnicima autobusa, najveće poniženje. Sa uperenim automatom u autobus i njegove putnike, dva lica u uniformi vojnika tadašnje jugoslovenske narodne armije životne dobi od oko 30 godina zaostavljaju autobus. Jedan vojnik ulazi u autobus sa automatom i putnicima kao i vozaču pregleda „osobne karte“ a drugi drži autobus i njegove putnike na nišanu. To što su tražili u autobusu nisu našli, vojnik je izašao iz autobusa i naredio vozaču da nastavi vožnju.

Nastavljamo vožnju u šoku. Nakon minut, dva putnici počinju da međusobno razgovaraju u stilu ko su ovi i čiji su ovi. Jasno, odgovor nije znao niko od prisutnih.

Obilaznicom oko Iloka približavamo se mostu na Dunavu. Prolazak na most na Dunavu kroz Ilok nije moguć jer su na putu iz pravca Šida postavljeni „ježevi“. U blizini mosta je nekolicina privrednih objekata dok su stambeni objekti dalje u naselju. Na početku mosta sa Iločke strane je parkiran tenk jugoslovenske narodne armije sa uperenom cevi na objekte na iločkoj strani mosta. Po stanju objekata vidi se da je posada tog tenka već izvodila svoj krvavi pir. Naime, na zidovima objekata bile su rupe promera približno jedan metar. Taj događaj kao herojski podvig jugoslovenske narodne armije je već objavljen u štampi. Ja sam imao priliku da vidim taj podvig među prvim jugoslovenima. I izgledao je prilično jadno.

Prolazimo pored tenka i penjemo se na most. Prelazimo most i dolazimo do vrbaka na obali Dunava pored mosta. Vrbak je dobio svoju novu funkciju Vojnici jugoslovenske narodne armije opremljeni savremeni ratnim oružjem i oruđima bili su u vrbaku kao pčele u košnici. Bilo je očigledno da nisu tu zbog pecanja ili sličnih aktivnosti. Očigledno je da su namerili nešto da osvajaju i da svakog ko se toj nakani suprotstavi ubiju.

Ćutke prolazimo pored vojske koja više ne krije svoje namere.

Dolazim kući koja je prazna, bez topline doma. Svi su otišli za svojim obavezama. Grlo mi se steže. Shvatam da neman tek pušta svoje pipke i da nesreća tek predstoji, u kojoj mogu izgubiti svoje biližnje koji žive u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Srbiji i Vojvodini. Crni oblaci su se nadvili nad nama. Samo je pitanje dana, ne godina ili meseci, kada će izliti svoj smrtonosni otrov na sve one koje volim i koji mi daju veru u život. Telo mi se grči. Razumevam sve ono što mi je do tada bilo daleko, nestvarno. I u tom grču shvatanja stvarnosti doživljavam nervni šok, ne simbolično, nego stvarno. Počinjem da ridam i ne mogu da se zaustavim. To dovodi do olakšanja. Utrnutost počinje da popušta i vraćam se racionalnom promišljanju.

3) Serija telefoniranja

Pokušavam spasiti što se spasiti može. Telefoniram. Najpre sestrama u Bosni, zatim prijateljima u raznim bosanskim mestima. Avaj, veze su loše, verovatno zbog prisluškivanja. U razgovorima koristim ružne reči, psujem, negodujem i grdim tvorce nerazuma i haosa u ime nekih, samo njima znanih ciljeva. Posle nekoliko dana veze se kidaju. Velemajstori su obavili svoj deo posla. Onemogućili su svaku komunikaciju među građanima različitih jugoslovenskih republika. Nema više razgovora, nema čak ni prisluškivanja. Moje mišljenje o bilo čemu, o životu bliskih ljudi, čak i o mom ličnom životu je postalo nevažno. Prepušteni smo sudbini. Sudbina su nam oni. Oni su naša kob, naša nesreća. Kasno je da bilo šta kao ljudi uradimo. Nismo ništa uradili kada smo mogli. Pustili smo neman u vlastito dvorište. Nova prilika za neutralizaciju nemani neće nam se dugi niz godina ukazati. I posle dugog niza godina neutrališemo joj samo rep. Koji se obnavlja, da bi se neman svakih nekoliko godina uzdizala stalno tražeći nove žrtve koje su joj potrebne da bi opstala.

Veze sa evropskim zemljama nisu pokidane. Građani jugoslovenskih republika mogu komunicirati sa ljudima iz evropskih i prekookeanskih država ali ne mogu međusobno. Dolazim na spasonosnu ideju. Komuniciraću sa rođacima i prijateljima iz Nemačke, oni će komunicirati sa mojom rodbinom u Hrvatskoj i Bosni i u novim kontaktima sa Nemačkom saznaću za moje najmilije, prijatelje i poznanike. I počinju serije telefoniranja. Cena takvog telefoniranja vrtoglavo raste po jedinici informacije. Ali osećam se smireno. I dalje računam da će se situacija smiriti sama od sebe, da će pobediti razum, da će se pojaviti ljudi koji će se suprotstaviti nerazumu. Međutim, moje neshvatanje stvarnosti oko mene bilo je ogromnih razmera, kao posledica kontinuiranog ispiranja mozga svim sredstvima od mog rođenja. Snaga onih koji su razumeli stvarnost bila je minimalna u odnosu na snagu onih koji su bili u službi propagande da nikakva borba sa njima nije mogla uroditi plodom. Pored toga, svi dobronamerni koji su razumeli situaciju u društvu, da bi nas spasili od odmazde koja bi usledila ukoliko bi javno ispoljavali svoje neslaganje sa postupcima vlasti, nisu želeli ni da nam saopštavaju svoja saznanja. Tako sam ja kao i većina mojih vršnjaka ušao u četrdesete godine svog života bez elementarnih znanja o društvu u kome živim. Sa takvim elementarnim neznanjem postao sam državni funkcioner, zadužen za sprovođenja određenog segmenta državne politike. S obzirom da se kroz segment državne politike u kome sam delovao nisu ispoljavale duboke društvene protivrečnosti, ni u profesionalnom radu nisam uspio spoznati aktuelne protivrečnosti jugoslovenskog društva.

Potkraj osamdesetih godina sam kao državni funkcioner u dva navrata učestvovao na sednici zatvorenoj za javnost, na kojoj nam je „drug odozgo“, iz jugoslovenske federacije, inače srpski kadar iz Republike Hrvatske, objašnjavao kakve su se sve opasnosti isprečile na putu društvenog razvoja jugoslovenske federacije. Drug odozgo nam je objašnjavao da se te opasnosti kriju u društvenim konfliktima koje je inače zemlja prevladala sredinom šezdesetih godina. I sve u tom stilu. Drugih opasnosti nije bilo, osim onih o kojim su novine svakodnevno pisale. Bio sam zbunjen „tajnošću“ sastanka i markiranjem „glavnih“ problema. Kasniji sled događaja me je uverio u moje sumnje da je zadatak druga odozgo bio da dezavuiše sve odgovorne ljude koji bi eventualno mogli da spreće političku kliku da sprovede njenje destruktivne namere. Pored ostalih propagandnih mera i ova mera dala je programirane rezultate.

Osećajući predstojeće strašne dane, svakog jutra budio sam se sa mišlju „da li ću danas preživeti“ i tako pet godina. Na početku tog perioda mi je jedan moj dobar prijatelj u razgovoru rekao da nakon pet godina nećemo imati s kim da popijemo kafu. I tako bi. Bilo kakav razgovor u tim godinama svodio se na nesuvislosti ili na sukob sa negativnim posledicama po sve učesnike. Ljudi su se povlačili u sebe i u porodici nalazili najsigurnije utočište. Iako u mnogim slučajevima ni porodica nije bila sasvim sigurno utočište. Naročito porodice mešovitog nacionalnog sastava. Kao rezultat politički usmeravanih nacionalnih sukoba, došlo je do porasta razvoda nacionalno nehomogenih brakova. A na istaknutim javnim mestima, kao npr na grdskom šetalištu u Slavonskom Brodu, mogao se na velikom panou pročitati oglas advokata koji nudi svoje usluge u brakorazvodnim parnicama nacionalno mešovitih brakova. Nerazum je postao sveprisutan u svim područjima ljudskog života. Katastrofa se nazirala.

Osećao sam kraj jednog normalnog života i ulazak u zonu velikog rizika za sopstveni život, život članova porodice, život meni dragih prijatelja, drugova i poznanika, imovinu, zaposlenje i tekuće prihode neophodne za održanje golog života. A ipak, nešto što je vredelo proživelo se.

DEO II

RAD I STVARALAŠTVO

Rad je најважнијa komponenta економије.

Stvaralaštvo je sposobnost stvaranja novog veštinom mašte

bogatstvom ideja, originalnošću i praktičnošću rada.

1) Školovanje

Nakon što sam naučio prva slova, svojom sposobnošću pamćenja događaja, objekata i fakata iz mog neposrednog okruženja, izdvajao sam se od svojih vršnjaka, iako toga lično nisam bio svestan. Do četvrtog razreda osnovne škole, kod mog učitelja Ibrišagić Reufa, bio sam primeran učenik.

Nakon završetka prva četiri razreda osnovne škole u selu B. Lužani, upisan sam u prvi razred niže realne gimnazije u Derventi, udaljene oko 10 km od tada porodične kuće u Žeravcu - mestu stanovanja. U školu sam odlazio vozom. Putovanje vozom trajalo je oko 20 minuta u jednom pravcu. Za dolazak od kuće na polaznu željezničku stanicu (u B. Lužanima) bilo je potrebno oko 30 minuta i nakon dolaska vozom u Derventu od željezničke stanice do škole oko 20 minuta. Ukupno vreme putovanja se uvećavalo za dužinu boravka na željezničkim stanicama u odlasku i povratku, tako da je trajalo u proseku tri do četiri sata, znatno više od vremena prisustvovanja nastavi u školi. Takvi gubici vremena ostavljali su čvrst pečat na moju dečiju psihu. I dalje sam bio dobar đak ali ne i najbolji. Umesto da mi predstavlja osveženje, pohađanje škole mi je već u ranoj mladosti postajalo opterećenje.

Pohađanje niže realne gimnazije, a u kasnijim godinama (nakon zakonodavnih promena u oblasti vaspitanja i obrazovanja u BiH) viših razreda osnovne škole, odvijalo se u uslovima oskudice svih materijalnih dobara potrebnih za održanje golog života. Oskudevao sam kao i svi drugi članovi moje porodice u hrani, odeći, obući, olovkama, sveskam, knjigama. Ono u čemu nisam oskudevao je beskrajan optimizam, spremnost na izdržavanje svih materijalnih nedaća, vera u život i ljudske vrednosti, pravdu, dostojanstvo, upornost i istrajnost za dostizanje normalnog života na osnovu sopstvenog rada i sopstvenih sposobnosti. Kasnije su mi te i takve vrednosti bile vodilje u životu, sve do pojave fašizma u mom neposrednom okruženju, u radnoj mikrosredini moga bivstvovanja, kada sam morao da biram sredstva i ponašanje koje bi mi obezbeđivalo fizički opstanak.

U mojoj mladosti, otac je ćutke podnosio oskudicu. Najteže mu je bilo što nama, deci, nije mogao obezbediti dovoljno hrane i ostalih potrepština neophodnih za život. Međutim, budući da je od tzv. “oslobodioca” jedva izvukao živu glavu, kasnije je za njega očuvanje žive glave postalo smisao egzistencije. U tim uslovima sve ostalo, pa i materijalne egzistencijalne potrebe porodice, bilo je sekundarno. Dakle, čuvala se “živa glava”, pa se nije smelo zameriti osionoj vlasti koja nije imala milosti. Kasnije je taj odnos prema vlasti postao stil života. Škola mi je davala ona i onakva znanja koja su bila u interesu države, u interesu državne birokratije i ekonomskih subjekata pod patronatom država (u državnoj, zadružnoj a kasnije u društvenoj svojini). Pored fizike, hemije, biologije, matematike, srpsko-hrvatskog i stranog (francuskog) jezika, muzičkih i likovnih veština, klasične istorije i geografije, učio sam i noviju geografiju i istoriju. Novija geografija je podučavala, između ostalog, o savremenoj podeli sveta na države koje su često nastajale zahvaljujući “herojskoj“ borbi njihovih naroda protiv stranih uzurpatora – osvajača. Jugoslavija – moja domovina - je bila upravo takva država, pa su se isticali i objašnjavali ”pravični” razlozi za njen nastanak uzurpacijom teritorija susednih država. Novija istorija je bila priča za sebe. Učili su nas o “herojskoj borbi jugoslovenskih komunista protiv stranih zavojevača i domaćih izdajnika” kao njihovih pomagača. Morali smo znati kuda su se kretale partizanske jedinice, po kojim šumama i gorama su pronosili “slavu borbe”, gde je ko od “heroja” poginuo a koji je i gde ranjen, kako se oporavljao a ako je ostao živ ko ga je spasao. Tako i danas pamtim da je Tita spasao njegov verni pas Rex koji je žrtvovao svoj život, bacivši se pred neprijateljski metak da bi ga zaštitio itd. itd. I bio sam dobar đak. Naoružan takvim znanjima upisao sam se u srednju ekonomsku školu u Bosanskom Brodu.

U srednjoj ekonomskoj školi su se učila primenjena znanja - ekonomika preduzeća, tehnologija proizvodnje, privredna matematika, knjigovodstvo, privredno pravo, ali su nas učili i drugim (nestručnim) naukama – opštoj matematici, srpskohrvatskom jeziku, stranom jeziku (francuskom), istoriji (bez novije istorije), geografiji. Poseban slučaj je predmet koji se zvao politička ekonomija. U okviru ovog predmeta je u skraćenom obliku interpretiran sadržaj autorskog dela Karla Marksa “Kapital” a na kraju u još sažetijem obliku Lenjinovo autorsko delo “Imperijalizam kao najviši stadijum kapitalizma”. I to je bilo to.

Iako sam i dalje gubio mnogo vremena na odlozak i povratak iz škole (ukupno oko 4 sata), budući da sam u tom uzrastu bio preboleo dečije bolesti i bio fizički otporniji nego što sam bio u višim razredima osnovne škole, tokom školovanja u srednjoj školi bio sam dobar đak, ne najbolji ali među prvih nekoliko najboljih. Bio sam toliko siguran u sebe i svoje znanje da sam nastavnici iz privredne matematike nudio opkladu da rešim sve zadatke koje mi ona, sa svojim znanjem materije privredne matematike, može postaviti. Opkladu nije prihvatila.

Sa završetkom srednje ekonomske škole stekao sam upotrebljivo znanje, mogućnost zaposlenja i sticanje ličnog dohotka. Opšte i porodične prilike tih godina su bile takve da sam mogao nastaviti dalje školovanje. Izabrao sam studij statistike na Višoj statističkoj školi u Beogradu, uz državnu potporu (stipendiju) od Republičkog zavoda za statistiku BiH iz Sarajeva i garantovanje zaposlenja nakon završetka škole.

Tokom školovanja stanovao sam u studentskom domu i imao obezbeđena sredstva za boravak i školovanje u Beogradu. Prema rezultatima na ispitima, bio sam prvi student generacije koja je završila školu 1964. godine. Dakle, na Višoj statističkoj školi došli su do izražaja moji ukupni rezultati učenja tokom dotadašnjeg školovanja, nezavisno od formalnog uspeha u pojedinim etapama školovanja, i oni su iskazani kao ukupan rezultatat studija statistike.

Škola je imala primenjeni karakter za obavljanje brojnih poslova iz oblasti državne statistike. Zbog toga su naknadno svi svršeni studenti ove škole (pre i posle moje generacije), stekli stručni naziv - inženjer statistike.

Po završetku škole otišao sam na odsluženje vojnog roka u trajanju od 12 meseci, u Rijeku, tada jugoslovenski primorski grad. Pored vojnog režima i vojnih obaveza, u toku služenja vojne obaveze sam se u slobodnom vremenu pripremao za polaganje ispita koji su bili uslov za nastavak studija na trećoj godini ekonomskog fakulteta u Beogradu.

Po završetku vojne obaveze zaposlio sam se u državnom zavodu za statistiku u Beogradu a nekoliko meseci kasnije u ekonomskom institutu u Novom Sadu. Prva zaposlenja zasnovao sam zahvaljujući mom uspehu na studijama.

U ekonomskom institutu u Novom Sadu bi sam okružen intelektualcima, mladim ljudima u naponu intelektualne i fizičke snage, koji su bili usmereni da pored naučnog istraživanja uz pomoć starijih i iskusnijih, završavaju poslediplomske studije i doktorate Većina je to i obavila pa je stvorena solidna baza za ekonomska istraživanja ekonomskih potencijala i ekonomske stvarnosti Vojvodine.

Ja sam već u prvoj godini zaposlenja ispunio sve prethodne uslove za upis treće godine ekonomskog fakulteta i upisao se oktobra 1966. godine na studije uz rad u Beogradu i diplomirao februara 1970. godine.

Tokom studija na ekonomskom fakultetu u Beogradu učio sam ekonomsku teoriju iz predmeta – marksov metod ekonomske analize, teorija privrednog razvoja u socijalizmu, ekonomske doktrine (istorija ekonomske misli), teorija cena, fiskalna teorija i politika, monetarna teorija i politika, međunarodni ekonomski odnosi, ekonomika industrije, ekonomika poljoprivrede, komunalna privreda, ekonomska statistika, ekonomika Jugoslavije (posleratni ekonomski razvoj i ekonomski odnosi u zemlji), strani jezik (francuski). Izučavanje ekonomskih teorija mi je pomoglo da bolje razumevam ekonomsku stvarnost koja me je okruživala, dok je od slabe pomoći bila u rešavanju složenih pitanja posleratnog razvoja Vojvodine, na čemu sam u svom profesionalnom radu bio angažovan.

Iduće školske godine, u jesen 1970 godine upisujem poslediplomske studije na ekonomskom fakultetu u Beogradu, kao nastavak mojih dotadašnjih studija. Usmeravanje na dalje izučavanje teorija privrednog razvoja bilo je motivisano nastojanjem da proširim znanja koja bi mi olakšala moja tadašnja istraživanja privrednog razvoja Vojvodine i istraživanja puteva za otklanjanje uzroka njenog relativnog zaostajanja, u novoj konstelaciji ekonomskih, društvenih i političkih snaga u zemlji.

Međutim, stvari su, ipak, imale svoj, od mene nezavisan, tok. Najavljeno ukidanje ekonomskog instituta od strane pokrajinskih moćnika, a u svrhu obezglavljivanja naučne ekonomske misli u Vojvodini i o Vojvodini, podstaklo me je da sam menjam posao naučnog istraživača za posao državnog činovnika. Tu mi je obezbeđeno uhleblje ali su i zahtevi bili veoma visoki u pogledu fizičkog i intelektualnog angažovanja u stručnim i upravnim aktivnostima.

Već posle prvih dana u novoj ulozi osećao sam nezadovoljstvo i nemirenje sa mojim profesionalnim položajem. U nedostatku mogućnosti za naučno-istraživački rad, opredelio sam se za rad u stručnoj ustanovi koja je pod patronatom državne uprave. U uslovima koji su tada bili nešto povoljniji za istraživački rad, završio sam svoje magistarske studije na ekonomskom fakultetu u Beogradu i nakon par godina odobren mi je zahtev za izradu doktorske disertacije na katedri ekonomskih nauka Fakulteta političkih nauka u Beogradu, koju sam, sada kao iskusni istraživač, nakon nekoliko godina završio i odbranio.

Pred samu odbranu disertacije, ponovo sam se našao u državnom organu uprave na mestu visokog državnog činovnika. Sa tog visokog činovničkog mesta mi se uskoro ukazala prilika da započnem realizaciju mojih davnašnjih želja, da postanem univerzitetski nastavnik. Zasnovao sam radni odnos sa Fakultetom tehničkih nauka u Novom Sadu polovinom 1987. godine i da se u tom svojstvu trajno i potpuno bavim naučno-istraživačkim radom i da usput obavljam nastavničke aktivnosti. Moja zabluda iz mladih dana se realizovala.

2) Sticanje profesionalnih zvanja, zaposlenje i kretanje u službi

Ukratko, moje kretanje u službi bilo je uslovljeno mojim obrazovanjem koje sam formalno sticao do 43. godine, ličnim izborom i društvenim okolnostima u kojim sam se našao.

Sticanje formalnog stručnog obrazovanja je imalo sledeći tok:

- U prvi razred srednje ekonomske škole upisan sam 1958. godine u Bosanskom Brodu, a nakon završetka 1962.godine stekao srednju stručnu spremu ekonomskog smera.

- Na prvu godinu Više statističke škole upisan sam 1962. godine u Beogradu a nakon završetka 1964.godine stekao zvanje inženjera statistike.

- Na treću godinu Ekonomskog fakulteta upisan sam 1966. godine, u Beogradu, a nakon završetka 1970. godine stekao naziv diplomirani ekonomista

- Na poslediplomske studije Ekonomskog fakulteta upisan sam 1970. godine, u Beogradu, a nakon diplomiranja 1978. godine stekao naziv magistra ekonomskih nauka

- Doktorsku tezu sam prijavio na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, 1982. godine, odbranio disertaciju 1986. godine, u Beogradu, u 43. godini života i 21. godini radnog staža i stekao zvanje doktora političkih nauka.

Zaposlio sam se 1965. godine, nakon završetka Više statističke škole i odsluženja vojne obaveze, sa nepune 22 godine.

Tokom zaposlenja u godinama za koje se ne prikazuju podaci za utvrđivanje penzijskog osnova, u periodu 1965-1969 imao sam završenu višu statističku školu i zvanje inženjera statistike. U ovom periodu radio sam u

- Republičkom zavodu za statistiku u Beogradu 1965-1966.

- u Ekonomskom institutu u Novom Sadu 1966-1969.

U periodu od 1970 do 1978. godine imao sam završen ekonomski fakultet i zvanje diplomiranog ekonomista. U tim godinama radio sam

- u Ekonomskom institutu u Novom Sadu 1970-1972.

- u Pokrajinskom sekretarijatu za rad u Novom Sadu 1972-1974.

- u Pokrajinskom fondu zajedničkih rezervi u Novom Sadu 1974-1976.

- u Zavodu za urbanizam u Novom Sadu 1976-1987.

U periodu od 1978 do 1986. godine imao sam završenu magistraturu ekonomskog fakulteta i zvanje magistra ekonomskih nauka. U tim godinama radio sam u Zavodu za urbanizam u Novom Sadu.

Doktorat političkih nauka stekao sam 1986. godine u Beogradu i zvanje doktora političkih nauka.

Sa naučnim zvanjem doktora političkih nauka radio sam

- u Pokrajinskom zavodu za društveno planiranje u Novom Sadu od 1. februara 1986. do 15. juna 1987. godine. i

- Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu, od 16 juna 1987.godine do 15. juna 2007. godine (odnosno tačno 20 godina).

Na Fakultetu tehničkih nauka sam iz radnog odnosa van fakulteta biran za asistenta i u tom svojstvu sam držao vežbe iz predmeta Ekonomika građevinarstva u vremenu 1985-1987.g.

U zvanje docenta sam biran 1987.godine i u tom zvanju sam radio na Fakultetu do1992.g.

U zvanje vanrednog profesora sam biran 1992. g na period 5 godina. Po isteku tog perioda osporen mi je izbor u zvanje redovnog profesora i pored predloga komisije za moj izbor u ovo zvanje, a na osnovu iznuđene moje saglasnosti da se reizaberem u zvanje vanrednog profesora, pod pretnjom otkaza radnog odnosa,. U zvanju vanrednog profesora sam ostao do bombardovanja zemlje. U vreme bombardovanja od strane NATO saveza sam konkurisao za izbor u zvanje redovnog profesora i uz saglasnost Ministarstva za obrazovanje Republike Srbije izabran u to zvanje u kome sam ostao do kraja radnog odnosa sa Fakultetom. U skladu sa pozitivnim propisima, u tom zvanju sam i u penziji. Prilog: Saglasnost Ministarstva.

3) Prvo zaposlenje i prva razočarenja

Zaposlio sam se nakon diplomiranja na Višoj statističkoj školi u Beogradu i po dolasku sa odsluženja vojne obaveze . Moje zaposlenje imalo je neobičan tok. Već na početku svoje karijere susreo sam se sa neobičnim problemima. sa kojim nikad do tada nisam mogao računati.

I pored solidnog i urednog stipendiranja mog školovanja na Višoj statističkoj školi u Beogradu, moj stipenditor - Republički zavod za statistiku B i H nije mogao da mi obezbedi posao kao što je bilo ugovoreno i o tome me je na porodičnu kućnu adresu uredno obavestio. Uputio me je na područne opštinske statističke ustanove u Doboju i Derventi, ne da me zaposle već da se sam, uz njihovu preporuku, pokušam kod njih zaposliti u struci za koju sam se školovao uz finansijsku podrškuRepubličkog zavoda za statistiku. Sa kolegom Milanom, sa kojim sam studirao na Višoj statističkoj školi i koji se nalazio u identičnoj situaciji razgovarao sam u ustanovama na koje nas je Zavod uputio ali do zaposlenja nije došlo.

Razlozi zbog kojih nam je uskraćeno zaposlenja u Republičkom zavodu za statistiku B i H u Sarajevu bile su mere savezne vlade na reformi privrednog sistema. Kao posledica tih mera u republičkim organima uprave BiH prekinuto je zapošljavanja novih radnika u republičke organima uprave B i H do daljnjeg, navodno zbog smanjenja državnih izdataka za organe uprave i preispitivanja efikasnosti njihovog rada, nezavisno od ranije formiranih obaveza.

Bilo je to moje prvo razočarenje u proklamovane društvene vrednosti, čiju sam relativizaciju upravo doživljavao. Počinjao sam da shvatam da vrednosti koje se nameću kao dominantne u društvu, u realnom životu, ipak, imaju relativno značenje.

Sa zaposlenjem su počele i moje patnje. Kasnije sam slušao savete starijih kolega da mi mladi samo treba da se strpimo, pa će sve biti u najboljem redu. Međutim, takvi saveti bili su samo uteha za naivne. Život je prolazio a bolja vremena nisu dolazila. Društvo je tonulo u glib sve dublje i dublje. Glib je moja sudbina a i velike većine mojih sunarodnika. Ako se na trenutak nađemo na čistini, izvan gliba, ubrzo se pojave navodni spasioci da nas povrate u glib.

Haški tribunal je tokom devedesetih godina podigao optužnice protiv prvaka političke klike zbog, kako je to formulisano, “zločina protiv čovečnosti počinjenih u udruženom zločinačkom poduhvatu”. Danas, imam osećaj da sam proživio život kao žrtva “udruženog zločinačkog poduhvata”, ne onog za koji je Haški tribunal podigao optužnice, već jednog drugog za koji nikad i nigde nisu podignute optužnice.

Kolega Milan i ja smo pokušali da, uz posredovanje Više statističke škole, nađemo odgovarajuće zaposlenje u Beogradu. U Školi su se veoma založili da se reši pitanje našeg zaposlenja. Na osnovu njihovih saznanja upućeni smo da se zaposlimo u jednom vojnom institutu. Kolega Milan se zaposlio a ja sam odustao od ponude i prihvatio drugo rešenje – zaposlenje u Republičkom zavodu za statistiku Srbije, privremeno, na poslovima obrade popisa žrtava drugog svetskog rata na području Srbije, koji je 1964. godine sproveden na celokupnoj teritoriji tadašnje Jugoslavije. Kasnije sam prešao na rad u redovnu statističku službu na obradi podataka ankete o potrošnji poljoprivrednih domaćinstava.

Moj rad u Republičkom zavodu za statistiku bio je privlačan i interesantan. Međutim sa prihodima koje sam ostvarivao jedva da sam mogao sastavljati kraj s krajem. Posle nekoliko meseci u Zavod je došao direktor Ekonomskog institute iz Novog Sada, na preporuku Više statističke škole i ponudio mi zaposlenje u Institutu. Ponuda je bila privlačna što se tiče posla, plate i izgleda za rešavanje egzistencijalnog stambenog pitanja. Naime, direktor mi je obećao da ću u relativno kratkom roku rešiti moje stambeno pitanje, prema mom statusu neoženjenog mladića – samca. Dogovorili smo se da dođem lično u Institut i da se definitivno dogovorimo o prelasku. U dogovorenom terminu došao sam u Novi Sad. Bio je to moj prvi susret sa Novim Sadom, prekrasnim gradom na obalama Dunava, u podnožju Fruške Gore. .

Moj prvi susret sa novom sredinom me je opčinio, od predusretljuvosti slučajnih prolaznika, do mirnih ulica u panonskoj ravnici, arhitektonskih oblika građevina i veličanstvenog Dunava. Moja odluka da se defnitivno preselim u Novi Sad je, nakon toga, bila konačna.

Približavalo se vreme prelaska. Moje najbliže kolege su me prijateljski ispratile i priredile mi skroman ispraćaj, što je za mene bilo dirljivo.

Stigao sam u Novi Sad, iznajmio sobu sa kolegom sa studija, Novicom, krenuo na svakodnevni posao. Na poslu sam bio izvanredni dočekan i naišao na predusretljivost u svakom pogledu. To mi je olakšalo da uđem u složene postupke ispunjavanja svojih radnih obaveza i da budem profesionalno uspešan tokom niza narednih godina.

4) Povraćaj vere u ljude nakon prvih razočarenja

Na novom poslu sam su me dočekale mnoge interesantne ličnosti. Među njima je svakako bio direktor Instituta, Nedeljko Šuljmanac, doajen u ekonomskoj struci i nauci, poznavalac jugoslovenskih i vojvođanskih društvenih, ekonomskih i političkih prilika, student Lomonosovog univerziteta u Moskvi, aktivni učesnik drugog svetskog rata. Čovek koji je lično doživljavao i preživljavao političke prilike u zemlji i u Sovjetskom Savezu nakon završetka drugog svetskog rata i radio na normalizaciji odnosa između naše zemlje i Sovjetskog Saveza. On je u Ekonomskom institutu sa nama, mlađim saradnicima – ekonomistima, inženjerima, socilozima, statističarima, matematičarima – izučavao ekonomsku stvarnost Vojvodine u okviru ekonomskog sistema tadašnje Jugoslavije. Koristeći svoja istraživanja u okviru osnovne delatnosti Instituta, pripremao je svoju doktorsku disertaciju.

Institut je osnovan 1962. godine i za samo tri godine, u momentu mog zaposlenja, uspeo je da okupi oko 30 saradnika, formira biblioteku relevantne literature, uspostavi kontakte sa odgovarajućim naučnim institucijama u zemlji i inostranstvu (pretežno sa ekonomskim i poljoprivrednim institutima) i sa međunarodnim institucijama (OUN, OECD, FAO, WB).

Ja sam sa još četiri saradnice radio na organizovanju statističke službe U Institutu, sa zadatkom da koristeći različite statističke izvore formiramo serije statističkih podataka za Jugoslaviju, Srbiju i Vojvodinu koje bi predstavljale statističku osnovu istraživanja ekonomskih pojava i procesa u Vojvodini, komparativno sa Jugoslavijom, Srbijom, evropskim zemljama i Svetom. Pored toga, povremeno smo organizovali statistička istraživanja pojava i procesa u poljoprivrednim organizacijama i na selu, koja nisu bila obuhvaćena redovnim istraživanjima državne statistike. Na taj način je u Institutu formirana solidna statistička baza naučnih istraživanja.

Odmah nakon dolaska na rad u Ekonomski institut moj materijalni status se poboljšao a ubrzo sam rešio i stambeno pitanje, u statusu samca. Moja plata u odnosu na onu koju sam ostvarivao u Republičkom zavodu za statistiku je uvećana za 100%. U garsonjeru od 25 m²uselio sam semaja 1967. godine

Nekoliko meseci nakon mog zapošljavanja u Institutu došlo je do generalnog zaokreta u politici zemlje, Brionskog plenuma i rekonstrukcije mnogih državnih službi, promena u finansiranja državnih institucija i redukcije finansijskih izvora sredstava. Institut je bio među organizacijama kojima su reducirana finansijska sredstva iz državnih izvora. Institut se tada, u skladu sa političkim proklamacijama, orijentisao na pribavljanje sredstava po osnovu rada za privredne organizacije, državne organe, privredne asocijacije i sl. To je dovelo i do otežanog finansiranja rashoda koji su imali opšti karakter i trajnih ulaganja (za nabavku literature, održavanje stručnih i naučnih kontakata, pohađanje saradnika poslediplomskih i doktorskih studije i sl.), što je otežavalo ostvarivanje osnovnih funkcija instituta, opadanje zarada zaposlenih i smanjenje broja zaposlenih. Te retrogradne tendencije su na kraju preovladale, pa je od 1972. godine došlo do postepenog gašenja instituta i preuzimanja zaposlenih od strane pokrajinskih organa i organizacija. Institut je konačno ugašen 1974. godine.

Tokom rada u Ekonomskom institutu nastavio sam studije na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, polaganjem posebnih ispita kao dopunskih dotadašnjem školovanju (ekonomike preduzeća, ekonomike Jugoslavije, teorije privrednog razvoja u socijalizmu i sociologije). Uz finansijsku i moralnu podršku ekonomskog instituta, upisao sam drugi stepen studija na smeru opšte ekonomije Ekonomskog fakulteta u Beogradu. Studije na ovom smeru obrazovale su studente za rad u istraživačkim instititima i državnim organima, među kojim i u zavodima za statistiku, bankama i drugim finansijskim organizacijama. Ja sam proširio svoja teorijska znanja, naročito iz privrednog razvoja, što mi je omogućilo nastavak uspešnog rada u Institutu. Diplomirao sam februara 1970. godine kod prof. dr Gojka Grđića, a stečena znanja tokom ovih studija omogućila su mi ne samo nastavak uspešnog rada u Institutu nego i nastavak poslediplomskih studija, takođe na Ekonomskom fakultetu u Beogradu.

Nakon diplomiranja na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, završetkom drugog stepena studija, iste godine sam se upisao na poslediplomske studije na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, na smer PPrivredni razvoj. Tokom sledeće dve školske godine, pohađao sam uredno nastavu na ekonomskom fakultetu, dva do tri dana u nedelji - prema programu, putujući na relaciji Novi Sad – Beograd. Moj radni dan je počinjao u 6,30 sati radom u Ekonomskom Institutu, nastavljao se putovanjem iz Novog Sada u Beograd u 15,00, prisustvovanjem nastavi od 17,00 do 21,00 sat i završavao se povratkom u Novi Sad u 22,40 sati. Pored toga, uredno sam ispunjavao sve obaveze na studijama na Fakultetu i na redovnom poslu u Institutu. Institut je snosio sve troškove studiranja i obezbeđivao uslove za odsustvovanje s posla, prema zahtevima urednog studiranja. Jula 1972. godine položo sam sve ispite iz 10 predmeta. Od obaveza na poslediplomskim studijama krajem jula 1972. godine preostala mi je prijava, izrada i odbrana 2 seminarska rada i prijava, izrada i odbrana magistarskog rada.

Formiran odnos države prema finansiranju Instituta odrazio se i na moj materijalni status, koji se stalno pogoršavao. Sada mi je plata značajno zaostajala za platama u drugim organizacijama u gradu. Odlučio sam da prihvatim ponudu novog zaposlenja u Pokrajinskom sekretarijatu za rad u Novom Sadu, znajući da se preduzimaju mere za prestanak rada i ukidanje Ekonomskog instituta. Direktoru Ekonomskog instituta, tada dr Nedeljku Šuljmancu, takođe je obezbeđeno zaposlenje na mestu visokog državnog činovnika u Saveznom zavodu za društveno planiranje, uz odgovarajuće rešavanje stambenog pitanja (četvorosoban stan) u Beogradu.

U Pokrajinskom sekretarijatu za rad sam se zaposlio na mestu Rukovodioca grupe za raspodelu dohotka i ličnih dohodaka u Vojvodini. Moj materijalni status se poboljšao. Lični dohodak mi je uvećan u odnosu na onaj koji sam imao u Ekonomskom institutu za oko 50%, a dodeljen mi je i dvosoban stan u koji sam se uselio marta 1973. godine.

5) Prvi istraživački radovi

Moji prvi istraživački radovi odnosili su se na prikupljanje i sistematizaciju statističke građe o ekonomskom razvoju Vojvodinu u godinama posle II svetskog rata. Stariji kolega Stevo Krivokapić, vršnjak moje mame, mi je nesebično pomagao i upućivao me u tajne istraživačkog rada u ekonomiji. Međutim, njegov boravak u Institutu nakon mog dolaska bio je kratkog veka. Iz Instituta je prešao na rad u Pokrajinski zavod za statistiku, na mesto načelnika odelenja. I ja sam, nažalost, ostao bez adekvatne pomoći u profesionalnom radu. Morao sam samostalno krčiti puteve saznanja u naučnom istraživanju u ekonomiji.

Moje kolege ekonomisti koji su bili po godinama meni bliski, više su me uvodili u druge tajne života a manje u područje struke. Međutim i taj nauk je bio značajan u mom daljem životu. Družili smo se, posećivali kafane i proširivali krug poznanstava sa ljudima istih ili sličnih pogleda na svet.

Iz tog perioda je i moje poznanstvo sa devojkom, koja je u Novi Sad došla turističkim broda „Družba” iz Bratislave. U letnjim mesecima vodostaj Dunava je narastao iznad uobičajenog nivoa tokom godine, pa su se veliki brodovi, kao što je bio turistički brod „Družba” iz Bratislave, zadržavali duže u Novom Sadu nego što je uobičajeno, zbog visokog vodostaja i nemogućnosti prolaska ispod novosadskog mosta, koji se tada zvao „Most Maršala Tita”. I upravo za vreme tako produženog boravka, usled bliskosti pogleda na život i ličnih simpatija, smo se upoznali

Ovaj most je izgrađen u prvim poratnim pomoću ratnog plena u Nemačkoj, njegovom demontažom i upućivanjem u SSSR. Po oslobađanju od nemačke okupacije 1944. godine, konstrukcija mosta se zatekla u Novom Sadu. Kako je u to vreme Novi Sad bio pod sovjetskom vojnom upravom, a bio mu je veoma potreban s obzirom da je je jedini most „Franc Jožef”, bio porušen na početku rata 1944. godine, sovjeti su odlučili da taj most montiraju u Novom Sadu. Ali, most izgrađen je na nižoj koti od one koja bi omogućavala uredan rečni transport i u vremenu visokih vodostaja Dunava. I upravo u periodu dužeg zadržavanja broda u Novom Sadu, u leto 1966. godine, sklopio sam poznanstvo sa devojkom, obrazovanoj u prosovjetskoj sredini, sa širokim dijapazonom interesovanja. Naš zajednički oskudni ruski jezik omogućio nam je prve kontakte, da bi u nastavku veze naše jezičko sporazumevanje imalo zajedničke obrise srpskog i slovačkog jezika. Zajedno smo učili.

Naše druženje je potrajalo sve do ruske invazije na Čehoslovačku, leta 1968. godine. U momentu invazije bili smo zajedno u Novom Sadu. O invaziji sovjetskih trupa na Čehoslovačku saznali smo iz jutarnjih radio vesti. I tada su počele naše zajedničke nevolje. Ona je bila prestravljena pri pomisli da bi je taj događaj mogao trajno odvojiti od njenih najrođenijih. Stalno smo pratili vesti i odlazili u institucije koje su na brzinu bile oformljene za pomoć svim državljanima Čehoslovačke, koji su se u tom momentu našli u Jugoslaviji. Slali smo radio poruke njenoj rodbini u Čehoslovačku. Nakon nedelju dana stvoreni su uslovi za ulazak u Čehoslovačku njenih građana koji su se našli u inostranstvu i uspostavljen je železnički saobraćaj. Otišla je prvim vozom za Čehoslovačku. Nakon nekoliko telefonskih razgovora i razmenjenih pisama veza je pukla. Narednih 20 godina nije bilo moguće održavati lične kontakte. Ruska „sreća” bila je podarena Česima i Slovacima i izmenila im je živote. A, uzgred i meni. Tek nakon rušenja sovjetske imperije, u Čehoslovačkoj i drugim porobljenim zemljama, stvoreni su uslovi za ostvarivanje individualnih ljudskih sloboda i traženje lične sreće u ovom jedinstvenom svetu. Do tada su individualne sudbine mogle biti jedino u službi očuvanja državnog i partijskog režima. Zbog „usrećivanja” ljudi, krajem osamdesetih, sovjetski sistem se raspao kao kula od karata. Ali je ostavio neizbrisive tragove na milione ljudi.

U prvim godinama rada u Ekonomskom Institutu otkrivao sam neke tajne ekonomskog razvoja Vojvodine u prvim posleratnim godinama, koje su tek u mojim poznijim godinama postale dostupne široj javnosti, mada su se neki obrisi istine o Vojvodini mogli već tada naslućivati. Ja nisam imao nikakvih prethodnih spoznaja o Vojvodini, niti stav o neposrednoj prošlosti, koja je kao i u drugim područjima tadašnje države, bila surova i krvava. I duboko nepravična.

Područje Vojvodine su pre drugog svetskog rata naseljavali brojni evropski narodi, koji su tu doseljeni u poslednjih 300 godina. Mali je broj autohtonog stanovništva na ovom području. U vreme doseljavanja prirodni uslovi u Vojvodini su bili veoma nepovoljni za život. Niski tereni su, najčešće, akumulirali viškove površinskih voda i formirali velike površine ritskog i slatinastog zemljišta nepovoljnog za bilo kakvu poljoprivrednu proizvodnju, sa trsticima kao jedinoj prirodnoj vegetaciji. Naselja su se formirala na uzvišenjima, aluvijalnim i lesnim terasama, koja najčešće nisu bila plavljena u vreme visokog vodostaja vojvođanskih reka.

Ogromna nenastanjena površina bila je privlačna za velike evropske sile – Austriju, Ugarsku, Nemačku, Tursku – koje su zbog svog geografskog položaja bile u fizičkom kontaktu ili su gravitirale prema Vojvodini. Nakon prevladavanja sukoba između Austrije, Nemačke i Ugarske s jedne strane i Turske sdruge strane, područje današnje Vojvodine kao rubno područje Austrije i Ugarske u odnosu na područje Turske, je naseljavano pretežno stanovništvom nemačkog etničkog porekla. Prirodna sredina se menjala preduzimanjem ogromnih irigacionih zahvata pomoću kojih se menjala slika vojvođanske ravnice, uvećavala njena plodonosna svojstva, uspostavljali novi ekološki balansi isušivanjem močvara, regulacijom vodotokova, izgradnjom puteva, kultivisanjem biljnih i životinjskih vrsta. Od retko nastanjenog područja, Vojvodina se pretvara u gusto naseljeno područje, privlačno za mnoge društvene zajednice i pojedince.

Nakon društvenih prevrata po završetku prvog svetskog rata, napuštanjem feudalnih formi društvene organizacije, zemlja kao opšte dobro koristila se za promenu etničke strukture državne zajednice i balansiranje ekonomskih mogućnosti seljačkog stanovništva na području državne tvorevine u koju je ušla i Vojvodina – Kraljevine Jugoslavije. Sprovedena je kolonizacija u okviru koje je podeljena zemlja ranijim bezemljašima sa celog područja Kraljevine Jugoslavije. Državnim merama stvoreni su viškovi feudalnog zemljišta koje je deljeno bezemljašima prema njihovom, uglavnom vojnom doprinosu izgradnji nove državne zajednice. Međutim, etnička struktura Vojvodine u to vreme nije nasilno menjana. U Sremu su najveću etničku skupinu činili Hrvati, u Bačkoj Mađari a u Banatu Nemci. Takva etnička struktura zadržana je do početka drugog svetskog rata.

U toku drugog svetskog rata su na području Vojvodine počinjeni brojni zločini. Zločine su činili pripadnici svih etničkih skupina. Međutim, odmazda se, po pravilu, sprovodila nad nedužnim pripadnicima etničkih skupina, suprotno svim etičkim principima, međunarodnim konvencijama i međunarodnom pravu u uslovima oružanih sukoba. Pripadnici nemačke nacije doživeli su egzodus, fizičko stradanje u improvizovanim logorima na području Vojvodine, nakon osvajanja vlasti od strane pobednika u drugom svetskom ratu, koja je volela sebe da naziva „narodna”. Više od 450.000 stanovnika Vojvodine, pripadnika nemačke etničke zajednice, iselilo se iz Vojvodine u egzodusu ili je stradalo u logorima od torture, bolesti, gladi, hladnoće i sl. Zemlja, stambene zgrade, druga ekonomska dobra i sl. pripala je „pobednicima” , bez ostatka, bez prava naknade ili prava uživanja nakon drugog svetskog rata, po uspostavljanju civilne vlasti. Na nesreću, civilna vlast je formirana tek nakon više od 50 godina, pa su žrtve rata ostale bez obeštećenja i bez satisfakcije do danas..

Nešto bolje su prošli pripadnici mađarske nacionalne zajednice, iako su i prema njima nove vlasti sprovodile odmazdu. U tom smislu najizrazitiji je primer naselja Čurug u kome je usled odmazde ubijen veći broj lica mađarske nacionalnosti, dok je jedan broj stanovnika mađarske nacionalnosti Čuruga proteran iz svojih kuća u druga mesta Vojvodine. Ali kao mađarska zajednica nisu doživeli egzodus. Slično su prošli i drugi narodi koji nisu pripadali grupi naroda „pobednika” ili su se otvoreno suprotstavljali aktivnostima i ideologiji „pobednika”. Ovakvim, nepodobnim članovima zajednice, oduzimano je pravo glasa.

Etnička struktura Vojvodine koja je nastala kroz viševekovno razdoblje u procesu ekonomskog i društvenog razvoja je nasilno izmenjena. Nemačka etnička zajednica je, gotovo u celini, isčezla iz demografske strukture Vojvodine. Učešće drugih evropskih naroda a posebno Mađara je značajno smanjeno a slično su prošle i druge manje nacionalne skupine. Danas, vojvođansko stanovništvo čine pretežno Srbi, približno tri četvrtine, Mađari, približno jednu šestinu, dok su ostale nacionalne skupine (Hrvati, Slovaci, Rumuni, Rusini) zastupljene u manjem broju, bez mogućnosti da svojom brojnošću značajnije utiču na društvene, ekonomske, kulturne, religijske i druge tokove u Vojvodini.

Zemljište, ekonomski objekti i druga dobra koja su ostala posle egzodusa nemačke nacionalne manjine, dodeljena su, bez naknade, „zaslužnim” pojedincima za njihov „doprinos” narodnom oslobođenju, odnosno prema kriterijumima podele ratnog plena.

Ovih nekoliko napomena je važno znati da bi se mogla razumeti sva složenost današnjih odnosa na području Vojvodine i društveni uslovi za ekonomski, socijalni i društveni razvoj. Nažalost, moji prvi ekonomski radovi o Vojvodini nisu uzimali u obzir ove komponente, zbog čega i te moje prve analize nisu mogle biti kompetentne, iako sam ja dobro vladao i efikasno koristio statističko matematičku aparaturu za analizu ekonomskih pojava i procesa.

Nasilno izmenjena etnička struktura Vojvodine uspostavljala je nova društvena pravila života. Formirane seljačke radne zadruge i poljoprivredna dobra nisu omogućile prevazilaženje posledica izmenjene vlasničke strukture. Došlo je do pada poljoprivredne proizvodnje u Vojvodini i problema prehrane stanovništva. Tek sa formiranjem poljoprivrednih kombinata i uz državnu pomoć, prevaziđeni su problemi poljoprivredne proizvodnje na društvenim gazdinstvima koja su u svom posedu imala ogromne površine poljoprivrednog zemljišta.

Nakon „kobajagi” privatizacije, nakon „rasturanja” SFRJ, manji broj „tajkuna” prisvojio je velike površine poljoprivrednog zemljišta i ekonomski uništio sve poljoprivredne organizacije u društvenom vlasništvu. Uspostavljena je nova, nepravična, vlasnička struktura zemljišta, čije su posledice dugoročne. Zemljište kao prirodno dobro je ostalo ali je mnogo imovine uništeno ili je „razvučeno”, poput „alajbegove slame”. U svakom slučaju, dugoročno ćemo plaćati veliku cenu „svojinske transformacije”.

6) Prvi kontakti sa svetom iz inostranstva

Moji prvi kontakti sa inostranstvom odvijali su se posredstvom knjiga. Naime, Ekonomski institut u kome sam radio je primao literaturu iz sveta, prvenstveno od međunarodnih organizacija, OUN, OECD, FAO i drugih. U većini međunarodnih publikacija objavljivane su aktuelni statistički podaci. Uvidom u te podatke raspršivala mi se magla od političke propagande, postepeno sam dopunjavao svoja saznanja o realnom svetu i relativnom položaju zemlje u kojoj sam živeo. Saznanja o veličini dohotka i njegovoj raspodeli, realnoj vrednosti lične, opšte i zajedničke potrošnje, realnim uslovima stanovanja, razbijala su mi iluziju o životu u najpravičnijom društvenom poretku i najbogatijem društvu. Shvatio sam da je potrebno puno raditi na afirmaciji realnih vrednosti u društvu, rasterivanju magle koju su stvarali razni „patrioti”, partijski drugovi i veliki broj „dobronamernika”. U društvu su ti koji su rasterivali maglu postajali disidenti kojima je mnogo šta bilo zabranjeno, navodno zbog očuvanja društva od „uznemiravanja”. Pljačkaši, krvopije, razne vrste zločinaca, državne ubice i sl. su u tim okolnostima nalazili pogodno tlo za svoje kriminalne radnje. Bilo ih je u svim delovima društvene strukture. I, što je najopasnije, širili su svoju destrukciju na sve pore društva.

Posredstvom kolega počeo sam da uspostavljam i lične kontakte sa inostranstvom. Kolege iz zapadnog sveta su zaobilazile jugoslovensko područje, zbog lične bezbednosti,. Gosti su nam bili iz Istočne Nemačke, Sovjetskog Saveza, Poljske, Mađarske, Bugarske, Egipta. Retki gosti sa Zapada su bili iz Austrije, Francuske, Italije. Bio sam domaćin gospođici Brižit iz Francuske koja je istraživala uslove poslovanja privatnog sektora privrede u Jugoslaviji. Verovatno je otišla razočarana, jer u to vreme nisu postojali nikakvi uslovi za poslovanje privatnog sektora u Jugoslaviji.

Ostala mi je u sećanju poseta itraživača iz Istočne Nemačke, gospođe, koja je istraživala uslove razvoja poljoprivrede u jugoslovenskom društvu u komparaciji sa Istočnom Nemačkom.

Iz Sovjetskog Saveza imao sam neposredan kontakt sa gospođom iz Moskve koja je bila profesor Univerziteta, a njeno istraživačko područje odnosilo se na političku ekonomiju. Naš susret bio je upriličen posle invazije Sovjetskih trupa na Čehoslovačku. Ne znam, da li zbog neznanja, ideološke zaslepljenosti ili opreznosti, nisam dobio odgovor ni na jedno tada postavljeno pitanje koje se odnosilo na razloge invazije.

Susret sa kolegom iz Poljske bio je obeležen teorijskim raspravama o specifičnom delovanju ekonomskih zakona u socijalizmu i društvenim posledicama. Kolega je bio sluđen više nego ja, i slepo je verovao u izgradnju novog društvenog poretka. Čini mi se da se povodom mnogih razvojnih pitanja socijalizma i komunizma kao više faze socijalizma, nismo složili. Ja sam, ipak, u tom trenutku imao šire poglede na svet, usled manjih efekata domaće propagande a i boljih uslova spoznaje naučnih čionjenica.

Sa kolegama iz Mađarske lako sam nalazio zajednički jezik. Verovatno zbog istoriskog iskustva, Mađari su rasprave o društvenom razvoju u socijalizmu vodili sa izvesnom dozom rezerve. Iz današnje perspektive, čini mi se, da je izvesno istorijsko iskustvo bilo nužno da bi se realno razumela stvarnost.

Kolega iz Egipta se interesovao za tehniku sprovođenja preselenja stanovništva u Vojvodinu iz drugih područja zemlje posle II svetskog rata. Nije bio samo istraživač već i ministar u Egipatskoj vladi koji nas je gotovo inkognito posetio, zbog potrebe realizacije velikog projekta preselenja stanovništva u Egipat iz ratnih područja, u ratu sa Izraelom, nakon 1966. godine.

Prisustvovao sam brojnim predavanjima o putevima razvoja komunizma i diskusijama na tu temu. Predavači su bili iz zemalja realnog socijalizma , najčešće iz SSSR. Danas imam utisak da je njihov jedini zadatak u tim nastupima bio širenje propagande u skladu sa nalozima Partije.

Svi ti kontakti proširivali su moje spoznaje o realnom svetu i obogaćivali moje poglede na svet.

7) Vera u socijalizam kao put pronalaženja

ljudske sreće i ljudskih mogućnosti

Moja prva saznanja o svetu bila su prožeta spoznajom o nepravdi kao stalnom pratiocu života. Ta spoznaja je bila potencirana katoličkim naukom koji sam dobio u najranijem detinjstvu, pohađanjem nastave katoličke veronauke u seoskoj crkvi. Bog i đavo, dobro i zlo, dva antipoda, održavaju ravnotežu života. Vera i istrajnost u uvažavanju i poštovanju trajnih ljudskih vrednosti, odupiranje stalnim iskušenjima života obezbeđuje dostojanstven život i trajno poštovanje čoveka za života i nakon smrti. Ono što mi činimo danas ostavlja trajne posledice ne samo na nas nego i na mnoštvo ljudi iz naše sredine, pa moramo voditi računa o efektima naših dela – o njihovoj vrednosti, pravičnosti, etičnosti, humanosti... Mnoga zanimanja zahtevaju žrtvovanje trajnih vrednosti zarad trenutne ili kratkoročne probitačnosti a u korist režima. Zbog toga sam takva zanimanja izbegavao, kao i napredovanje u profesionalnoj karijeri gaženjem osnovnih postulata etike. Takvi moji stavovi pretočeni u život imali su svoju cenu, s obzirom da mi zbog toga nisu bila dostupne mnoge društvene pozicije i radna mesta, iz čega su rezultirali manji tekući prihodi i na kraju radnog veka manja penzija. Moja moralna ulaganja u budućnost, izgleda, mogu dati efekte u roku koji prevazlazi jedan ljudski život. Nadam se da sam svojim primerom uticao na veći broj ljudi iz svog okruženja i time doprineo afirmaciji trajnih moralnih vrednosti, te da sam svojim delovanjem stvorio mnoge sledbenike tako da, procenjujem, čitav moj trud nije bio uzaludan.

Na tim osnovama sam razvio i veru u socijalizam kao oblik društvenog ustrojstva koji uvažava trajne ljudske vrednosti i ljudsko dostojanstvo. U socijalizmu sam nalazio rešenja za sve ljudske nedaće. Pa, iako je stvarnost znatno odstupala od proklamacija socijalističkog sistema u kome sam živeo, verovao sam u njegovu prednost nad svim drugim poznatim oblicima društvene organizacije. I nadao se boljitku. U tom pravcu sam usmeravao svoje istraživačke napore i ukupnu svoju radnu aktivnost.

Krajem šezdesetih godina došlo je do preispitivanja pravaca društvenog razvoja u svetu. Podstrekači tih promena bili su studenti, moji vršnjaci, koji nisu tražili radikalne promene društvenog sistema već doslednu realizaciju proklamovanih i društveno prihvaćenih tokova razvoja. U Zapadnoj Evropi u tome su prednjačili francuski studenti koje su podržavali vrhunski svetski intelektualci, najčešće profesori univerziteta (kao što je francuski sociolog Rože Garodi i mnogi drugi). Traženo je više pravde za sve. Ponovo je bila aktuelna maksima iz franciske buržoaske revolucije – égalité, fraternité, liberté (jednakost, bratstvo, sloboda).

Beogradski studenti su, takođe, tražili više pravde za sve na socijalističkim načelima, kasnije nazvani „šezdesetosmaši”. Tražili su da se onemogući stvaranje i razvoj „crvene buržoazije”, te da u plodovima razvoja participiraju svi članovi društva a ne samo odabrana manjina. Došlo je do društvenog zaokreta u razvoju tadašnje Jugoslavije, promena pravaca reformi na tragu kapitalizma, koje su već bile počele uzimati maha. Odloženo je rešavanje razvojnih problema u zemlji i realno otklanjanje društvenih konflikata. Umesto toga ponuđen je model razvoja sačinjen od kompromisa, nedovoljno efikasan, koji je zemlju vodio u stagnaciju i zaostajanje za savremenim svetskim trendovima.

Invazija Sovjeta na Čehoslovačku iste godine, vratila je unazad točak istorije u sovjetskom bloku. Sve zemlje u ovom bloku zahvatila je stagnacija – ekonomska, politička, društvena, kulturna, prosvetna..., i nakon dvadesetak godina slom političkog, ekonomskog i državnog sistema.

Ekonomska neefikasnost jugoslovenskog sistema bila je vidljiva na svakom koraku – u privredi, državnim institucijama, obrazovanju, kulturi, nauci... Odabir kadrova za važne društvene funkcije bio je arbitraran. Carovao je amaterizam, neznanje, nestručnost, a negovala se lojalnost, vernost, odanost. Sve se više produbljivao jaz između proklamovanog i stvarnog. Proklamacije su uvažavale stvarne ljudske vrednosti ali je praksa vidljivo zaostajala. Zavladao je oportunizam kao oblik ljudskog delovanja.

U tim uslovima počeo sam da shvatam svoje mladalačke zablude, veru u sistem koji nije imao budućnost, iako je u teoretskom ruhu delovao konzistentno i perspektivno. Usled toga se kasnijih godina obrušio u svoju ljušturu u celini, bez ostatka

8) Prvi odlasci u inostranstvo - realni i idealni svet

Nakon prvih iskustva u zemlji u kontaktima sa ljudima iz inostranstva i sam sam otišao u inostranstvo. Moj prvi odlazak izvan zemlje ostvario sam sa nepunih 25 godina života, u proleće 1968. godine. Bio je to odlazak u Bratislavu u Čehoslovačkoj, kod devojke sa kojom sam pre toga imao susrete u Jugoslaviji. Putovao sam vozom iz Novog Sada, preko Budimpešte do Bratislave.

Putovanje je bilo ugodno. Kupe je bio pun i svi su putovali u Čehoslovačku. Devojka koja je putovala sa nama u kupeu vraćala se sa putovanja po Jadranu sa momkom jugoslovenom iz Splita. Bila je puna lepih utisaka o boravku i sa putovanja.

Tokom putovanja, nakon prelaska jugoslovensko-mađarske granice, voz je ušao među špalir naoružane vojske na stanici Kelebija, koji je bio podržan od strane vojnika na obližnjim karaulama koji su se, takođe, jasno videli iz voza. Civilni graničari su detaljno pregledali putnike a neke su nakon pregleda, iz meni nepoznatih razloga, vraćali u Jugoslaviju. Još uvek su mi u sećanju suze i plač sredovečne žene koju su vratili u Jugoslaviju. (Slična, gotovo identična scena je ponovljena 1997. godine, gotovo tri decenije kasnije, ali tada na granici između tadašnje SR Jugoslavije i Republike Bosne i Hercegovine, nakon krvavog raspleta oružanih sukoba na tlu bivše SFR Jugoslavije i povlačenja granica novih država).

Po dolasku na železničku stanicu u Budimpešti bio sam, ne malo iznenađen staničnim kupcima deviza, koji su bez i malo ustručavanja i bojazni, nudili svoje usluge kupovine deviza.

Na mađarsko-čehoslovačkpj granici nisam primetio nikakve probleme prilikom prelaska. Obe ove zemlje pripadale su tzv „istočnom lageru” zemalja, pa je kontrola granice bila blaža. Stroga kontrola granice sa Jugoslavijom bila je motivisana željom da se spreči svaki kontakt i eventualna emigracija stanovništva iz Istočnog bloka, preko Jugoslavije u Zapadne zemlje.

Na železničkoj stanici u Bratislavi čekala me je devojka sa kojom sam nakon nekoliko dana otputovao smo vozom u njeno rodno mesto Čadca, na poljsko-čehoslovačkoj granici. U svim kontaktima koje sam imao sa tamnošnjim ljudima svi su se, bez izuzetka, divili tadašnjem jugoslovenskom predsedniku Titu, politici koju je vodio i reformama u državi i društvu koje je preduzimao. Sa puno prijatnih utisaka, nakon nedelju dana napustio sam Bratislavu i vratio se u Novi Sad.

Nakon dužeg perioda ponovo sam putovao van zemlje, na Zapad u Italiju, zatim u Mađarsku. Posle su se smenjivala putovanja u Italiju i Mađarsku, da bi u februaru 1980 godine otputovao u Melbourn u Australiju na četiri nedelje kod brata. Vratio sam se u zemlju 7 marta i već sutradan primio vest da je poginuo moj nešto stariji kolega dr Borislav Dimković, 8. marta, u 44 godini života.

Sa puta u Australiju poneo sam mnogo utisaka o životu i radu u ovoj prostranoj i tada već civilizovanoj zemlji. Ta saznanja su mi omogućila komparacije sa životom i radom u Jugoslaviji i relativizaciju značenja floskula o uslovima života u „idealnom društvenom i državnom sistemu”. Čini mi se da sam tek tada razbio svoje iluzije o idealnom društvu, o individualnim slobodama, o značaju individualnih sloboda za lični uspeh te da se dobrobit pojedinca može graditi samo na njegovim individualnim sposobnostima a ne na sposobnostima kolektiva ili, što je još gore, na štetu kolektiva ili kolektiviteta.

A već od ranog detinjstva upoznao sam razne „muvatore” koji su živeli na teret kolektiviteta, pružajući za uzvrat drugim „muvatorima” prljave usluge špijuniranja, potkazivanja, širenja poluistina o radnim, vrednim i poštenim ljudima. Osećao sam ih svuda oko sebe, u svim porama društva, kao gnojnu ranu iz koje se širi smrad truleži. Ova vrsta ljudi bila je stalno prisutna u mom životu, nekad veoma vidljiva a češće skrajnuta u stranu. Ali mi je celog života pravila probleme, onemogućavala me u radu, prisvajala moj rad, uskraćivala mi adekvatnu naknadu za moj rad a pravila i druge nepodopštine i pakosti.

9) Uprava - pregalaštvo u regulisanju realnih tokova u ekonomskom životu na osnovama socijalne pravde, društvenog napretka i izgradnje bogatijeg društva

Juna 1972. godine napustio sam rad u Ekonomskom institutu i zaposlio se u Pokrajinskom sekretarijatu za rad na mestu rukovodioca grupe za raspodelu dohotka i ličnih dohodaka u Vojvodini. U službi su obavljani upravni poslovi za privredne i neprivredne subjekte i vršen upravni nadzor u oblasti raspodele dohotka i ličnih dohodaka.

Neposredno pre mog dolaska u ekonomski sistem zemlje bio je upravo uveden novi sistem raspodele dohotka i ličnih dohodaka. Na osnovu zakona doneti su društveni dogovori a na bazi njih samoupravni sporazumi o kriterijumima i merilima raspodele dohotka i ličnih dohodak na nivou srodnih delatnosti ( grana, grupa ili podgrupa delatnosti). Njima su bile dogovorene proporcije raspodele dohotka za fondove i lične dohotke, a u okviru mase ličnih dohodaka kriterijumi raspodele sredstava na pojedince. Osnov za raspodelu ličnih dohodaka bila je složenost rada koja se utvrđivala na bazi kvalifikacije, radnog mesta, radnog iskustva, položaja pojedinca u reprodukcionom procesu. Bio je utvrđen odnos između najnižeg i najvišeg ličnog dohotka za puno radno vreme i on je na početku primene ovog sistema iznosio 1 : 5. Ukoliko pojedinac zaradi više od najvišeg ličnog dohotka te se obaveze prenose u iduću godinu i isplaćuju iduće godine. Na taj način su održavani poželjni nivoi životnog standarda stanovništva i socijalne razlike između pojedinih društvenih skupina po osnovu tekućeg dohotka.

Lični dohoci bili su usmeravani, uglavnom, za tekuću ličnu potrošnju. Ulaganja ličnih dohodaka u investiciona dobra (stambene i privredne objekte) nisu bila društveno podržavana. Stanovi u društvenom vlasništvu gradili su se iz zajedničkih fondova i dodeljivali se na korišćenje pojedincima prema prethodno utvrđenim kriterijumima. Školovanje, zdravstvena i socijalna zaštita, kultura i sport je finansirana iz društvenih fondova. Usluge ovih delatnosti bile su dostupne celokupnom stanovništvu pod istim uslovima. Privređivanje u privatnom sektoru se zadržalo u poljoprivredi na sitnom seljačkom posedu (u proseku na 2-3 ha poljoprivrednog zemljišta a pojedinačno najviše 10 ha po domaćinstvu) i u sitnom obrtu (pretežno u vidu ličnih usluga). Kreditiranje domaćinstava se odnosilo pretežno na nabavke trajnih potrošnih dobara (automobila, nameštaja, odeće i obuće, hrane u vidu zimnice) a podsticanje razvoja delatnosti u privatnom sektoru bilo je sporadično, neorganizovano i u malom obimu.

Iako se u društvenom sektoru koncentrisala obimna finansijska akumulacija u vidu raznih fondova (poslovnih, investicionih, zajedničkih, za podsticanje ovog ili onog), njena upotreba je davala male ekonomske efekte, odnosno bila je krajnje neracionalna. U tim uslovima je, i pored ogromnih finansijskih podsticaja iz inostranstva, jugoslovenska ekonomija ulazila u zonu stagnacije.

Početkom 1974. godine usvojen je Ustav SFRJ kojim je afirmisan princip odlučivanja na bazi dogovaranja i sporazumevanja o svim bitnim pitanjima razvoja. Ubrzo nakon toga donet je zakon o udruženom radu kojim su ova pitanja pravno i normativno uređena u celini. Odlučivanje o upotrebi akumulacije preneto je na najnižu jedinicu privređivanja u ekonomskom sistemu – osnovnu organizaciju udruženog rada. Na tim osnovama razoreno je koheziono tkivo jugoslovenskog ekonomskog sistema, pa su narasle duboke ekonomske protivrečnosti došle do svog punog izražaja a njihovo razrešavanje desiće se na najgori mogući način – raspadom države i oružanim sukobima na tlu Jugoslavije.

Već krajem 1974. godine sistem raspodele dohotka se menja i prilagođava novim ustavnim i zakonodavnim okvirima. Odlučio sam da promenim posao a izgradnju u osnovi jednog novog sistema raspodele dohotka i ličnih dohodaka prepustim drugim. Potkraj decembra 1974. godine prelazim na rad u Pokrajinski fond zajedničkih rezervi, sa sedištem u Novom Sadu i delovanjem na području Vojvodine.

Pokrajinski fond zajedničkih rezervi formiran je 1962. godine, radi otklanjanja posledica finansijskih gubitaka u privrednim organizacijama Vojvodine i za premošćavanja problema isplate ličnih dohodaka zaposlenim u situaciji kada organizacija ostvari gubitak, do momenta sanacije. Sredstva ovog fonda su se formirala iz dohotka privrednih organizaciji, izdvajanjem u propisanom procentu dela dohotka.

Pre rešavanja posledica gubitaka u Pokrajinskom fondu, problem se rešavao u okviru raspoloživih mogućnosti odgovarajućeg opštinskog fonda zajedničkih rezervi koji je formiran na isti način i za iste namene za područje opštine. Tek kad sredstva odgovarajućeg opštinskog fonda zajedničkih rezervi nisu dovoljna za rešavanje problema, nastupa Pokrajinski fond. Pored opštinskog i pokrajinskog fonda zajedničkih rezervi u proces otklanjanja posledica finansijskih gubitaka privredne organizacije uključivale su se i poslovne banke čiji je poslovni partner konkratna organizacija sa ostvarenim gubitkom. Na taj način formirana je finansijska konstrukcija za kompleksno rešavanje ekonomskih problema privredne organizacije nastalih usled poslovnih gubitka, odnosno za sanaciju.

Nakon mog prelaska u ovaj fond radio sam na utvrđivanju stvarnih vlasnika anonimnih kapitala koji su se formirali iz dohotka organizacija, tada već u trajanju dužem od 10 godina. Sredstva fonda koja su se formirala na osnovu zakona kao zakonska obaveza, plasirala su se u organizacije koje su imale finansijske gubitke i koja su se, kasnije, vraćala fondu, da bi se iz tih povraćenih sredstava formirao novi kreditni potencijal. Na taj način su se jednom prikupljena sredstva stalno reprodukovala, iako u umanjenom iznosu, zbog kamatnih beneficija (kamata je po pravilu bila niža od inflacije). I na taj način je nastajao anonimni kapital koji je bilo potrebno vratiti stvarnim vlasnicima, u skladu sa političkim opredeljenjima partijskog vrha. Međutim o ovom nije nikada donet odgovarajući zakon, a moj posao koji sam ja uredno obavio bio je uzaludan. Povraćaj anonimnih kapitala iz ovog fonda nije izvršen. Fond je nastavio da radi sve do raspada zemlje. Njegov anonimni kapital se uvećavao na osnovu sve novijih i većih finansijskih obaveza koje su nametane organizacijama, a o sudbini njegovog kapitala nemam pouzdanih informacija. Verovatno je završio na računima jugoslovenskih tajkuna i tako doprineo formiranju nove finansijske oligarhije.

10) Zavod za urbanizam i zaokupljenost realnim problemima

Krajem 1976 godine napuštam Fond i zapošljavam se u novosadskom Zavodu za urbanizam. Nakon prelaska na rad u Zavod za urbanizam stekli su se uslovi da nastavim ranije započete poslediplomske studije. I ja sam ih nastavio tamo gde sam stao.Obnovio sam svoju prijavu magistarskog rada i započeo ozbiljno i intenzivno sa radom. Nakon približno dve godine, oktobra 1978. odbranio sam magistarsku tezu pred komisijom u sastavu: prof. dr Radmila Njegić, prof. dr Kosta Mihailović i doc. dr Stevan Devetaković.

Posao u Zavodu za urbanizam imao je pretežno studijski karakter. Zavod za urbanizam raspolagao je sa sopstvenom bibliotekom, sa značajnim fondom knjiga koje su izašle do tada u zemlji i svetu na srpskohrvatskom, frncuskom, engleskom i ruskom jeziku iz oblasti urbanizma, arhitekture, građevinarstva, ekonomskog i urbanog razvoja. Raspoloživa literatura je bila dragocena u radu i rešavanju problema razvoj jugoslovenskih gradova i drugih naselja. O aktuelnim problemima u urbanizmu i arhitekturi organizovani su jugoslovenski simpozijumi, a početkom sedamdesetih godina u Beogradu je bio organizovan svetski urbanistički kongres, u organizaciji svetske federacije za urbanizam i Beograda kao grada domaćina. Ovi renomirani skupovi bili su dragoceni aktuelni izvori novih saznanja i realnog praćenja svetskih trendova u urbanizmu, planiranju i usmeravanju razvoja gradova. Veći broj jugoslovenskih naučnih i stručnih radnika školovao se na svetskim univerzitetima, pa su uspostavljani intenzivni kontakti sa razvijenim zemljama sveta.

Nakon završetka magistrature nastupilo je nekoliko godina zatišja na planu formalnog obrazovanja. Intenzivirao sam sve vrste kontakata sa inostranstvom. Italija (Rim), Austrija (Beč), Mađarska (Budimpešta) i na kraju Australija (Melburn), a zatim Francuska (Pariz), Čehoslovačka (Bratislava), Grčka (Solun, Halkidiki). Moji prihodi bili su dovoljni da ovakva putovanja finansiram. I ne samo sopstvena i zajednička putovanja sa suprugom već i individualna putovanja moje supruge – Španija, Andora, francuska Azurna obala (Nica), Nemačka (Minhen), Turska (Istambul), Rumunija (Temišvar), Kina (Peking). Ovaj intenzivan i ugodan život prekinut je Miloševićevim krvavim pirom, udruženim zločinačkim poduhvatom, čije sam aktere, manje više, poznavao, ljude niskih intelektualnih mogućnosti, visokog mesta u društvenoj hijerarhiji i obimnih ovlašćenja da u naše ime čine razne gadosti.

Jugoslovenski ekonomski sistem imao je dobre performanse. Nakon naftnog šoka, početkom sedamdesetih, razvijeni svet tražio je ne samo politička već i tehničko-tehnološka rešenja kojim će se njegova zavisnost od zemalja proizvođača nafte smanjiti. Razvijene evropske zemlje su se suzdržavale od investiranja. Pojavio se višak realnih novčanih sredstava u svetu a posebno u Evropi. Taj višak novca u Evropi ekonomisti su nazivali evrodolari. Ti viškovi novca tražili su povoljne prilike za svoje plasmane. I našli su ih u tadašnjoj Jugoslaviji.

Jugoslovenska naučna, stručna i politička elita nije bila u stanju da realno sagleda svetske trendove i duboke strukturne promene koje su bile na vidiku. U uslovima visoke ponude dugoročnih finansijskih plasmana, Jugoslavija je počela finansijski da se zadužuje. Investiranje u proizvodne kapacitete apsorbovalo je tehnološki zastarelu opremu, zbog čega su ovi kapaciteti bili nekonkurentni već u momentu puštanja u pogon, proizvodili su uz visoke troškove, pa se javljaju prve teškoće otplate inostranih dugova.

Nakon smrti Josipa Broza Tita, neprikosnovenog jugoslovenskog lidera, maja 1980.g. inostrani poverioci zahtevaju striktno poštovanje ugovornih klauzula finansijskih aranžmana. Dalji rast cena nafte u svetu, usled orijentacije velikog dela kapaciteta na naftu kao energent, dodatno je otežalo ekonomsku situaciju zaduženih preduzeća i drugih subjekata. Smanjivanje potrošnje nafte za lične potrebe obezbeđuje se primenom raznih instrumenata – sistema par/nepar registarskih brojeva automobila, uvođenjem bonova za nabavku naftnih derivata za sva vozila. Tim arsenalom mera je dosta uspešno kontrolisan obim potrošnje nafte, ali je to imalo povratne negativne posledice na proizvodnju, izvoz, vraćanje dugova i dr. U tim uslovima buja inflacija, usled stalne težnje ekonomskih subjekata da porast cena inputa prebacuju potrošačima. Otvara se inflaciona spirala koja dobija na ubrzanju.

Jugoslovenske institucije, kao što su državna uprava – carina, vojska, policija - savezni fondovi, centralna emisiona banka, funkcionisali su na bazi političke saglasnosi republičkih i pokrajinskih oligarhija. I kao u onom vicu kada je naš ciganin igrao karte u elitnom engleskom klubu i tražio da vidi karte kod jednog učesnika igre koji je dobijao na kartama, a ostali učesnici mu kažu da džentlmeni ne pokazuju karte, jer se korektnost u igri podrazumevala, ciganinu su „krenule“ karte kao nikad do tad. Tako je otprilike bilo i sa korišćenjem sredstava iz saveznih institucija. U jednom momentu Srbija je iz zajedničke „kase“ povukla blizu 2 milijarde dolara. Fer plej je napušten, pravila se nisu poštovala a opstanak zajedničke države više nije bio moguć. Počelo je skrpljavanje nacionalnih država po republičkim granicama, odnosno republička politička oligarhija je preuzimala ingerencije države. Uz pomoć Zapadne Evrope, Sjedinjenih američkih država i nekih drugih članica Ujedinjenih nacija, počelo je rastakanje države po republičkim šavovima. I kao što nije bilo fer pleja u korišćenju zajedničkih finansijskih sredstava države, nije bilo fer pleja ni u drugim oblastima. Obrušavanje države pratili su oružani sukobi koji su znatno ranije pripremani, uz obilno korišćenje državnih institucija sile (vojske i policije) i ološa kome se, eto, ukazala prilika. Eklatantan primer nalazimo u Crnoj Gori u kojoj su pušteni robijaši iz zatvora Spuž da čine zločine nad civilnim stanovništvom. Ovim hordama su se priključile brojne retardirane osobe. Takve osobe su dolazile i iz inostranstva, bivši jugoslovenski državljani ali i strani državljani, i krvavi pir je počeo. Republička oligarhija je mogla da trlja ruke i merka imovinu koju će prisvojiti kroz tajkunizaciju ili, jednostavno, uzurpacijom.

U momentu dok ovo pišem Srbija se nalazi na vrhuncu tog procesa. Tamo gde su oružani sukobi bili žešći taj proces je već okončan. Međutim, u Sloveniji gde su sukobi bili niskog intenzteta i kratkog trajanja, tajkunizacija i uzurpacija nije imala uporište u društvenoj strukturu, njena ekonomija je oporavljena, a ekonomski razvoj se sa svojim rezultatima približava rezultatima koje ostvaruju razvijene evropske zemlje.

Očigledno je da u većini jugoslovenskih područje tek predstoji proces detajkunizacije, dekriminalizacije, oduzimanja uzurpiranog, oduzimanja imovine stečene raznim vrstama ucena, pritisaka i sl.

Zavaravanje stanovništva poklonima imovine ozakonjeno ovih dana, verovatno je da neće dati rezultate koje oligarhija očekuje. Socijalni nemiri će ovim poklonima biti potaknuti a ne eliminisani. Aktuelna vlast ne samo da je odgovorna za ovakvo jadno stanje u društvu već je i sama kreirala aktuelne društvene i ekonomske odnose. Nadajmo se da će nosioci kriminalizacije društva biti primereno kažnjeni i izolovani iz društva, kako ne bi nastavili sa svojim destruktivnim delovanjem.

11) Mišeluk kao idealni socijalistički grad

Ubrzo nakon mog prelaska na rad u Zavod za urbanizam, 1978. godine, otpočela je realizacija jednog velikog projekta – izgradnja socijalističkog grada na desnoj obali Dunava, na području lokaliteta koji se zove Mišeluk a koji je smešten između naselja Petrovaradin i Sremska Kamenica. Raspisan je jugoslovenski konkurs za idejno rešenje ove prostorne celine za oko 50.000 stanovnika po njegovoj realizaciji. Neki investicioni poduhvati su bili već krenuli – izgradnja saobraćajne i energetske infrastrukture, od kojih je najznačajnija izgradnja mosta preko Dunava, između Limana i Mišeluka. Izgradnjom mosta razrešavani su saobraćajni problemi Novog Sada koji su se već bili kumulirali. Međutim, most je imao karakter gradske saobraćajnice čiji su se puni efekti mogli očekivati tek nakon obimne izgradnje objekata na Mišeluku. Za tranzitni saobraćaj između severa i juga grad je planirao izgradnju mosta između Novog Sada i Futoga. Međutim, tako obimni investicioni poduhvati nisu odgovarali ekonomskoj snazi Novog Sada i Vojvodine, pa je izgradnja ovog mosta bila projektovana za neko buduće vreme, kada se za to steknu ekonomski uslovi.

Raspisan je jugoslovenski konkurs i formiran ocenjivački sud od eminentnih javnih, kulturnih, naučnih i stručnih radnika iz tadašnje Jugoslavije. Predsednik ocenjivačkog suda bio je tadašnji predsednik opštine Novi Sad, Jovan Dejanović. Na konkurs su pristigla ukupno 22 rada koja su podlegala vrednovanju ocenjivačkog suda.

Bio sam u timu koji je pripremao stručni izveštaj ocenjivačkom sudu o pristiglim radovima na konkurs. Bilo je to dragoceno iskustvo za dalji rad i pregalaštvo u oblasti urbanizma, na formiranju ekonomskih, socijalnih i fizičkih struktura u gradu koji se diže iz temelja, u neposrednoj blizini velikog grada koji je već imao formiranu strukturnu matricu.

Radovi koji su pristigli na konkurs bili su ujednačenog kvaliteta, pa je ocenjivački sud preporučio da se svi rezultati konkursa koriste u daljoj razradi idejnog rešenja, što je u osnovi i realizovano. Zavod za urbanizam je pripremao generalni projekt novog grada, koristeći sva saznanja do kojih je do tada došao. Ekonomska kriza tokom osamdesetih godina a potom raspad Jugoslavije kao države, uslovio je odlaganje realizacije ovog projekta. Međutim, razne vrste uzurpacije ovog prostora u ratnim devedesetim godinama prošlog veka, znatno će otežati realizaciju bilo kakvog koncepta organizovanog korišćenja prostora i formiranje urbane matrice u skladu sa vrednostima savremenih civilizovanih društava.

Na osnovu mojih istraživačkih napora i po nagovoru kolega i profesora (a posebno M. Plavšića, V.Vukmirice, Lj. Markovića ), već 1982 godine počinjem sa pripremama za prijavu doktorske disertacije koja bi obuhvatila problematiku urbanog razvoju tadašnje Jugoslavije, politiku usmeravanja, podsticanja i regulisanja urbanizacije i ekonomske efekte urbanog razvoja, upravo problematiku kojom sam se ja intenzivno bavio. U pripremu prijave disertacije uključio se prof. dr Ljubisav Marković, profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu i bivši predsednik Izvršnog veća Srbije i prof. dr Vujo Vukmirica, dekan i profesor Fakulteta političkih nauka. Uz njihovu pomoć pripremio sam prijavu teme doktorske disertacije na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.

Narednih godina radim na pripremi i izradi doktorske disertacije, uz odricanje mnogih životnih zadovoljstava, službenih putovanja, učešća na naučnim skupovima, turističkih putovanja, zimskih i letnjih godišnjih odmora, honorarne zarade. Napokon, 10 marta 1986. godine uspešno branim doktorsku disertaciju i stičem naučno zvanje doktora političkih nauka.

I kao što to biva u tadašnjem jugoslovenskom a posebno u srpskom društvu, uspeh se ne oprašta. Oprašta se krađa, kriminal, zločin, ubistva političkih protivnika, ali se uspeh ne prašta. Od tada pa do kraja radnog veka, do odlaska u penziju, uvek sam imao one koji me raznim metodama ometaju u radu i otežavaju mi postizanje radnih rezultata. Pri tom kradu moje rezultate rada, prisvajaju lična priznanja, materijalno me potkradaju prisvajanjem dela plate koja mi pripada, onemogućavaju sticanje odgovarajućeg stana, prema ekonomskom i socijalnom statusu. Uz to mi čine i razne druge gadosti, podvale, korišćenje trenutaka moga neopreza da bi mi se podmetnulo ili da bih načinio javno neoprostivu grešku.

Sa početkom rata u bivšoj SFR Jugoslaviji dobio sam i svog ličnog pratioca. Jednostavno, po nečijem nalogu, pratio me je u stopu. Postao je moja senka. Tek nakon okončanja rata shvatio sam koliko je bilo opasno njegovo prisustvo po ličnu bezbednost. Tada se nisam bojao i to me je održalo u životu. Nisu znali koliko su sami bezbedni, pa su se suzdržavali od otvorenih pretnji i akcija.

Moja pratnja nestala je naglo, kao što je i nastala. Jednog dana nisam imao svoju senku. I nikad je više u životu nisam video. Sadržina naloga se promenila. Odlučili su da me maltretiraju na drugi način. I počela je primena novih metoda maltretiranja. Te metode su primenjivane do okončanja moje radne karijere, tj do penzionisanja. Ostaje mi, jedino da se nadam da im više nisam interesantan. Ali, nikad se ne zna. Nikad ne reci nikad.

Primetio sam da neke moje izjave, izrečene u mojoj kancelariji u četiri oka izlaze iz kancelarije i šire se vani. Shvatio sam da sam na tom mestu prisluškivan. Zbog sigurnosti. Međutim, uvek sam bio otvoren i javno iznosio svoje stavove, pa čak i o uhodama. To prisluškivanje i njegova svrha mi nikad nije bilo jasno. O svemu su se mogli obavestiti neposredno, bez ustezanja.

To maltretiranje se ogledalo u onemogućavanju. Može sve ali ne može ništa. U struci napredujem ali se sa platom ne mogu prehraniti. Moje napredovanje ne donosi prihode. Samo opravdanje pred nalogodavcima. Farsa je potpuna. Sve mi je pruženo a ja sam eto nezadovoljan

12) Povratak u upravu - još jedan pokušaj povratka veri

u izgradnju boljeg društva

Neposredno pred odbranu doktorske disertacije, 1. februara 1986. godine, prešao sam na rad u Pokrajinsko izvršno veće, u Pokrajinski zavod za društveno planiranje, na mesto pomoćnika direktora. Rukovodio sam sektorom privrenih bilansa i opštih privrednih proporcija u kome je bilo zaposlena polovina od oko 40 saradnika u Zavodu. Moje obaveze su bile ogromne. Pored redovnih obaveza prihvatao sam i druge obaveze kao što je učešće na jugoslovenskim savetovanjima, pisanje priloga za časopise, priručnike i knjige. Dok sam radio u Zavodu objavio sam knjigu koju sam pripremio na osnovu odbranjene disertacije, promovisao knjigu, dao nekoliko intervjua. Pored toga, zajedno sa kolegama, pripremio sam godišnju rezoluciju o ekonomskom i društvenom razvoju Vojvodine za 1987. godinu, koju je kasnije usvojila Skupština Vojvodine. Pomogao sam nadležnim u pripremama intervjua u dnevnoj štampi o perspektivama razvoja Vojvodine.

Raspad Jugoslavije se već tada nazirao. U sećanju mi je ostao razgovor tadašnjeg sekretara Saveznog izvršnog veća sa imenovanim licima u Vojvodini. Razgovor je pomalo ličio na ona davno zaboravljena vremena razračunavanja sa unutrašnjim neprijateljem, o potrebi budnosti svugde i na svakom mestu. Opasnost su navodno predstavljale snage koje su pobeđene i eliminisane iz društva pre 15-20 godina. I ništa izvan onog što je objavila štampa. Ubrzo posle toga shvatio sam da je to bilo bacanje prašine u oči, da se “Vlasi” ne dosete, dok mi radimo šta radimo, odnosno dok mi, kao što je to mnogo godina kasnije okvalifikovano u Haškom tribunalu, pripremamo “zajednički zločinački poduhvat”.

Primetio sam da je stanje u organima pokrajinske uprave značajno pogoršano u odnosu na ono koje je bilo pre mog prethodnog napuštanja rada u pokrajinskoj upravi. Ono što je posebno bolo oči to je “neobaveznost”, nesprovođenje dogovorenog, nesprovođenje utvrđenog zakonima i drugim propisima. Osećala se opasnost od potpune blokade sistema. Nacionalizam, nacizam i fašizam je bujao. Pojavili su se tzv “narodni tribuni”, koji su stali u odbranu nacije, posebno u odbranu onog što niko ne napada i ne dovodi u pitanje. Bilo je potrebno izmisliti neprijatelja, izazvati incidente pa na osnovu tih incidenata zdušno se zalagati za odbranu od ugroženosti nacije.

I tada je došla na red “odbrana Kosova, svete srpske zemlje”. Nakon jedne burne noći u Prištini, S. Milošević, predsednik Saveza komunista Srbije a potom predsednik Srbije, kasnije kvazi državne tvorevine SR Jugoslavije, a još kasnije najčuveniji haški zatvorenik, dovedenoj i nabeđenoj masi izgovorio je čuvenu rečenicu “niko ne sme da vas bije”. Kasnije se ispostavilo da taj narod niko ne sme da bije ali sme da ga ubija.

Nova žarišta društvenih sukoba su se stalno otvarala. Posle Kosova i povodom Kosova politička oligarhija iz Beograda je odlučila da se obračuna sa vojvođanskom oligarhijom, potom sa slovenačkom, zatim sa hrvatskom, pa bosanskom, pa makedonskom. Tek “drugo oko u glavi” Srbije, Crna Gora kako ju je nazvao SM, odlučuje da se izdvoji iz bilo kakve zajednice i krene svojim samostalnim putem, nakon decenije i po od početka zajedničkog nastupa sa Srbijom na destrukciji jugoslovenske zajednice.

U svim republikama i pokrajinama tadašnje Jugoslavije, uz koordinaciju savezne države, preduzimane su aktivnosti radi prevazilaženja ekonomskih teškoća nastalih zbog prethodnog finansijskog zaduživanja i otežanog servisiranja inostranih kredita, tehničko-tehnološkog zaostajanja za evropskim zemljama, strukturnih disproporcijama u privredi zemlje, nesuglasica među političkim oligarhijama u zemlji, i dr. Vojvodina nije bila među prezaduženim federalnim jedinicama, pa su mnoga usta a naročito u Beogradu bila zinula na vojvođanski komad hleba. Bilo je potrebno prisvojiti tuđe. I tada počinju priče o jedinstvu Srbije, o tome kako je “Srbija iz tri dela a treba da je cela”- “Oj Srbijo iz tri dela, uskoro ćeš biti cela”, odzvanjao je refren koji je najavljivao tragediju Jugoslavije i svih njenih delova.

Ja sam u Zavodu za društveno planiranje dobio zaduženje da pripremim program naučno istraživačkog rada kao podlogu za dugoročni razvoj Vojvodine. Sačinio sam program i načinjeni su prvi koraci u pravcu realizacije programa.

Pitanja tehničko-tehnološkog razvoja u Vojvodini nisu bila ozbiljno shvaćena od strane relevantnih društvenih činilaca, za razliku od Slovenije u kojoj su se sve relevantne intelektualne snage uključile u zajednički program ”Slovenija 2000”. Realizacija ovog programa zahtevala je demontažu ograničenja u razvoju nametanih od strane Beograda. Pokušaj da se kroz dijalog dođe do rešenja prihvatljivih za sve nije imao uspeha. Beograd je mlatarao oružanom silom, ucenjivao, pretio…Monopolski položaj proizašao iz gole sile u prošlosti omogućio je Beogradu da tu silu plaća i održava njenu spremnost da se suprotstavlja svakom kompromisu i racionalnom rešenju koje bi uzdrmalo pozicije retrogradnih snaga.

U Vojvodini nije bilo ovakvih snaga. Pokušalo se kroz popuštanje, što je čak dobilo sagladnost oligarhija iz drugih jugoslovenskih republika. Narod bi rekao “legli su na rudu” na osnovu floskule da Srbija iz tri dela bude cela. U suštini, radilo se o pripremama za rat u okviru kojih su ekonomski i ljudski potencijali Vojvodine imali značajnu ulogu. Za Beograd pa i za Centralnu Srbiju sve bi bilo u redu. Samo se, eto, Vojvodina buni, neznamo zašto, valjda emotivno ne oseća bliskost sa braćom južno od Save i Dunava. I krenuo je danak u vojvođanskoj krvi. Trebalo je otplatiti sve dobrobiti ranijih kolonizacija Srba iz južnih krajeva, od Čarnojevića pa na ovamo, do perioda posle drugog svetskog rata, kada je Vojvodina očišćena od ljudi nemačke narodnosti a njihova imanja dodeljena južnjacima. I obistini se ona Njegoševa “Vuk na ovcu svoje pravo ima ka tiranin na slaba čovjeka”. (ovde se ne dovodi u pitanje pravo tiranina na slaba čovjeka već objašnjava pravo vuka na ovcu). I umesto u službu tehničko-tehnološkog, ekonomskog, socijalnog i humanog razvoja, vojvođanska i srpska inteligencija okrenu se veličanju zločina, posebno onih masovnih, tehničko-tehnološkoj, ekonomskoj, ekološkoj, socijalnoj destrukciji i dehumanizaciji ljudskih vrednosti.

Novi Sad je pokušao da, u drugoj polovini osamdesetih godina, od vojvođanske i novosadske inteligencije, od univerzitetske javnosti i naučnih radnika, izvuče i sagleda njihovo poimanje razvoja. Bio sam u prilici da čitam te pamflete. Bili su ispod nivoa dečijih sastava, obilovali su raznim vrstama “neobaveštenosti” i nedostatka naučnih saznanja o razvoju, kao da se radi o “španskim selima”. Isti ti ljudi popunjavali su vladine kabinete, odlučivali o mil.$ domaćih i inostranih finansijskih sredstava, rasporedu društvenih funkcija, uglavnom između sebe i svojih, ljudskim sudbinama. I bi šta bi. Ništa drugo i nije moglo biti. Apsolutna destrukcija.

Uključiše se ljudi u dizanje ustanaka po tzv srpskim krajinama. Početkom rata u Bosni i Hercegovini, dok je rat u Hrvatskoj bio u toku, TV Novi Sad kao filijala beogradske TV imala je stalnu emisiju koja se zvala “Hronika srpskih krajina”. U toj nazovi hronici video sam, maja 1992. godine, kako mi navodno jugoslovenska vojska pali porodičnu kuću, iz koje kroz prozore spavaćih soba okrenutih prema ulici kulja plamen a, navodno, “jugoslovenski vojnici” isteruju neprijatelje iz tog zaseoka, pa i iz naše porodične kuće. Pretpostavljam da je u beogradskoj filijali TV u Novom Sadu sačuvan taj snimak i da se može koristiti kao dokaz ratnog zločina. Navodni neprijatelj koji je tada živeo u našoj porodičnoj kući je naša 74-godišnja mama koja je par dana pre paljevine napustila kuću i otišla u izbeglištvo preko Save u susednu republiku Hrvatsku. Iz tog izbeglištva nije se vratila do kraja života. Umrla je u novoj državi Hrvatskoj, u Slavonskom Brodu, a sahranjena na porodičnom groblju u Žeravcu. Iz administrativnih razloga nisam mogao prisustvovati ispraćaju njenih posmrtnih ostataka iz kapele u Slavonskom Brodu na njen večni počinak na groblju u Žeravcu, selu u kome je provela svoje najbolje godine i najveći deo svog života.

Kao posledica ratnih dejstava “oslobodioca” koji su došli iz ko zna otkuda i ko zna zašto, groblje je bilo devastirano, sa polupanim spomenicima. Nisu stigli da prekopavaju mrtve. Spomenik na porodičnom grobu u kome je shranjen moj otac bio je razbijen. Ubrzo posle majčine sahrane pored muža a našeg oca, mi njihova deca podigli smo novi spomenik, uz nadu da će potrajati bar do kraja naših života, bez vandalske devastacije.

U tim uslovima, među takvom kvazi inteligencijom Vojvodina nije imala nikakvih razvojnih šansi. Bez podrške političkih oligarhija nije bila u stanju da odnese pobedu nad snagama destrukcije.

Bez obzira na moje formalne obaveze u Pokrajinskom izvršnom veću, zaključio sam da nemam nikakve šanse da učinim bilo kakav pomak, da u datim društvenim uslovima nema nikakve šanse za razvoj, te da je naučno-istraživački rad u Vojvodini samo “sipanje prašine u oči”. Trebalo je ratovati, za političku oligarhiju, za njihova neprikosnovena prava na kolonijalni dohodak. Koliki će biti kolonijalni dohodak Srbije zavisi od kolonija i njihove ekonomske snage. Najbolje bi bilo da to bude ostatak Jugoslavije a ako ne može baš ceo ostatak, neka to bude bez Slovenije. I Slovenija je amputirana.

Međutim, od svih bivših jugoslovenskih konstitutivnih članica, jedino je Vojvodina prihvatila svoj kolonijalni položaj bez ostatka. Umesto autonomije, podareno joj je jedinstvo sa Srbijom, umesto zakonodavne, sudske i izvršne vlasti puko sprovođenje odluka beogradske političke oligarhije, umesto raspolaganja sopstvenim prihodima, uplatama u republički budžet i povraćajem malog dela sredstava iz tog budžeta, umesto ustava kao najvišeg zakonodavnog akta, statut kao izvršni akt beogradske vlasti. Počelo je i teritorijalno rastakanje Vojvodine administrativnim pripajanjem delova teritorije Vojvodine preko zemunske nahije teritoriji Srbije, rezervisanjem vojvođanskih prirodnih resursa za potrebe razvoja Beograda (npr. zalihe podzemne pitke vode u Sremu).

Ostale konstitutivne članice Jugoslavije nisu prihvatale i nisu prihvatile kolonijalni status. Odvajale su se manje više u krvi. Sa manje krvi prošle su Slovenija, Makedonija i Crna Gora. Odvajanje Hrvatske odnelo je mnogo života (procene su oko 10.000 lica) i dovelo je do egzodusa stanovništva (oko 200.000 lica), dok je odvajanje Bosne i Hercegovine odnelo ogroman broj života (procene se kreću oko 200. 000 lica), a samo u nekoliko dana, početkom jula 1996., nakon zauzimanja teritorija pod kontrolom UN od strane srpske vojske pod zapovjedništvom generala tadašnje vojske SR Jugoslavije, ubistvo oko 7-9 hiljada ljudi na lokalitetu Srebrenice, i egzodus oko 3 miliona stanovnika iz Bosne i Hercegovine, tokom trajanja rata, u druge krajeve bivše Jugoslavije i Sveta. To je dakle učinak beogradske politike koja je pretendovala da upravlja celinom tadašnje Jugoslavije sa oko 24 miliona stanovnika, ogromnim materijalnim resursima i akumuliranim bogatstvom.

Danas, 23. februara 2008. godine, od Republike Srbije odvojila se Pokrajina Kosovo, koja je neformalno funkcionisala izvan sistema Republike Srbije od dolaska S. M na vlast u Republici Srbiji, nakon VIII sednice Saveza Komunista Srbije 1987.godine, formiranjem i funkcionisanjem paralelnih organa, organizacija i službi Kosova, radi otklanjanja pogubnih posledica beogradske politike na Pokrajinu Kosovo i njeno nesrpsko stanovništvo, a od 1999. i formalno je izvan državnog i političkog sistema Srbije, pod kontrolom UN, pod nadzorom KFOR-a, snaga za primenu sile. Sa tim činom je formalno prekinuta agonija u kojoj se nalazilo stanovništvo Kosova od pripajanja ovog područja Srbiji, nakon njegovog izdvajanja iz sastava Otomanske imperije 1912. godine, nakon zauzimanja ovog područja od strane tadašnje srpske vojske.

13) Memorandum Srpske akademije nauka i umetnosti

Tokom mog rada u pokrajinskoj upravi, nakon raznih vidova zamajavanja naučne, stručne, obrazovane, neobrazovane i razne druge javnosti kojoj su “svrake popile mozak”, pojavio se Memorandum SANU, pamflet Srpske akademije nauka i umetnosti iz Beograda. Osnovni sadržaj pamfleta je približno sledeći: mi smo dobri a oni nam podmeću, oni nam sve uzeše a mi radimo, znali smo mi to ali nismo hteli da pravimo gužvu, mislili smo oni će se urazumiti a sad nam je dogorilo do nokata, ta nepravda se više ne može izdržati, moramo koristiti sva sredstva da bismo ostvarili svoje nacionalne ciljeve, nema dogovora, sa njima se ne može dogovoriti. Neki od autora ovog pamfleta su moji univerzitetski profesori, uglavnom frustrirani zbog gubitaka članova uže i šire porodice zbog kolaboracije sa poraženim snagama, najčešće sa četnicima, u II svetskom ratu. Na već po malo ruiniranim temeljima bivše SFRJ rasplamsavale su se strasti osvete za pretrpljeni poraz u II svetskom ratu. Prethodnica u vidu SANU je krenila a izvođači radova na terenu su se pripremali za odlučujući obračun.

Memorandum SANU je dokument kojeg je stvorila Srpska akademija nauka i umetnosti - SANU kao strateški program srpske inteligencije. Memorandum SANU odredio je smer rešavanja srpskog pitanja unutar SFR Jugoslavije. Ovaj dokument bio je objavljen u javnosti preko novina "Večernje novosti" u dva nastavka 24. i 25. septembra 1996. godine.

Memorandum SANU pripremila je radna grupa sastavljena od akademika – članova SANU, u kojoj su bili: Pavle Ivić, Antonije Isaković, Dušan Kanazir, Mihajlo Marković, Miloš Macura, Dejan Medaković, Miroslav Pantić, Nikola Pantić, Ljubiša Rakić, Radovan Samardžić, Miomir Vukobratović, Vasilije Krestić, Ivan Maksimović, Kosta Mihajlović, Stojan Čelić.

Prema wikipediji, memorandum SANU u svom sadržaju nimalo nije odstupao od već poznatih velikosrpskih programa ("Načertanija" Ilije Garašanina iz 1844. godine, ondašnjeg ministra policije Srbije, "Srbi svi i svuda", "Homogena Srbija"..) samo je modernizovan za svoje vrijeme:

U memorandumu je formulisan stav da granice Srbije nisu u skladu s etničkim sastavom i kao takve one se trebaju prekrajati, jer prema memorandumu Ustav iz 1974. je nanio mnogo štete Srbiji, zbog stvaranja autonomnih pokrajina Vojvodine i Kosova, doveo je do razvodnjavanja federacije, kao i uspostavio "veštačke" administrativne granice koje nisu predstavljale "pravu" sliku, te da je srpski narod ugrožen od strane drugih naroda unutar SFR Jugoslavije kroz asimilaciju, iskorištavanje, isterivanje, nemogućnost izražavanja, marginalizaciju u političkoj, ekonomskoj, kulturnoj i naučnoj sferi. Prema mišljenju ovih akademika, u SFRJ su jačale protusrpske snage unutar SFR Jugoslavije (Hrvati, Albanci), pa je bila potrebna brza i skora akcija da se spreči propadanje Srbije i srpskog naroda

Memorandum SANU je imao dalekosežan uticaj na razvoj i obnovu nacionalističkog pokreta u Srbiji prvo pod okriljem Saveza komunista Srbije, a kasnije pod okriljem nacionalističkih i profašističkih stranaka, pokreta i ideja. Memorandum je imao neposredan utjecaj na S. Miloševića koji je ideje izložene u memorandumu pokušao sprovesti u delo kao velikodržavne projekte. Antibirokratska revolucija pod vođstvom S. Miloševića i nametanje programa realizacije velike Srbije je kasnije bila uzrok rata u Sloveniji, Hrvatskoj, BiH i na Kosovu.

Glas razuma se teško probijao kroz ogromnu buku, koja je pretila svakom a najviše ko nije sa njima. A sa njima nije niko ko nema ekskluzivno biološko poreklo ili ko ima razum i može da shvati o čemu se zapravo radi. Veliki broj ljudi nije se mešao u tu đavolju radnju, misleći da će to sve ipak proći te da će ljudi živeti u miru, slozi i razumevanju. Međutim, snage bezumlja razvile su se do kolosalnih razmera zaslepljene mržnjom i željom za osvetom. „Naučnici“ su počeli da crtaju granice u koje će smestiti svoje ludilo, svoje imaginarne junake ovekovečene u takozvanim „umetničkim delima“, koja je narod obilato plaćao i na druge načine nagrađivao. Njima se činilo da to nije dosta, da su njihova dela i zasluge nemerljiva, te da samo slepa poslušnost mase neukih može biti samo delimična satisfakcija. I dobijali su nova nadahnuća. Izvođači radova su zaigrali svoj krvavi pir po savetima svojih mentora. Civilizovani svet nije mogao da veruje. Sumnjao je u izveštaje sa terena, pokušavao je sa kreatorima i pokretača zla da se dogovara kako da zaustavi ludilo, ali avaj, ludilo se sve više raspirivalo, kao snaga izvan njih. Ulagali su sve veće i veće napore potpomognuti vinovnicima zla i izvan njihove kontrole, odnosno u drugim sredinama. Ciljevi su počeli da se ostvaruju. Ljudska stradanja i patnje za njih su bile tek propratne pojave, kolateralne štete koje su zanemarive u odnosu na postavljene veličanstvene ciljeve.

Izvođenje tih „velikih dela“ moralo je da se plati, ako ne milom ono silom, klasičom otimačinom od onih koji su se oduševljavali velićinom ideje a kasije od onih koji su sumnjičavo ali ćutke posmatrali šta se to u stvari dešava. Ta otimačina se sprovodila dobro poznatim metodama, devalvacijom nacionalne valute, koja je na kraju prestala to da bude. U svojim predavanjima studentima objašnjavao sam da smo se civilizacijski vratili oko 6000 godina unazad, na godine pre upotrebe novca. Društvena svest usmeravana je u tom pravcu. Oživljavana je srednjovekovna kultura, način života i društveni odnosi. Patrijarhalna pravila na kojim je zasnovan patrijarhalni duh podrazumevala su lojalnost plemenu i rigoroznost prema svemu izvan plemena. Moralno je sve što ide u korist plemena a nemoralno sve ono što ne otežava korist onim izvan plemena. Zato moramo biti u stalnoj borbi sa svima izvan plemena. Srednjovekovni mislioci označavali su to kao mitsku neman – levijatan, koja ugrožava život u njegovoj biti ne samo izvan plemena već i život u plemenu. U mnogim religijama pa i u srpskoj pravoslavnoj, levijatan je đavo sam, zlo koje stalno nastoji da nadvlada dobro i zbog toga se ljudi tokom svog života bore protiv tog zla zbog očuvanja života kao takvog, ne samo zbog sadašnjosti, zbog rođenih već, prevashodno, zbog nerođenih, zbog budućnosti čovečanstva i nas samih kao delića tog različitog mnoštva.

Naši tzv. „akademici“ ovim „sitnicama“ se nisu bavili. Njihovi ciljevi su bili veličanstveni a njihove procene nepogrešive. Moramo ih uništiti, satrti, zgromiti. I više bi mi, celu „dekadentnu“ Evropu, ali počećemo od naših suseda pa ćemo ići dalje. Bili smo mudri kad smo isterivali Tursku, Berlinski kongres nam je dao za pravo, privremena austrijska uprava u Bosni olakšala nam je posao za kasniju okupaciju teritorija, oni su glupi, mislili su da će svoj uticaj i svoju upravu proširiti na Bosnu, nisu računali na našeg Gavrila Principa i još mnogo Gavrila koji su spremni da se žrtvuju za opštu stvar.

Otvorena su velika vrata za nadolazeći fašizam, nacizam, šovinizam pod imenima nacionalizma i patriotizma.

Fašizam je državno uređenje ekstremne desnice koje radikalno ograničava ljudska prava. Fašizam je antiliberalni, antidemokratski, antikomunistički i antisocijalistički pokret. (Naziv potiče od lat. reči fascio – svežanj pruća sa sekirom u sredini, simbol centralističke vlasti u Rimskom carstvu)..

Nacizam se odnosi na kombinaciju različitih ideologija i grupa koja svoja izvorišta nalazi u fašizmu a usmerene je na tzv. „zaštitu nacionalnih interesa“ od različitih zavera (u hitlerovskoj Nemačkoj na „zaštitu“ od jevrejsko-komunističke zavere).

Šovinizam je svako posmatranje jednog partikulariteta kao boljeg od svih ostalih. Šovinizam može biti izuzetno opasna ideologija kada, spontano ili političkom manipulacijom vlasti, zahvati mase, stvori ksenofobičnu klimu, pokrene iracionalne strasti i snažne afekte usmerene na "neprijateljsku" naciju, čiji se pripadnici satanizuju. (Naziv je dobio po Napoleonovom vojniku Nikoli Šovenu /Nicolas Chauvin/ kome je pripisivana bespogovorna odanost Napoleonu).

Nacionalizam podrazumeva političku ideologiju, sistem vrednosti, načela, stavova i predrasuda koje čine romantičarski kult naciona i nacionalne države, oko kojeg se ispredaju mitovi i legende koje idealizuju nacionalni karakter i mistifikuju nacionalnu istoriju. Osnovna socijalno-psihološka funkcija nacionalizma je učvršćivanje nacionalnog identiteta, jačanje nacionalne svesti, homogenizacija nacije i učvršćivanja nacionalne države.

Patriotizam (grč. πατριώτης = zemljak) je subjektivno osećanje i vrednosna orijentacija koja uključuje osećanje ljubavi i nežnosti prema otadžbini, neprijateljstva prema svima koji pokušaju da je ugroze i čvrstu spremnost za očuvanjem i odbranom države kao vrhunske vrednosti.

14) Bežanje od stvarnosti - dolazak na fakultet

Pre nego što je vlast u Vojvodini preuzela kriminalna grupa građana iz Beograda, nasilnim rušenjem institucija vlasti u Vojvodini, posle VIII sednice Saveza komunista Srbije na kojoj je partijsku vlast preuzeo Slobodan Milošević, predstavnik beogradskih političkih destruktivnih snaga, najavljivano je ukudanje Ustava Vojvodine i „dodeljivanje” Statuta, odnosno ukidanje brojnih političkih prava Stanovništva Vojvodine i uvođenje kolonijalnog statusa. Mnoge moje kolege iz Pokrajinskog zavoda za društveno planiranje i pokrajinske uprave, naročito oni koji su iz Prištine našli uhljeblje u Novom Sadu, stručno nesposobni i promašeni kadrovi, odnosno tipovi iz Srbije, i tipovi čiji su roditelji kolonizirani iz Like, Banije, Korduna i Bosanske Krajine na imanja proteranih Nemaca iz Vojvodine nakon II svetskog rata, bili su oduševljeni predstojećim društvenim i političkim promenama. Računali su na ostvarivanje one Njegoševe: „ko bi gori sad je doli, a ko doli gori se uzvisi”. Bilo je potrebno samo malo pogurati kobajabi ”nacionalnu stvar”, pa bez rada rešiti sve svoje probleme na ovom svetu, sopstvenu političku, društvenu i ekonomsku promociju, sticanje diploma za svoju decu, unučiće, užu i širu familiju i pribaviti mnoge balagodeti koje život znače. Dakle, uzurpacije raznih vrsta, bez ograničenja i bez skrupula, bez obaziranja na ljude oko sebe. Pa zar i do sada nismo gazili sve pred sobom, a naročito bogate Nemce. Zašto sitničariti, pa morao je biti kriv. Pa on je Nemac. Sada smo to proširili gotovo na sve narode bivše Jugoslavije a naročito na Hrvate, Muslimane, Slovence, Makedonce, Albance (ili bolje pogrdno Šiptare). Jer, nema više Nemaca a od koga ćemo pljačkati ako ne od dojučerašnjih komšija, pa ćemo podići ogradu, da oni ne mogu kod nas. Mi smo bili kod njih pa se nisu dobro proveli, zato oni ne mogu kod nas. Ako ne možemo da ih pobedimo, ogradimo se da nam ne dolaze. Možda će, ako dođu, biti isti kao što mi bili kod njih. A to ne smemo dozvoliti.

Destrukcija SFR Jugoslavije započela je odmah nakon VIII sednice CKSK Srbije, manipulacijom i prevarama, radi novog rasporeda političkih snaga koji bi omogućio ostvarivanje ciljeva Srbije, da prekraja državno uređenje izvan vidokruga javnosti, po meri političke oligarhije Srbije a na štetu nesrpskog stanovništva.

Postavlja se pitanje zašto je politička oligarhija u prvi plan svojih ciljeva stavila Srbina, čoveka sa svojim manama i vrlinama, mitomanijom i stvarnošću, saznanjima i zabludama, tradicijom, kulturom i nekulturom, religijom i ateizmom, dobroćudnošću i zloćudnošću, radinošću i lenjošću, znanjem i neznanjem, poročnošću i neporočnošću, lepotom i ružnoćom, korpulencijom i kržljavošću.... Političkoj oligarhiji bio je potreban čovek koji je pogodan za toleranciju individualnih razlika, za sveopštu manipulaciju, za bezpogovorni slijed vođe, mesije, koji u svojoj istorijskoj misiji ima pravo da žrtvuje svoje podanike zarad opšteg dobra, ako ne na „ovom” a ono na „onom” svetu. Nakon preparacije Srbina u poželjan oblik, igranka može da počne.

Zarad opšteg dobra moramo sve podanike dovesti u istu ravan. Vrednost te ravni određuje Srbin kao apstraktno biće, u službi srpske političke oligarhije, koja ima strasnu želju da proširi područje svog delovanja izvan područja Srbije na političkim načelima XIX veka, na Načetraniju Ilije Garašanine iz polovine XIX veka, oduzimanjem stečenih sloboda naroda koji žive na području SFR Jugoslavije i povratak u drugu polovinu XIX veka.

Jedan od ideologa zajedničkog zločinačkog poduhvata grupe okupljene oko S. M. je dr Vojislav Šešelj, vođa Četničkog pokreta koji je vaskrsao prvi put posle drugog svetskog rata krajem osamdesetih godina XX veka, koga je četnički vođa iz Kninske Krajine, pop Đujić, koji je sve vreme nakon drugog svetskog rata izbegavao pravdu, nalazeći utočište u SAD kao i mnogi ustaški poglavnici i doglavnici iz istog perioda, promovisao u četničkog vojvodu. Dr V. Š. tvrdi da su svi koji žive na području SFR Jugoslavije Srbi, a svako ko misli drugačije je debelo u krivu. Prema tome, ako smo svi Srbi, dovoljan nam je jedan vođa i jedna država. Sve razlike, od individualnih do nacionalnih, ako postoje zbog zabluda, treba eliminisati, milom ili silom, a u tom će nam svesrdno pomoći Srbi oblikovani po našem uzoru, odnosno apstraktni Srbi. Međutim, kako među Srbima ipak postoje Srbi – individue, oni kvare račun srpskoj političkoj oligarhiji. Zato moramo izdvojiti preparirane Srbe od Srba-individua. I počinje razdvajanje na patriote i izdajnike. I ta podela se održava do danas.

U srpskom društvu desio se 5. oktobar 2000.godine. Ali ne kao datum raskida sa dotadašnjom ideologijom, već kao datum eliminisanja S. M. iz politike „da nam ne smeta, kao svetski kompromitovana ličnost, u našem naumu”. S. M. je sprovodio našu politiku, samo nije imao sreće. Mi ćemo imati više sreće. Varaćemo civilizovanu Evropu i Svet, tako prostački i glupo da to prevazilazi svaku normalnu logiku i baš zbog toga oni će nam poverovati a mi ćemi ih prevariti u ključnom trenutku. Pa zar bezbroj puta nismo dokazali da naš prostakluk i bezobrazluk nema granica. Normalni ljudi su se, uvek, zaustavljali pred ivicom ponora. Ali mi ne. Mi idemo korak dalje. Pa šta bude. Žrtve nas ne interesuju. Samo uzvišeni ciljevi koji su, bez sumnje, „nebeski”. Ovakvi ciljevi i odgovaraju samo „nebeskom” narodu a mi to, svakako, jesmo. Koga naša politika ne odvede u nebo taj odlazi na „truli” zapad, tu „trulu” Evropu, bez našeg ispraćaja, čak i bez opela pravoslavne crkve koja, bez sumnje, drži najinventivnije opelo, opelo za nauk mlađim i budućim naraštajima. Pa zar nismo toliko puta opevali naša stradanja, naše pogibije, pogibije naših vođa, pogibiju smo pretvorili u uzvišeni sveti čin, pa je, prosto, nečasno umreti prirodnom smrću.

U takvom društvenom ambijentu prelazim na rad iz Pokrajinskog zavoda za društveno planiranje, u kome sam bio imenovani funkcioner Pokrajinskog izvršnog Veća, na Fakultet tehničkih nauka, u zvanje docenta na Građevinskom odseku ovog Fakulteta. To je bio korak nazad u mojoj profesionalnoj karijeri. Ta niža vrednost imala je svoj novčani izraz. Naime, lični dohodak koji mi je određen na Fakultetu iznosio je 2/3 ličnog dohotka koji sam pre ostvarivao u Pokrajinskom zavodu za društveno planiranje. Ovu finansijsku žrtvu prihvatio sam, prvenstveno iz neznanja a zatim iz želje da kao pokrajinski funkcioner ne učestvujem u demontaži države SFRJ i Vojvodine kao njenog konstitutivnog elementa. Bio sam u naponu fizičke i intelektualne snage pa sam lako mogao kompenzirati finansijski gubitak „dok se stvari ne srede”. Razliku ličnog dohotka sam od 15 juna 1987. do 30. juna 1993. ostvarivao u Zavodu za urbanizam u Novom Sad, kada sam ostao bez ovog dela ličnog dohotka, na moj zahtev, zbog turističkog odlaska kod brata u Australiju, jula 1993. godine: Ovaj put sam preduzeo „da bih došao sebi”, da bih se nakratko oslobodio zatrovane sredine, čiji su me trovači okruživali, kako u stambenom susedstvu, prostorima javne komunikacije, tako i na Fakultetu. Međutim, moje putovanje u Australiju samo je izazvaolo bes, prvenstveno kod moćnika na Fakultetu a kasnije i kod drugih moćnika. Taj bes je imao svoj društveni, politički, materijalni i finansijski efekat. Ovo je bila prilika i za osvete zbog sopstvenih frustracija novih moćnika. Ti novi moćnici su u mojim mlađim godinama profesionalne karijere bili trećerazredni naučnici, rukovodioci ili stručnjaci, koji su u odnosu na mene imali jasno izražen kompleks inferiornosti i realnu inferiornost. I počele su osvete. Gubio sam funkciju za funkcijom, konkurs za konkursom, posao za poslom, poslovni angažman za poslovnim angažmanom. Trećerazredni zauzimali su moja mesta. Jer, bože moj, oni su patriote, oni su uvek spremni da se žrtvuju za „našu” stvar. Spremni su, u prvom redu da žrtvuju mene i meni slične a potom i svoje „prijatelje”, „drugove”, dojučerašnje članove iste partije koja je inače bila paravan za razne vrste uzurpacija. Sada je uzurpacija postala legalni i legitimni čin ali čin koji je rezervisan samo za „naše”. „Naši” moraju biti patriote, bespogovorni izvršioci ciljeva „vođe” i klike okupljene oko njega radi realizacije „udruženog zločinačkog poduhvata”, prvenstveno nelegalno prisvajanje vlasti, novca, imovine, života narodnih masa, društvenog ugleda.

Sve državne službe stavile su se u funkciju ostvarivanja ciljeva „zajedničkog zločinačkog poduhvata”. One su, povremeno, proveravale stanje „pastve”. Među ta proveravanja svakako spadaju stalna proveravanja nacionalnosti. U svom naivnom ubeđenju verovao sam da se pripadnost naciji stiče rođenjem. I da se po tom pitanju nemamo razloga izjašnjavati. Naša nacionalnost je nepromenljiva, stečena rođenjem. Međutim, moja uverenja o pripadnosti naciji bila su veoma pogrešna. To sam shvatio tek pošto su me ko zna koliko puta pitali kojoj naciji pripadam. Uvek sam na ovo lično obeležje odgovarao isto, što je po mišljenju kreatora „zajedničkog zločinačkog poduhvata” bilo veoma, veoma, pogrešno. Jer, prema njihovim koncepcijama, nije važno šta sam ja po rođenju već po ubeđenju. Od mene se tražilo da promenim svoje ubeđenje, da postanem, ako ne Srbin ono bar jugosloven, kao prelazni oblik na putu transformacije u Srbina po meri političke oligarhije.

Pre početka preuređenja nacionalne strukture po meri političke oligarhije, državna administracija me je pitala ne kojoj naciji pripadam već koja su moja kvalitativna i kvantitativna obeležja kao što su: ime i prezime, ime jednog ili oba roditelja, godina rođenja, mesto rođenja, školsko obrazovanje, zanimanje, godine rada (radni staž), kretanje u službi i sl. Za poslovne partnere, kolege, drugove i drugarice, prijatelje i rođake bio sam inženjer, statističar, ekonomista, magistar, doktor, docent, profesor, direktor, predsednik, član ovog ili onog, a onda sam sa dolaskom nacionalista umesto svega toga postao Nesrbin, sumnjiv i nepoverljiv tip, ograničene namene za ovo ili ono, koga treba držati na oku i reagovati na vreme, ako zatreba bez milosti. I tako sam već 1992. godine, dobio svog ličnog pratioca, čoveka u godinama ali držećeg. Suzdržavao sam se da ga ništa ne pitam. I to je trajalo danima, a onda je odjednom nestao i više se nije ponavljao. Valjda su zaključili da im ne mogu kvariti račune, jer malo znam a i tada sam se mogao ubrojati u „čoveka kompromisa”, koji sve razrešava razložno, na miran način, logično i prihvatljivo za sve. Kasnije sam zaključio da sam bilo šta učinio nedozvoljeno po njihovim kriterijumima i merilima, nestao bih, odnosno progutala bi me pomrčina. To je, nažalost, bila naša realnost devedesetih.

Polovinom 1992. godine u penziju je otišao prof. A. Flašar, čovek bogatog iskustva, sa sposobnošću za realnu procenu situacije, sposobnostima za spoznaju vrednosnih sistema i njihovu realnu procenu u konkretnim situacijama, a ja sam postavljen na funkciju koju je on do tada zauzimao. Postavljanjem na ovu funkciju minimalno mi je povećana plata a drugih efekata nije bilo. Plata mi je, inače, bila umanjena do besmisla. Ovo navodno povećanje je bilo bacanje prašine u oči. Sa tim uvećanjem moja plata za redovan rad je dostizala tek 1/5 plate direktora Instituta. Normalno, umanjenje moje plate bio je izvor za uvećanje njegove. Kao čovek bez skrupula on je znao da je ovo stanje neodrživo i da treba da preduzme dodatne korake kako bi obezbedio trajnost svojih ličnih primanja čiji je izvor moja plata i plata meni sličnih. Zato je preduzeo dodatne korake, kako bi druge ubedio da je to u redu. U mom slučaju je to bilo dosta teško. Zato se on odlučio na poslednja sredstva – moju totalnu kompromitaciju. Krenuo je od mojih rezultata naučnih istraživanja i po tome počeo da „gazi”. Odakle mu ideja za to, kad je moja naučna produkcija bila nadprosečna po obimu i po kvalitetna. I to ne samo od prelaska na fakultet već i pre toga, kada je moja naučna produkcija predstavljala rezultat mog entuzijazma, bez ikakve materijalne naknade.

Kao što to često biva u društvu poremećenog sistema vrednosti, mnoge važne društvene funkcije zauzimaju ljudi niskih moralnih kvaliteta i malih radnih sposobnosti. Kasnije se manipulacijama stiču razne nove privilegije, profesionalni i društveni status i materijalne koristi, što, onda, stvara prostor za novo napredovanje, promocije i viši materijalni status. Samo treba skrajnuti one sa moralnim i profesionalnim kvalitetima da ne mogu ukazivati na nedostatke, lažne vrednosti, lažne promocije, male i loše radne rezultate.

On je postizao ispodprosečne lične rezultate naučnog rada. Ali sa visokim koeficijentima „naučne kompetentnosti”. Taj visok stepen „naučne kompetentnosti” zasnivao se na prisvajanju rezultata rada drugih. U prvo vreme su to bili njegovi asistenti, odnosno asistenti na predmetima koje je on predavao studentima a kasnije je taj skup dopunjavao sa studentima na redovnim studijama, studentima – poslediplomcima, studentima – doktorantima, spoljnim saradnicima koje je plaćao iz sredstava Instituta i drugim, znanim i neznanim. Za uzvrat ove svoje saradnike nagrađivao je raznim povlasticama na koje je polagao pravo po osnovu svog položaja (redovnog profesora, šefa katedre, šefa odseka, šefa poslediplomskih studija, mentora diplomskih, magistarskih i doktorskih radova, direktora Instituta a u jednom periodu i dekana fakulteta). Većina učesnika u ovim transakcijama tipa trange – frange bila je zadovoljna sa razmenom i nalazila je svoj interes za ovaj tip transakcija. Onaj ko nije pristajao na ovaj tip transakcija bivao je izložen neviđenoj harangi, napadima na moralni, profesionalni i intelektualni integritet i autoritet. Za taj tip harangi opet je nalazio pomagače u istoj grupi ljudi koji su mu „verno“ služili u njegovim mutnim rabotama. I mašina je radila na njihovu zajedničku korist a na štetu trajnih ljudskih vrednosti, moralnih i materijalnih interesa ljudi od integriteta.

Ne mogu pouzdano utvrditi početak takvih radnji ali verujem da taj tip uzurpacija datira od rane mladosti, od dečaštva, tokom školovanja, prvog službovanja, da bi eskalirao sa razmahom fašizma u nekadašnjoj nam domovini. Jer sa razmahom fašizma nije bilo razloga za strahovanje od eventualne odgovornosti za nedela, uzurpacije i razne vidove prisvajanja tuđeg. U ambijentu ranog stadijuma fašizma u Jugoslaviji, bilo je važno biti na pravoj strani u pravom trenutku i sistemom trange – frange sticati pozicije, poverenje klana i, iznad svega, materijalna dobra. Naravno na štetu onih koji su izvan klana.

Ovakvo ponašanje je tipično za predindustrijski, feudalni tip društva, u sredinama koje je zaobilazio industrijski tip razvoja i zamena plemenskog sistema vrednosti sa sistemom vrednosti građanskog društva.

Feudalni tip društva zasnovan je na plemenskom moralu i plemenskom sistemu vrednosti. Ono što nije dozvoljeno prema pripadnicima svog plemena, dozvoljeno je i čak poželjno ponašanje prema pripadnicima drugih plemena. U sopstvenom plemenu nije dozvoljeno lagati, obmanjivati, krasti, ubijati, silovati, a sve to je poželjno činiti prema pripadnicima drugih plemena. Na plemenskom moralu iznikli su fašizam, nacizam, šovinizam, najopasnije bolesti savremenog društva. Rastakanje naše bivše nam države započelo je afirmacijom vrednosti plemenskog morala i potiskivanjem sistema vrednosti građanskog društva. Pripadnost plemenu obezbeđuje zaštitu od pošasti koja se zove „drugo pleme“, a za tu zaštitu treba položiti na „oltar otadžbine“ svoju individualnost, individualnu slobodu, pa i život ako to od tebe traži „otadžbina“, odnosno plemenska elita.

Potiskivanje sistema vrednosti građanskog društva pred najezdom plemenskog morala oličenog u kvazi intelektualnoj eliti (crkvenoj, naučnoj, umetničkoj, političkoj, partijskoj, vojnoj, činovničkoj i sl.) omogućilo je vođenje plemenskih ratova, komadanje svega i svačega i prisvajanje tuđeg od iste te elite, odnosno od istih tih klanova.

15) Voluntarizam kao pogled na svet

Društveni sistem koji je u Jugoslaviji izgrađen nakon drugog svetskog rata, po osvajanju vlasti od strane komunista, zasnivao se na voluntarizmu i to sveopštem voluntarizmu komunista. Isti taj voluntarizam nije bio dozvoljavan drugima. Komunisti su, prema Staljinu koji se pored V.I. Lenjina smatra rodonačelnikom komunizma, „ljudi posebnog kova” pa im je sve dozvoljeno. Nema kriterijuma za sprovođenje njihove volje u usmeravanju tokova društvenog razvoja, dovoljan je njihov osećaj za „pravično”, nema odgovornosti za svoje postupke osim pred drugom Staljinom, a drug Staljin nikom ne odgovara, njegova je volja bezgranična, on je Bog na zemlji, ne božji izaslanik već sam Bog. On može da kažnjava ali i da prašta, sve u zavisnosti od njegovog osećanja pravde i pravičnosti. I u ulozi Boga vodi tokom drugog svetskog rata oko 18 miliona ljudi u smrt, a u toku njegove bezgranične vladavine u gulazima tzv sovjetskog saveza socijalističkih republika patnju i smrt je našlo, prema nekim zapadnim izvorima, još oko 60 miliona ljudi.

Pobeda jugoslovenskih komunista u drugom svetskom ratu ostvarena je, pored ostalog, uz pomoć sovjetskih drugova, što je po završetku rata trebalo plaćati. Uz pomoć jugoslovenskih komunista Staljinova mašinerija je sovjetskim metodima otela vlast od legalno izabranih narodnih predstavnika i nametnula svoje metode vladavine tj. voluntarizam a u korist sovjetskih komunista i samog druga Staljina. Sukob jugoslovenskih komuniosta sa sovjetskim komunizmom, odnosno sa drugom Staljinom lično, počeo je sa formiranjem mešovitih preduzeća koja su trebala da posluju na principu „mi vama glinu vi nama ciglu, mi vama više gline vi nama više cigle” i tako u nedogled. Dakle, ropstvo. Tadašnje jugoslovensko komunističko rukovodstvo shvatilo je, ili bar njegov najveći deo, da u takvim uslovima od vlasti nema ništa pa je iskoristilo povoljnu situaciju da se otrgne sovjetskog smrtnog zagrljaja. Na ruku im je išla međunarodna situacija, odnosno politički odnosi u svetu nakon drugog svetskog rata. Shvatajući šta im rade sovjetski komunisti predvođeni drugom Staljinom, britansko rukovodstvo razmatra mogućnost uništenja „aždaje zvane sovjetski savez socijalističkih republika”, uz pomoć najsavremenijeg, tek otkrivenog i primenjenog atomskog oružja. Znajući o kakvoj se realnoj pretnji radi, sovjeti odustaje od vojne okupacije tadašnje Jugoslavije.

Da ne bi mnogo naljutili Staljina, jugoslovenski komunisti ne napuštaju sovjetski sistem organizacije države i društva. Osnovne poluge za upravljanje ostaju iste u uslovima „nekih” razmimoilaženja. Jugoslavija ostaje izolovana u međunarodnim odnosima. Tek nakon smrti druga Staljina, 1953. godine, jugoslovenski komunisti čine izvesne korekcije u organizaciji i upravljanju državom i društvom. Iste godine donosi se ustavni zakon koji daje legitimitet već ostvarenim promenama (od kojih je najznačajnije uvođenje samoupravljanja nacionalizovanim privatnim ekonomskim dobrima u zemlji) i uvođenju novih u pravcu demokratizacije države i društva. Te promene nailaze na pozitivan prijem u zemljama zapadnih demokratija. Jugoslavija dobija novu ulogu u odnosima velikih sila Istoka i Zapada. Jugoslovenska poljoprivreda, nakon otklanjanja posledica devastacije seljačkim radnim zadrugama i tzv. „obaveznim otkupom”, postaje jedan od snabdevača američke vojske stacionirane posle drugog svetskog rata u Zapadnoj Evropi. Investicije u prerađivačke kapacitete poljoprivrednih proizvoda daju snažan impuls razvoju i drugih grana industrije, posebno vojne industrije. Privredni oporavak pedesetih godina omogućuje sve veću diversifikaciju privredne strukture, prodor tehničkog progresa i demokratizaciju društva. 1966. godine demontirana je UDBA (uprava državne bezbednosti), čiji je neprikosnoveni šef bio A. Ranković. Udba je formirana po ugledu na sovjetske obaveštajne službe a njen osnovni zadatak je bio očuvanje komunističke vlasti zasnovane na komunističkom voluntarizmu. Njena likvidacija je proizašla kao neminovnost daljih tokova društvenih promena. Za te promene stvoren je, po ugledu na zemlje zapadne demokratije, pravni okvir u ustavu iz 1963. godine.

Demokratizacija države i društva zasnovana na ustavu iz 1963. godina zahtevala je temeljne promene unutrašnjeg društvenog, političkog i državnog tkiva, a pre svega demonopolizaciju vlasti komunističke partije i njenu podelu sa drugim političkim opcijama i drugim političkim partijama. Vladajuća oligarhija je shvatila opasnost kojoj bi se izložila sa gubitkom vlasti. Naime, još uvek su bila sveža sećanja na zločine komunista počinjene tokom četvorogodišnjeg rata (1941-1945) i u poratnim godinama usled odmazde nad nemoćnim. Pretpostavlja se da zločini komunista u toku i posle drugog svetskog rata prevazilaze broj žrtava u toku drugog svetskog rata usled ratnih dejstava. Međutim, ti zločini su vešto skrivani a tragovi zločina zatirani. U javnosti je broj žrtava u nekim logorima koji su u toku rata bili korišćeni za egzekucije stalno uvećavan i pripisivan upravi logora iz vremena II sv. rata. Broj žrtava na stratištima logora zaista je višestruko uvećan usled egzekucija koje je nakon rata vršila tzv. „narodna vlast” nad neistomišljenicima, pripadnicima drugih političkih opcija. Sa demokratizacijom društva broj žrtava režima se smanjivao ali nikad nije isčezao. Država jednostavno nije bila sposobna da nepristrasno sprovodi zakon. Politički procesi su bili sveprisutni u društvu a žrtve tih procesa brojne.

Uviđajući sve realne opasnosti od demokratizacije društva po sopstveni opstanak, politička oligarhija je, koristeći razne metode proizvodnje „neprijatelja i domaćih izdajnika“ i odlučne borbe protiv „tih pojava“, zaustavila proces demokratizacije društva izvrgavajući ga ruglu i pretvarajući ga u svoju suprotnost.

Jedna od metoda zaustavljanja procesa demokratizacije društva primenjena je na izborni sistem. Detaljno je sprovođen postupak izbora na svim nivoima vlasti, ali građani nisu birali svoje predstavnike, već pojedince čiji će izbor potvrditi politička oligarhija. Pojedinac koji predstavlja državu biran je u uskom krugu, najčešće u jednoj mesnoj zajednici sa oko 2-5 hiljada stanovnika, dakle ne na nivou države čije interese treba da zastupa. Posredstvom političke oligarhije izabranik je postajao zastupnik interesa države i njenih građana. S obzirom da je na ovaj način neposredan građanski izbor predstavnika u najviše organe vlasti bio obesmišljen, ljudi su izbore shvatali kao paradu, pa su masovno izlazili na takve izbore. Režim je brojnost izlaska građana na izbore objašnjavao kao snažno izraženu podršku politici koju vodi politička oligarhija oličena u savezu komunista, a društvo je tonulo u sve dublju krizu. Društvene protivrečnosti su se povećavale. Država se pretvarala u krizno područje.

Istorijski vođa jugoslovenskih komunista od 1939 do1980 godine bio je J.B.Tito, lider pokreta nesvrstanih zemalja na svetskoj političkoj sceni, sa reputacijom svetskog državnika. Nakon njegove prirodne smrti, 1980. godine, u 88. godini života, sistem se održava još, otprilike, 10 godina. Šef države postaje kolektivno predsedništvo koje čine predstavnici šest republika i dve autonomne pokrajine, ukupno osam članova. Između njih se svake godine birao predsednik, kao prvi među jednakim. Takav način upravljanja državom funkcionisao je do početka njenog raspada 1992. godine.

Pre početka raspada države došlo je do raspada do tada jedinstvenog saveza komunista. Na 13. kongresu saveza komunista Jugoslavije, kongres napuštaju delegacije iz Hrvatske i Slovenije, a S. Milošević, tadašnji predsednik saveza komunista Srbije predlaže da se utvrdi novi kvorum (bez Slovenije i Hrvatske) i da se ide dalje. Novi kvorum nije utvrđen ali se krenulo dalje, u krvav pir, obračun najpre republičkih i pokrajinskih komunističkih oligarhija a kasnije i njihovih naroda. Sve pretpostavke za krvav rasplet događaja na prostoru tadašnje Jugoslavije su ovim činom stvorene.

Rastakanje države po političkim šavovima nije bilo dovoljno. Tadašnju Jugoslaviju prema zamislima tadašnje političke oligarhije bilo je potrebno ekonomski razgraditi. I počela je pljačka, najpre federalne imovine čiji je nominalni vlasnik bila federacija a kasnije imovine preduzeća sa sedištem u drugim republikama ili pokrajinama (jugoslovenskim federalnim jedinicama) i na kraju građana drugih federalnih jedinica. Sve što se od imovine našlo na teritoriji jedne federalne jedinice a njeni nominalni vlasnici su iz druge federalne jedinice rekvirirano je. Rekvirirane su nekretnine ali i pokretna imovina u vidu trgovačke robe, proizvodnih zaliha, novca, potraživanja i svega ostalog. To je značilo realno urušavanje ne samo ekonomskog već i političkog sistema tadašnje jedinstvene države.

Jedan detalj zaslužuje posebnu pažnju. Republika Srbija iz federalne blagajne povlači, prema mojim saznanjima, oko 1,8 mrd $, bez saglasnosti bilo koje federalne jedinice, sa čime, praktično, počinje raspad zajedničke nam države. Dalji zajednički opstanak u jedinstvenoj državi postaje nemoguć. Obeležavaju se republičke granice koje se kontrolišu i čuvaju. Nisu bili retki slučajevi da se vozač kamiona koji se zatekao na teritoriji druge republike izbaci iz kamiona a kamion sa robom zapleni od strane nelegalnih „čuvara svoje zemlje“.

Sam sam se nekoliko puta našao u situaciji da autobus kojim sam putovao bude kontrolisan. Kontrolu su najčešće sprovodili policajci ili „vojnici“ Vojvodine, Hrvatske, Bosne i Hercegovine. Doduše, u to vreme nisam putovao izvan ovih područja, pa ne mogu kompetentno da govorim o stanju u celini na tadašnjegm jugoslovenskom prostoru. Međutim, tom prilikom mi nije oduzeta nikakva vredna stvar ili novac.

Sa učvršćivanjem vlasti na „svom“ području, sve osamostaljene republike počele su da naplaćuju nekakvu taksu za ulazak na to područje. Prva je to učinila Slovenija. Ulaznica iliti „viza“ u Sloveniju koštala je 20 DM. Nakon Slovenije, takvu praksu uvodi Hrvatska, Bosna i Hercegovina. Viza za Hrvatsku, koju su inače samo sretnici mogli da dobiju u konzulatu u Beogradu, koštala je oko 150 DM, u vreme kada prosečna plata u Srbiji nije prelazila 50 DM. Tek nakon intervencije međunarodnih institucija ova praksa je prekinuta. U pojedine republike bivše Jugoslavije a sada samostalne države, danas se može ući sa odgovarajućim ličnim dokumentima, uz administrativnu kontrolu na graničnom prelazu. Međutim, vreme trajanja putovanja je produženo i pored izgrađenih savremenih puteva ali i razdaljine između pojedinih mesta zbog prinudnog zaobilaženja nekih tačaka. Troškovi putovanja su značajno povećani.

Baš kao što je K. Marks pisao o prvobitnoj akumulaciji kapitala, ona se u svojoj suštini svodi na lopovluk. Na bivšim jugoslovenskim prostorima, u toku poslednjeg rata i neposredno posle rata, izvršena je prva obimnija akumulacija kapitala, prelaskom bivše društvene i državne imovine u nominalno vlasništvo malog broja ljudi, koje sadašnje vlasti, valjda od milošte, zovu „tajkuni“. A koje je njeno pravo značenje?

U eciklopediji Britanika navodi se da ova reč potiče iz Japana, da je to sinonim za “šogun” i da sekundarno označava lidera na visokom položaju u politici ili biznismena koji ima izuzetno veliko bogatstvo i moć. Međutim, većina naših sugrađana pod tim izrazom podrazumeva bogataša koji je stekao imovinu na sumnjiv način, skriveno (tajno – tajkun) utiče na političare i druge nosioce vlasti u određenoj oblasti kako bi uvećao svoje bogatstvo ili obezbedio (sačuvao u svojini) ono što je nezakonito stekao.

Sam pojam tajkun podrazumeva kriminalne radnje da bi se pribavila imovina u sopstvenom vlasništvu. Pa iako je sam pojam jasan, društvo je blagonaklono prema tajkunima, ne proverava njihovu sumnjivu prošlost i prihvata legalnost imovine u njihovoj svojini. A ta „legalnost” proizilazi iz kriminalnih radnji nosilaca vlasti u ratnom periodu, kada se pod patriotizmom podrazumevala pljačka „drugih” naroda, i posle rata kada je bilo normalno da se za 2 eura kupi šećerana ili bilo koje drugo fabričko postrojenje u koje su uloženi milioni $ narodnih a ne pljačkaških $, u vreme kada se vodila evidencija tokova novca, imovine, svojine i svega drugog. Narod kaže „kupuje fabriku za tepsiju ribe”, a ja kažem za manje, jer se za 2 eura ne može kupiti tepsija ribe. Međutim, da bi pojedinac kupio fabriku za 2 eura treba mu saglasnost nosilaca vlasti a ne tržište. Takvo čudno tržište samo lopovi grade, ono ne važi za bilo koga izvan kruga već samo za ordinarne lopove, uzurpatore nacionalnog bogatstva. A da bi ovakav sistem stekao legalnost mora se stvoriti kritična masa lopova (većina) koji odlučuju bez ikakvih moralnih i etičkih ograničenja. Iako imamo vlast mi smo vlasnici svega i svačega, a „ pučina je jedna stoka grdna” koju treba korbačom uterivati u naše lopovske norme. Jer ako to ne uspemo srušiće nam se imperija sazdana na raznim uzurpacijama svega i svačega u društvu – rezonuju uzurpatori..

Komunisti su bili obazriviji. Jeste da su uzeli tuđe ali su dozvolili i da se ta dobra koriste u opštem interesu. Ovi, tajkuni, su beskrupulozniji. Ne obaziru se na one oko sebe. Prigrabili su tuđe koje obilato koriste za sopstvene potrebe. A potrebe su neograničene. Jer, treba ići na Sejšele, treba probati drogu, ako ne oni a ono njihovi sinovi i kćeri, treba reprezentovati bogatstvo kroz besomučno rasipanje. Pa treba ih razumeti da im stvarno treba tuđa imovina.

Dakle, voluntarizam političke elite kao pogled na svet, filozofija i praksa nije nestajao sa povlačenjem komunizma sa društvene scene. On je samo menjao svoje oblike, ispoljavao se u drastičnijim formama i imao negativne i destruktivne posledice po društveno tkivo. Istorijsko iskustvo sa komunizmom doprinelo je obogaćivanju metoda voluntarizma političke elite, trajnost njihovog delovanja i osionost nosilaca politike. Klasične ekstremne ideologije kao što su fašizam, nacionalizam, šovinizam i dr. samo su podloga za opravdavanje uzurpacija institucija, društvenih dobara, materijalne imovine, novca i sl.

Danas živimo u svetu do sada neviđenog voluntarizma političke elite i uzurpacija. Biće potrebno mnogo napora da se tom zlu stane na put a da se ne proizvede novo zlo. Ali ne budimo skeptici. Vreme, ipak, leči sve bolesti pa i ove društvene.

Ovih dana (septembar 2008) u skupštinsku proceduru upućen je predlog zakona o formiranju agencije za borbu protiv korupcije, nezavisnog tela za sprečavanje korupcije u Srbiji u skladu sa odgovarajućom konvencijom Ujedinjenih nacija koju je ratifikovala i Srbija. Formiranje nezavisnog tela za borbu protiv korupcije u zemlji je, inače, jedan od uslova za pridruživanje zemlje Evropskoj uniji, što je uslov opstanka srpskog društva. Možda nešto i uradimo ako nas nateraju da poštujemo osnovne civilizacijske norme savremenog društva, što do sada nije bio slučaj. Ali, ostaje nada.

Na političkoj sceni Srbije se ovih dana dešava promena odnosa u rasporedu političkih snaga. Stranka ekstremne desnice u Srbiji, koja je okupljala približno 1/3 biračkog tela Srbije (bez Kosova) čiji je predsednik haški robijaš V.Šešelj a njegov zamenik T.Nikolić, podelila se na dve struje, jednu koja je za nastavak zla koje nas je dovelo u ovu situaciju okupljena oko svog ideologa V. Šešelja i drugu, pragmatičniju, okupljenu oko njegovog zamenika T. Nikolića koji je za promenu dosadašnjeg kursa i pridruživanje Evropskoj Uniji. U celoj stvari je dobro što se to veliko monstruozno telo, koje je za svog vođu prihvatilo haškog robijaša, optuženog za krivična dela ratnih zločina, raspalo. Ja se nadam definitivno. I na taj način bar malo osvežilo politički život u Srbiji. Nadam se da su proevropske snage definitivno odnele prevagu u Srbiji a da će ekstremna desnica koja se krije u još nekim političkim strankama konačno pretrpiti poraz. To bi značilo da če država konačno naći snage za obračun sa ekstremistima koji se nalaze ne samo u političkim strankama već i u brojnim državnim i društvenim institucijama kao što suu SAN-u, Matica Srpska, Srpska Pravoslavna Crkva, Univerzitet, neke vojne ustanove, neke institucije državne uprave i dr.

Danas sam na sajtu Univerziteta pročitao predlog komisije da se u zvanje emeritusa izaberu tri od predložena četiri redovna profesora Univerziteta. Nije predložen za izbor moj kolega, profesor iz oblasti poljoprivrede, inače moj sobni kolega (cimer) u prvim danima mog boravka u Novom Sadu, Slovak iz Kisača, vrstan poznavalac svoje struke, svestranog obrazovanja, koji je svoju profesionalnu karijeru započeo kao novinar u slovačkoj redakciji rado Novog Sada. Možda i to mnogo govori o još uvek snažnom uporištu desnice u strukturi srpskog, vojvođanskog i novosadskog društva.

16) Dokle je danas stigao naš autobus

Autobus je prevozno sredstvo namenjen za prevoz ljudi. Pretpostavka je da se ovo prevozno sredstvo koristi za svoje namene. Međutim to ne mora biti tako i veoma često nije tako, kao što je to bilo u predvečerje ostvarivanja zajedničkog zločinačkog poduhvata. Da li su ubice, palikuće, lešinari, zločinci raznih vrsta, nezavisno od toga da li zločine čine u ime i za račun države ili za sopstvenu dobrobit (marerijalnu, društvenu, političku, versku, stručnu, naučnu i dr.) ljudi? Na ovo pitanje se ne može odgovoriti jednoznačno, već upitno. Ako prihvatimo da su ljudi čiji su to ljudi i prema kome su ljudi, a ako smo na stanovištu da prihvatimo da nisu možemo se staviti na istu stranu na kojoj se oni – naši neistomišljenici - već nalaze, da prema grupama koje nisu po našoj meri ili meri naše oligarhije, činimo zločine. I upravo na toj tački počinju zločini.

Zločini ne počinju sami od sebe, niti proizilaze iz prirode samog čoveka kao takvog. Ljudi se pripremaju za zločine, u pripremi učestvuje veliki broj pojedinaca, institucija, organizacija, pokreta, zajednica i sl.

Barjaktari pripremanja zajedničkog zločinačkog poduhvata bili su najbrojniji u Srbiji, iako ih je bilo i u drugim tadašnjim jugoslovenskim područjima. Zašto baš u Srbiji? Jedan od razloga je činjenica da se najveći broj institucija federalne države nalazio u Beogradu, da je u Beogradu bila najveća koncentracija i centralizacija političke, vojne, ekonomske i finansijske moći, uz duhovnu podršku Srpske pravoslavne Crkve, Srpske akademije nauka, interesnih udruženja (kluba književnika Srbije) i sl. Levijatan iliti aždaja širila je svoje otrovne pipke na bazi delovanja centripetalnih sila na druga jugoslovenska područja a naročito na Istočni i Zapadni Srem, Zapadnu Slavoniju, Liku, Baniju, Kordun, kontinentalno Zadarsko zaleđe, Dubrovačko područje u Hrvatskoj, Istočnu i Zapadnu Hercegovinu, Istočnu, Zapadnu, Centralnu i Severnu Bosnu (odnono Bosnu i Hercegovinu u celini) i sa manjim intenzitetom u druga jugoslovenska područja (Sloveniju, Vojvodinu, Sandžak, Severnu Makedoniju).

Pre početka krvavog pira tzv „jugoslovenskih progresivnih snaga“, zapadno-evropske zemlje su upozoravale na predstojeći val izbeglica sa područja tadašnje Jugoslavije. Austrijska štampa je pripremala sopstvenu javnost za prijem oko 700.000 izbeglica iz Jugoslavije. Naša štampa je to sve prenosila. Dakle, bili smo informisani. U to vreme nisam bio u stanju ni pretpostaviti da ću i sam, kao i moja cela porodica (sa izuzetkom brata koji se krajem šezdesetih godina odselio u Australiji i tamo se zatekao na početku jugoslovenske kataklizme).

Interesantno i indikativno za jugoslovenske građane je iskaz jednog pastora neke engleske vere, koji se zatekao u Nemačkoj tridesetih godina prošlog veka, na početku Hitlerove vladavine: „Najpre su proganjali komuniste. Ja nisam bio komunista i nisam ustao protiv progona, zatim su progonili Jevreje. Ja nisam bio Jevrej i nisam se usprotivio njihovom progonu. A zatim su došli po mene.“ Ja sam prošao gotovo identično. Nisam bio u logorima, nisam doživljavao logorska maltretiranja i progone. Moje maltretiranje imalo je „građanski“ karakter. Nisam hapšen, nisam pozivan na „informativne“ razgovore, nisu mi „ukrali“ auto jer su procenili da od toga sami ne mogu imati nikakve koristi jer je bio star preko svake mere, nisu mi obijali stan jer su znali da u stanu nema ništa a da je stan pun osoba sa realnim potrebama fizičke egzistencije pa ne bi bilo zgodno, a i moglo bi se u tim uslovima prozreti i doživeti osudu sredine. Ono što su mi radili je besomučna otimačina mog ličnog dohotka i drugih ličnih primanja kroz direktno uzimanje kobajagi „po pravilniku“ u koji se ja nisam nikako mogao uklopiti, pa mi je zbog toga čerupana plata koja je uredno fakturisana nadležnom ministarstvu i naplaćivana samo nije isplaćivana meni već nekom ko sa tom fakturom nije imao nikakve veze a bio je „lojalan“ udruženom zločinačkom poduhvatu. Sama plata nije bila dovoljna pa su počeli zadirati i u sredstva koja su naplaćivana za moj naučno-istraživački rad. Za odlazak na službeni put prestali su mi isplaćivati dnevnice (naknade za materijalne izdatke na putu – za hranu, prenoćište i sl.) ali su mi naknađivali prevozni trošak (koji je, inače, zbog kratkih relacija u zemlji bio minimalan u odnosu na druge troškove koji su objektivno nastajali na putu, a u inostranstvo nisam putovao), uz obrazloženje da za naknadu ukupnih troškova na putu nema para – za mene! A za njih „podobne“ ima, ne samo za putovanja u zemlji već i za prekookeanska putovanja (npr. Novi Zeland 2000.g.). U momentu putovanja na Novi Zeland na nekakvo „kobajagi studijsko putovanje“ u trajanju od oko 2 nedelje izdaci za put iznosili su, u tom momentu, koliko i vrednost moje dvogodišnje plate. Zaista, ubedljivo obrazloženje za zakidanje na troškovima mojih putovanja u zemlji, koja su se u to vreme bila inače veoma proredila.

Uskraćivala su mi se razna prava, što se na kraju manifestovalo kroz porazan moj materijalni status. U to sam vreme pušio. Sa ½ mesečne plate mogao sam da kupim cigarete koje bih popušio za mesec dana. A ja zaista nisam imao drugih izvora sredstava osim moje plate i plate moje supruge. Bio sam srozan ispod nivoa nekvalifikovanog radnika. Niže nisu išli, smatrajući da je taj nivo dovoljan za preživljavanje ali ne za bilo kakvo delovanje, čak ni za naučni i obrazovni rad, odnosno za opstanak u struci. Bilo je to više od poniženja.

U to vreme sretnem mog prijatelja, diplomiranog ekonomistu, koji me je, uz dosta sarkazma pitao da li uspevam da zaradim 100 DM mesečno. Ja mu odgovorim da ne uspevam ali da sam blizu i da sam u poslednjem mesecu zaradio 98 DM, na šta mi on odgovara da je on zaradio 300 ali da to nije dovoljno za život. Složio sam se sa njim ali sam tada ipak bio svestan da se sa 300 DM može, u datim uslovima, lakše preživeti.

Ta činjenica da i drugi preživljavaju bila je opravdanje za besomučnu pljačku mene i moje porodice. Ja sam, valjda, to zaslužio a drugi, eto, iako su u nešto boljem materijalnom položaju, nisu to zaslužili. Pa, sasvim je normalno da se meni uzme i dadne „zaslužnim za našu stvar“, podržavaoce i propagatore zajedničkog zločinačkog poduhvata. A porodica? Ko im je kriv što me se nisu na vreme otarasili, isterali iz Srbije a svakako i iz tzv. „srpskih zemalja“.

Nažalost, to je bila logika vladajuće većine, koja je imala podršku u tzv. „intelektualnim krugovima“ Srbije – Srpskoj akademiji nauka, Srpskoj pravoslavnoj crkvi, državnom upravnom aparatu, univerzitetu (beogradskom, novosadskom), raznim intelektualnim krugovima (kao što je bio književni klub), u kafanama „kod znanih i neznanih junaka“, vašarima, pijacama, ulici. Ko nije podržavao politiku tzv „elite“ je odstranjivan iz svih relevantnih struktura a naročito iz politike (npr.dr Dragiša Pavlović mašinski inženjer, moj kolega sa poslediplomskih studija, koji je posle svih harangi preminuo, ne uspevajući da dokaže zlačinački karakter tadašnjeg režima u Srbiji) iz državne uprave, vojske, policije, iz SANU (npr. Bogdan Bogdanović, vrhunski intelektualac, arhitekta, profesor univerziteta, gradonačelnik Beograda u neposrednom predratnom periodu i dr.), sa univerziteta po Srbiji, iz radio i TV stanica i dr.

Mnogo pre početka oružanih sukoba na području tadašnje Jugoslavije, nakon Titove smrti 1980. godine, započele su psihološke pripreme širokih narodnih masa, religioznih i sujevernih, kako bi od njih dobili što vernije sledbenike i izvršioce zajedničkog zločinačkog poduhvata. Počela je haranga protiv muslimana u Bosni i Hercegovini i njihovih predstavnika u saveznim organima. Među raspirivačima mržnje našao se V. Šešelj, potonji četnički vojvoda, učesnik u vlasti u Srbiji, vođa političke stranke, vatreni podstrekač na genocid nad nesrpskim narodima, vođa paramilitarnih organizacija po ratnim žarištima Bosne i Hercegovine i Hrvatske i na kraju Haški optuženik i robijaš. Kasnije se ta haranga proširila protiv Slovenaca (najočitiji primer je bio bojkot robe poreklom iz Slovenije), Hrvata. Na Albance ne treba trošiti reči. U svesti „običnog“ čoveka u Srbiji, Albanci su bili stalan predmet sprdnje od Balkanskih ratova i pripajanja ovih područja Srbiji, ljudi niže rase, ljudi koje treba držati na lancu „da te ne bi ugrizli kao paščad“. Makedonci su, prema kobajagi „teorijskim raspravama“ srpske inteligencije bili zabludeli Srbi, koji ne znaju šta su, pa im „srpska inteligencija“ treba da otvori oči, isto kao i Hrvati koji su „svesni svog srpskog porekla“ pa su zbog toga opaki otpadnici srpskog naroda.

„Srpski teoretičari“ na čelu sa D. Ćosićem, uočili su te nepravde koje im čine „srpski otpadnici i zabludeli Srbi“ u miru. Jer, po D.Ćosiću, sve „što Srbi osvoje u ratu izgube u miru“, pa je sasvim prirodno i logično da se izgubljeno u miru povrati ratom i ratnim sredstvima. Mir je po D. Ćosiću opasan i treba ga izbegavati. Najbolje bi bilo po tzv. „srpsku elitu“ stalno održavanje stanja ni rata ni mira, stalno održavanje vanrednog stanja, kako ne bi ostali bez onog što smo ratom osvojili.

Ova teza, ma koliko bila morbidna, je logična. Ako smo nešto stekli ratom, dakle silom, nepravdom prisvojili tuđe, moramo tako stečeno čuvati ratnim sredstvima. Sva druga sredstva, a naročito demokratija su neprihvatljiva. Stalno održavanje stanja ni rata ni mira, ne dozvoljava nam da se preispitujemo, da se poredimo sa drugim a naročito ne sa boljim, već oteto moramo čuvati. Srpska inteligencija najbolje zna ko je ko, šta je šta, koliko kome treba dati a koliko mu uzeti. Ta i takva srpska inteligencija, da bi obezbedila resurse za vođenje imperijalnog rata, izvršila je preuređenje unutrašnjeg ustrojstva Srbije, centralizujući i prisvajajući ekonomske resurse da bi ih koristila bez javne kontrole. Vojvodini su silom oduzete ingerencije koje je do tada imala u oblasti uređivanja međunacionalnih odnosa, upravljanja prirodnim i radom stvorenim resursima, upravljanja sopstvenim ostvarenim dohotkom i investicijama na svom području, oduzimanje zakonodavne, sudske i mnogih upravnih funkcija na svom području. Ukinut je Ustav Vojvodine a „podaren“ statut, što je, kao što to reče aktuelni vojvođanski političar N. Čanak, uvredljivo za vojvođane i Vojvodinu.

Pravičnost i obzirnost nije neka čvrsto ugrađena osobina tzv. „srpske inteligencije“ u njeno tkivo. Obrnuto, pre bi se reklo da je nepravičnost i bezobzirnost u službi ostvarivanja ciljeva tzv „srpske inteligencije“.

Pavel Domonji, šef kancelarije helsinškog odbora za ljudska prava u Novom Sadu kaže: "O odgovornosti srpske inteligencije se mora govoriti i to pitanje treba držati otvorenim. O srpskoj inteligenciji mislim sve najgore, mislim da je ona najgori, najpokvareniji i najamoralniji sloj srbijanskog društva."

I sam sam bio ne jednom već bezbroj puta žrtva životnih stavova srpske inteligencije. Jedan događaj je posebno indikativan.

Na javnom sastanku, prilikom uobičajenog razgovora o problemima uinstituta u kome sam bio zaposlen, direktor mi je prigovorio da „nisam kolegijalan“. Prevedeno – nisam pravičan i obziran. Nisam razumeo njegov prigovor jer za tako nešto nije bilo nikakvog osnova. Međutim, takvo njegovo istupanje bilo je sračunato na moju diskvalifikaciju u sledećem koraku. Dakle, ako sam ja nekolegijalan, bezobziran i nepravičan, on se oslobađa svih obzira prema meni, nema ograničenja u mojoj diskvalifikaciji. I počinje, besomučno, moje diskvalifikovanje. U takvim okolnostima, moje kasnije iznošenje bilo kakvih kritika na njegov račun postaje neuverljivo, kao da je zasnovano na zadnjim namerima, na poluistinama i lažima kojim se on služi da bi mene diskvalifikovao. Nenaviknut na ovakve sukobe zasnovane na niskim udarcima ispod stola, postao sam gubitnik u odnosima sa njim. Svako moje dalje upozoravanje na njegove manipulacije nije imalo smisla, odnosno odgovarajućih efekata. Time je on mene eliminisao kao ozbiljnog konkurenta a ne ja njega kao krajnje neozbiljnog i neodgovornog. Svoje nečasno drlovanje mogao je da nastavi bez ograničenja.

U kulturnom miljeu Srbije se već dugo vremena primenjuje „disciplina ko će dalje da pljune“. Takmičenje u disciplini besomučnog diskvalifikovanja protivnika uz korišćenje svih sredstava. To jedno vreme daje velike efekte i „visoke prinose“. Kasnije, stvar dolazi na videlo i umesto diskvalifikacije drugog doživljava se sopstvena diskvalifikacija. Put od diskvalifikacije drugog do sopstvene diskvalifikacije je dosta dug. Na tom dugom putu ostvaruju se prinosi sve do sopstvene diskvalifikacije kada se prozre tehnologija diskvalifikacije. Kasnije su gubici znatno veći od dobitaka zasnovanih na lažima. Ali život teče.

Primena discipline „ko će dalje da pljune“ se od pripreme za poslednje ratne sukobe na području bivše Jugoslavije, u srpskoj inteligenciji veoma neguje. Ne samo u odnosima sa susedima sa kojim se ratovalo već i u diplomatiji. Šef države slaže i ne trepne. Lagao je sve dok ga nisu prozreli. A kad su ga prozreli, spoznali su da ljudske komunikacije na bazi dogovora, saglasnosti, pristanka i obećanja ovde ništa ne vrede. Vredi samo gola sila. I primenjena je gola sila. Od 23 marta 1999. godine je u naredna 2,5 meseca područje Srbije zasipano bombama različite razorne snage. I onda smo, prema rečima S. Miloševića, „pobedili NATO“, najveću svetsku vojnu silu. U lažima i obmanama svakako da. Čak i posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma između Srbije i NATO-a o prekidu oružanih dejstava, bombardovani smo još dva dana, jer sporazum nismo, ni ovaj put, shvatali ozbiljno. Pokušali smo ponovo da blefiramo i ponovo smo dobili po nosu. Posle toga smo se smirili i uskoro izvršili neke personalne promene u zemlji, ponovo uz unutrašnje nemire, pretnje i prinude.

Oktobra 2000. godine održani su izbori. Vođa „zajedničkog zločinačkog poduhvata“ S. Milošević očekivao je da još dvadesetak godina bude vođa rulje koja će ispunjavati njegove hirove ali mu i obezbeđivati neograničeno raspolaganje materijalnim dobrima i ljudima. Bilo je potrebno da se Svet još jednom obmane kako bi se stekao „legalitet i legitimitet“ za doživotno vladanje.

Međutim, njegovim učenicima se ta ideja nije dopala. Malo inteligentniji od njega su shvatili da su „došli do duvara“ i da se više dalje ne može. Želeli su da se rastosiljaju S. Miloševića. Istorijsko iskustvo nas uči da je takva radnja veoma opasna i da se mora raditi u tajnosti, ispod žita, uz obilato korišćenje laži i obmana, sada svog vođe umesto spoljnih međunarodnih činilaca koji su nas prozreli. I počinje „kobajagi pobuna“, uz učešće vojske, policije, tzv. paravojnih formacija, tajnih službi, srpske pravoslavne crkve i njenih ideologa i drugih institucija „srpske inteligencije“. Za novog vođu je inaugurisan V. Koštunica, vođa ne tako brojne srpske demokratske političke stranke koji je u toku izbora bio protukandidat S. Miloševiću, komunistički disident, beogradski doktor nauka. Nakon „mirne predaje vlasti“ V. Koštunica počinje svoje delovanje u korist snaga koje su ga inaugurisale na tu funkciju a ne u korist širokoh masa koje su ga realno proizvele. Među prvim njegovim državničkim potezima bila je poseta Srbinju, pre toga Foči, stratištu mnogih njegovih žitelja - muslimana, pobijenih u oružanim obračunima za „srpsku stvar“, bez najave, kako i dolikuje „vlasniku svih srpskih zemalja“. Pa zar Foča samom promenom imena u Srbinje i ubistvima njegovih žitelja - muslimana nije srpska. Kome to nije jasno treba mu pojasniti. Rigorozno.

U isto vreme za predsednika srbijanske vlade izabran je Z. Đinđić, realni protivnik S. Miloševića, vođa demokratske političke stranke, doktor nauka koji je doktorat filosofije stekao u tadašnjoj SR Nemačkoj, nakon odstranjivanja sa beogradskog univerziteta u političkim čistkama, u približno isto vreme kada i V. Koštunicu. I umesto saradnje došlo je do sukoba.

V. Koštunica je bio predstavnik konzervativnih snaga u Srbiji, i kao što su ga nakon izbora za predsednika Srbije opisivali, salonski nacionalista. To podrazumeva da prljave poslove oko etničkog čišćenja (proterivanja, eksportacije, smeštaja nesrpskog življa u sabirne logore do eksportacije, pljačke, ubistva, silovanja i sl. radnje) obavlja neko drugi uz njegov pristanak a on je nevina osoba koja za to ne snosi nikakvu odgovornost. Samo se slaže ili čak ni to već se samo ne buni. Pod njegovim barjakom demografski inženjering može da počne. Njegova „neobaveštenost“ kao šefa države postajala je smešna. Od svega pere ruke ali skrušeno gleda šta se dešava, bez preduzimanja bilo kakve aktivnosti da se zločin ili zločini spreče.

Prema sećanjima savremenika Adolfa Hitlera, neprikosnovenog vođe nacističke Nemačke u toku II svetskog rata, on lično nikog nije poslao na stratište. Lomljenje olovke u nastupu besa prilikom razgovora o nekom svom saradniku, značilo je da ga treba likvidirati. Njegovi podrepaši su ubrzo posle toga, uspešno obavili zadatak u celini, bez primedbi. A na Hitlerovom radnom stolu, ostalo je još mnogo olovaka.

Nasuprot šefu države, Z Đinđić, predsednik srbijanske vlade, je bio čovek evropske provenijencije, evropskog shvatanja poretka stvari i sistema vrednosti, intelektualac svetskog ranga koji je prezirao palanački primitivizam, konzervativizam, nacionalizam, fašizam, bezobrazluk, prostakluk, laži, obmane. I bio je u manjini. Tzv „srpska elita“ ga je, zbog toga, osudila na smrt, od samog početka sprovođenja svoje koncepcije razvoja srpskog društva. Znajući da nema daljeg razvoja srpskog društva bez izručivanja glavnog nosioca „udruženog zločinačkog poduhvata“ S. Miloševića međunarodnom sudu pravde u Hagu i odustajanja od zločinačke ćudi režima, promene kursa glavnih tokova društvenog razvoja, odlučio se za njegovo izručivanje međunarodnom sudu pravde u Hagu. Do hapšenja i skorog izručivanja došlo je 31. marta 2001. godine a ubrzo zatim i njegovih saboraca iz udruženog zločinačkog poduhvata.

Šef države i ostala „politička elita“ iz njegovog okruženja nije na to gledala sa odobravanjem, već obrnuto, kao drskost da se tako nešto učini. Nakon više pokušaja atentata, pokušaj od 10 marta 2003. godine bio je „uspešan“. Konzervativne snage srpske potitičke elite odnele su pobedu. Laž je bila u biti njihovog postojanja. Bez laži i obmana nije se ništa moglo. I počelo je obmanjivanje svetske javnosti, slično kao što je to činio S. Milošević. Počelo je udruživanje koštuničine srpske demokratske stranke sa svim drugim strankama fašističke provenijencije na srpskoj političkoj sceni. Iako zagađena, srpska politička scena prozrela je namere konzervativnih snaga i uz malu prevagu odnela pobedu nad konzervativnim, nacističkim, fašistikim i sličnim snagama. Demokratska Srbija se, iako sporo, približava Evropi, evropskom sistenu vrednosti, kulture, obrazovanja, ideologije, ekonomije i političke organizacije, na veliku žalost konzervativnih, fašističkih snaga.

Ja se nadam da će nas autobus, iako uz brojne promene pravca tokom i nakon krvavih ratova u poslednjih skoro dvadeset godina, odvesti na odredište, na kome se može disati, gde je korov počišćen a pauci koji su bili premrežili nebo oduvani u nepovrat, kako bi nam deca, kad naši dedovi, očevi i mi nismo mogli, uživali u blagodetima ovozemaljskog života, bez kađenja, kandila i strastvenih govornika koji im obećavaju „bolji život nakon smrti“, da bi svoj ovozemaljski život ustupili njima i njihovim sinovima i kćerima za velike projekte u obliku udruženog zločinačkog poduhvata, da bi se što više opljačkalo od sopstvenog naroda ali i od suseda u ovozemaljskom životu.

DEO III

MOJA UNIVERZIJADA

My University Games

1) Moja univerzitetska karijera

Nakon mog zasnivanja radnog odnosa sa Fakultetom tehničkih nauka u Novom Sadu, počinje borba “Davida i Golijata” i traje do kraja mog radnog veka. Otpočevši karijeru univerzitetskog nastavnika u zvanju docenta susreo sam se sa nekoliko veoma važnih egzistencijalnih problema zbog kojih je dovedena u pitanje moja univerzitetska karijera. Naime, da bih preživeo morao sam da radim dopunski izvan fakulteta. I tada počinje moja “Golgota”.

Nekoliko godina se održavam, nemam materijalne gubitke zbog prelaska na rad na fakultet, odnosno u naučno-obrazovnu ustanovu. Ali nemam ni dobitke. Ponovo, isto stanje - za više fizičkog i intelektualnog angažovanja, ekonomski rečeno – manji prihodi.

Nakon nekoliko godina spoznajem da su spletkarenja, podmetanja, niski udarci i drugi postupci nedostojni čoveka a ne “visokog intelektualca” kakvi ne bi trebali da budu u visokoškolskim ustanovama, dominiraju na fakultetima. Najgori su došli do izražaja. Oni imaju funkcije, oni odlučuju u ime svih, oni daju podršku politici u kojoj dominiraju “zločinačka udruženja”. Te i takve politička praksa promoviše u svoje najviše činovnike, da bi, koristeći iste metode, mogli odlučivati u ime svih građana tadašnje Jugoslavije i Srbije. To je najsigurniji put realizacije politike “zajedničkih zločinačkih poduhvata”.

Nakon nekoliko godina uviđam moje zablude iz mladosti, da bih sa sigurnošću mogao tvrditi da, nažalost, “ovakva mesta nisu pogodna za bavljenje naučno-istraživačkim radom” a nisu čak ni za ozbiljno bavljenje visokoškolskim nastavničkim radom. Razlozi za to su mnogostruki.

Jedan od osnovnih razloga za nedostatak kvalitetnog naučnog-istraživačkog i nastavničkog rada na fakultetima u vremenu mog zaposlenja na fakultetu je pogrešno inaugurisana i sprovođena koncepcije tzv. “autonomije univerziteta”.

Pod plaštom autonomije univerziteta, umesto institucija u kojim se razvija slobodna naučna misao, obezbeđuje širenje naučno-tehničkog i tehnološkog progresa na sve delatnosti u društvenoj i ekonomskoj strukturi, mnogi fakulteti su postajali brana razvoju slobodne naučne misli, ekspanziji naučno-tehničkog i tehnološkog prograsa, centri sprovođenja samovolje pojedinaca i grupa, uzurpatori sredstava poreskih obveznika. Fakulteti u Srbiji su, pod plaštom autonomije univerziteta, koristili fakultetska sredstva, resurse i studente u političke svrhe, radi političkih obračuna između konkurentnih političkih koncepcija, probitačnosti pojedinaca, sticanje funkcija i političku promociju na političkom tržištu i sl. Iz skorašnje prošlosti eklatantan primer zloupotrebe univerziteta je delovanje dr V. Šešelja, profesora Univerziteta na pravnom fakultetu u Beogradu, vođe profašističke političke partije, vođe paravojnih formacija u ratovima na prostorima bivše Jugoslavije, gradonačelnika Zemuna, člana vlade Srbije, haškog optuženika zbog učešća u “udruženom zločinačkom poduhvatu”, haškog pritvorenika i td. Autonomija univerziteta je u ovom slučaju korišćena kao maska za slobodno profašističko delovanje potpomognuto državnim budžetskim sredstvima.

Uz apanažu države grupa tzv “srpskih intelektualaca” je, nakon neviđenog masakra muslimanskog stanovništva u Srebrenici pod političkom kontrolom R. Karadžića i vojnim zapovedništvom R. Mladića, njih 60 usvojilo i uputilo javnosti 27.septembra 1997. g. deklaraciju za Radovana Karadžića i protiv Haškog tribunala. Među njima je 14 akademika, od kojih su neki idejni utemeljivači genocida nesrpskog stanovništva devedesetih godina XX veka u tadašnjoj Jugoslaviji u tzv “memorandumu” SANU.

Deklaraciju je blagoslovio i potpisao Njegova Svetost patrijarh srpski gospodin Pavle i sledeći pojedinci:.Akademik Miodrag Jovičić, Akademik Vasilije Krestić, Slobodan Rakitić, književnik, Akademik Nikša Stipčević, Prof. dr Dragoljub Petrović, Prof. dr Dragan Nedeljković, Akademik Pavle Ilić, Prof. dr Žarko Ružić, Prof. dr Vera Bojić, Prof. Miodrag Vartabedijan, Dragiša Savić, dirigent Dr Marko Radulović, Prof. dr Kosta Čavoški, Akademik Vojislav Korać, Dr Danilo Tomić, Prof. dr Rade Mihaljčić, Akademik Ljubomir Tadić, Akademik Milorad Ekmečić, Prof. dr Radovan Pejanović, Akademik Dragoslav Mihailović, Vojislav Lubarda, književnik, Prof. dr Zorka Zakić, Akademik Boko Petrović, Akademik Slavko Gavrilović, Milan Vujin, advokat, Dr Slavenko Terzić, Prim. dr Bogdan Jamedžija, Akademik Vlado Strugar, Prof. dr Milo Blagojević, Prof. Branko Pleša, Miša Milošević, Mr Danilo Peić, Prof.dr Smilja Avramov, Predrag Dragić Kijuk, književnik, Prof. dr Mihailo Pavlović, Akademik Čedomir Popov, Prof. dr Jovan Bukelić, Mr Ljubivoje Prvulović, Prof. dr Božidar Kovaček, Prof. dr Sava Živanov, Nenad Grujičić, književnik, Dr Tadija Ivanović, Dr Vuk Milatović, Prof. dr Miroljub Jevtić, Dr Dobrivoje Blagojević, Prof. dr Miroslav Egerić, Prof. dr Dragoljub Simonović, Prof. dr Miodrag Radović, Mr Borivoje B. Lavica, Dr Zoran Đerković, Akademik Slavko Leovac, Prof. dr Novica Petković, Danko Popović, književnik, Prof. dr Predrag Kaličanin, Akademik Enriko Josif, Dr Boško Bojović, Tanasije Mladenović, književnik, Dragoljub Kojičić, Đorđe Vuković, književnik, Žarko Komanin, književnik.

Na kraju stoji da je deklaracija doneta u Beogradu, na Krstovdan (27.septembra) 1997. godine. Ovo “na Krstovdan” trebalo je da doprinese povećanju naklonosti sveta u “pravednoj borbi” za srpsku stvar. Zločini u ime srpstva i krsta nisu pominjani. Njih je tek naknadno otkrila međunarodna zajednica pomoću svojih snaga koje su instalirane u BiH, nakon kapitulacije Radovanove Republike i Radovana i njegovog vojnog pomagača i nalogodavca zločina genocida, Ratka. Zločini su prevazilazili sve poznate zločine nakon drugog svetskog rata i sada im se sudi u Hagu.

Autori i potpisnici ovog pamleta veruju da predstavljaju savest i moralno dostojanstvo ogromne većine Srba Srbije, Crne Gore, Republike Srpske i Republike Srpske Krajine i u tom svojstvu se stavljaju u njihovu zaštitu a “međunarodnoj zajednici stavljaju do znanja one činjenice koje haške optužnice diskredituju na nivou celokupnog novovekovnog procesa”. A u te činjenice spadaju, pored ostalih i tvrdnje tipa da je “srpski narod ugrožen, a njegov razvoj je bez perspektive u sledećih nekoliko decenija” (valjda zbog gubitka osvajačkih i porobljivačkih ratova? sic!!!). I dalje “Povezanost dr Karadžića sa interesima i sudbinom srpskog naroda svojevrsni je argument da je put koji je izabrao – pravi put. Srpskim neprijateljima naročito smeta duboka veza između dr Karadžića i srpskog naroda, posebno povezanost sa vrsnim intelektualcima – Srbima i njihovim prijateljima u svetu. Dr Karadžić uspeo je da sve napore usmeri protiv šovinizma, lokal-patriotizma, ali i lažnih zaštitnika Srba i drugih građana koji žive na ovim prostorima”. Istina je, ipak potpuno obrnuta. R Karadžić je imao značajnu ulogu u kreiranju tragedije velikog broja ljudi u Bosni i Hercegovini, o čemu u wikipediji piše

“U martu 1995. Radovan Karadžić, predsjednik Republike Srpske (RS), reagujući na pritisak međunarodne zajednice da se okonča rat i na tekuće napore da se pregovorima postigne mirovni sporazum, izdao je direktivu VRS-u u vezi sa dugoročnom strategijom snaga VRS-a u enklavi. U toj direktivi, poznatoj pod nazivom "Direktiva 7", konkretno se navodi da VRS treba izvršiti potpuno fizičko odvajanje Srebrenice od Žepe, time sprečiti i pojedinačno komuniciranje između ovih enklava. Svakodnevnim planskim i osmišljenim borbenim aktivnostima stvoriti uslove totalne nesigurnosti, nepodnošljivosti i besperspektivnosti daljnjeg opstanka i života mještana u Srebrenici”.

Nakon sprovođenja direktive stvorene su pretpostavke za rasplamsavanje zločina. VRS pod komandom generala R. Mladića preduzima vojne operacije, uglavnom protiv nedužnog civilnog stanovništva – Turaka, kako je general Mladić voleo da kaže.

O zločinima u Srebrenici, u tzv. “zaštićenoj zoni UN”, wikipedija piše:

“Genocid u Srebrenici se dogodio jula 1995. godine i podrazumijeva masovna planska ubistva velikog broja bošnjačkih muškaraca i dječaka između 12 i 77 godina. Genocid se dogodio u regionu Srebrenice, a izvele su ga Vojska Republike Srpske pod komandom generala Ratka Mladića uključujući i paravojnu formaciju "Škorpioni", pod kontrolom Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije. Događaj se smatra jednim od najvećih masakara u Evropi od Drugog svjetskog rata, u kojem je ubijeno oko 8.000 ljudi. Masakr se generalno smatra jednim od najužasnijih događaja u savremenoj evropskoj historiji. Mladić i drugi srpski oficiri su u međuvremenu optuženi za ratne zločine uključujući i genocid pred Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju (MKSJ). MKSJ je između ostalog donio pravosnažnu presudu u kojoj masakr u Srebrenici kvalifikuje kao čin genocida”.

Iako su činjenice već bile poznate, grupa potpisnika nije se ni dalje libila da raspršuje maglu, negirajući te, takve i tolike žrtve. Njih činjenice ne interesuju. Umesto činjenica horsko pevanje, uz refren “svi su krivi”, što znači “i žrtve i dželati su podjednako krivi”.

Nakon donošenja ovakve deklaracije moji studenti su se osokolili. Smatrali su da je došao trenutak za ispoljavanje nacionalne svesti, a to je posebno bilo važno pred profesorima nesrpske nacionalnosti. Na mojim časovima je po neki od njih beležio svoje prisustvo sa potpisom Radovan Karadžić, Ratko Mladić i ini zločinci (Milorad Ulemek Legija i kompanija i sl.). Otrpio sam takve bezobrazluke, s tim da sam ih na kraju semestra upozorio da im se na fakultetu predaju znanja koja će im pomoći prilikom raznih vidova konstrukcija, a da se znanja o destrukcijama stiču na nekim drugim mestima, te da oni koje ta znanja interesuju napuste fakultet i potraže ta druga mesta, te da asocijacije nekolicine na zločine i zločince nisu primerene intelektualnom svetu. Ne znam da li sam ih u bilo što uverio, što bi im moglo biti od koristi u životu i radu ali sam rekao i umirio svoju savest kao nastavnika i pedagoga.

Nakon oktobarskih promena 2000. godine došlo je do prekida sa dotadašnjom politikom genocida i drugih blažih zločina u ime srpstva i srpskog naroda. Umesto tvrdog nacionalkomunističkog jezgra okupljenog oko S. Miloševića, instaliran je V. Koštunica kao nacionalklerofašista. I ta i takva inteligencija je trebala da reši stvari. Zločinci su promenili ruho. Stavili su se u službu nove elite, promenili odelo i nastavili sa svojim zločinačkim delovanjem. Udruživanje u zajednički zločinački poduhvat i dalje je bio metod delovanja u državi i društvu. Ako ne možemo da osvojimo tuđu teritoriju, otmemo materijalna dobra a od naroda na tim teritorijama načinimo robove koji će svojim radom naš život činiti lepšim, možemo raznim obmanama na ropski status privoleti građane svoje zemlje a naročito one koji su nesrbi (Albanci, Bošnjaci, Mađari, Hrvati, Slovaci, Rumuni i dr.) a žive na “našoj” zemlji. Njih ne treba štedeti jer oni nisu iz našeg plemena, pa shodno plemenskom moralu, nema ograničenja u tome što im možemo činiti. Ako poviju leđa i ćutke ispunjavaju naše želje možemo im činiti sitne ustupke ali ih ne možemo prihvatati kao slobodne a naročito ne ravnopravne građane.

Sa inauguraciom V. Koštunice, klerofašiste, u čemu sam i sam učestvovao, dajući mu glas kao protivtežu dotadašnjem komunisti S. Miloševiću i njegovim zločinačkim aktivnostima, u društvu se javlja jedna svetla tačka u liku doktora filosofije Zorana Đinđića, predsednika Demokratske stranke u Srbiji, jugoslovenskog mladog disidenta u vreme Titovog režima, đaka nemačke filosofske škole sedamdesetih godina prošlog veka koji je u tadašnjoj SR Nemačkoj izučavao savremenu filosofiju. Inauguracijom za predsednika vlade, dr Z. Đinđić je nagoveštavao promene u društvu, ne brze već temeljne, budući da su “pauci premrežili nebo nad Srbijom”, pa je paučinu kao i korov koji je narastao na senkama paučine, trebalo temeljno i postupno uklanjati. Ali, avaj. Njegova aktivnost je bila kratkog daha. Najveći srpski ološ nakon više pokušaja, uspeva da ga ubije 10 marta 2003. godine i na taj način eliminiše iz društvenog, državnog i političkog života. Nacionalklerofašisti počinju potpunu kontrolu države, društvenog i političkog života u Srbiji. Fašizam svih oblika i boja počinje da cveta u Srbiji. Počinjem da razmišljam “da li je Sloba (s. Milošević) bio bolji”, i pored svih zala koje je naneo narodu Srbije i drugih područja bivše Jugoslavije.

Prema mišljenju aktuelnog vojvođanskog političara Nenada Čanka “Slobodan Milošević je pao jer više nije trebao projektu Načertanija, a ne zato što smo mi tu nešto pobedili. Među liderima tadašnjeg DOS-a (demokratske opozicije Srbije), barem polovina ljudi je bila dovedena zato da se ništa ne promeni. Koštunica dr Vojislav je instaliran da se ništa ne bi promenilo”.

I nižu se zločini u Srbiji nad njenim stanovništvom (srpskim i nesrpskim), nad mislećim pojedincima, nad ljudima od integriteta. Vode se razne vrste harangi. Nema tog pojedinca koji se ne može harangirati i koji se harangom ne može uništiti. Samo ga treba označiti i već je sve gotovo. Ubistvu Z Đinđića je prethodila haranga tog tipa koja ni posle više od pet godina od njegove nasilne smrti ne prestaje. Da bi laž postala istina mora se stalno ponavljati. Dužina trajanja harange protiv Z. Đinđića nakon njegove smrti, potvrđuje koliko je on bio u pravu a njegovi harangeri u krivu. Ali, treba razlučiti šta je pravo a šta ktrivo, za šta većina srpskog stanovništva ili nije u stanju ili nije spremna ili ne želi da razlučuje žito od kukolja. I davi se u sopstvenoj nesposobnosti.

Takve ogavne stvari slušao sam i od svojih tzv. “kolega”, koji kao “znaju ga iz studentskih dana” kao hohštaplera. Ustvari, situacija je obrnuta, oni su hohštapleri koji bi zarad sobstvenog probitka prodali i svoju majku. Pa zašto ne bi i svog kolegu Đinđića. Takvi ljudi su zloupotrebom položaja zakidali svoje kolege, pa i mene, za sitne novce, što govori o njihovoj bedi i ništavilu. Ali, uz pomoć nacionalklerofašističkih snaga ukazala im se prilika da “zakidaju na meri”, prenebregavajući da je to istočni (biblijski) greh koji se na ovom svetu ne može okajati. Učinilo im se da su mlađi od mene 104 umesto 4 godine, previđajući da vreme polaganja računa uskoro dolazi. Ali, za bitange tog tipa to nije ni važno. Važno je da se prevari, otme, zakine, slaže, sada i ovde. A za biblijske grehe ćemo već videti. Pa, možda nam te grhe i neće svevišnji označiti kao grehove. Pa, valjda smo to radili za opšte dobro, za “našu” zajedničku stvar. Razumeće.

U tim uslovima i sa takvom strukturom ljudstva, univerzitet u Novom Sadu, kao i drugi univerziteti u zemlji, nije imao šansi za oporavak i razvoj. Međutim, vreme je neumitno teklo. Na evropskoj naučnoj i obrazovnoj sceni desile su se promene. Univerziteti sa svojim potencijalima treba da osposobe mlade ljude, ne samo za život, tavorenje, preživljavanje i blagonaklono prihvatanje pljački, otimačina i drugih pošasti tzv. elite, već za stvaranje, kreiranje, upravljanje tehničko-tehnološkim promenama i razvojem. A za to treba imati slobodne, misleće ljude koje će osposobljavati univerziteti a ne one koji će se na časovima nastave potpisivati imenima najvećih zločinaca u Evropi u XX veku i identifikovati se sa njima. Za takve promene evropske zemlje su se opredelile donošenjem bolonjske deklaracije 1999. godine, u vreme kada su tadašnju skraćenu Jugoslaviju zasipale bombe odbrambenog NATO saveza, najveće svetske sile u modernom svetu, zbog narušavanja ljudskih prava u sopstvenoj zemlji. Balkanska, odnosno srpska tzv elita zatezala je uže do kraja. Kada je izgledalo da će uže pući, primenjene su drastične mere koje su rezultirale kumanovskim sporazumom između tadašnje Jugoslavije i zemalja članica NATO saveza. Ovaj put laži, obmane prevare, podmetanja i sl. nisu pomogle. Narod Jugoslavije je doveden pred rub sopstvenog uništenja. Ponovo su nas u “svetlu” budućnost vodili Domanovićevi junaci iz romana u kome predvodnici dovode svoj narod do ivice ponora. Naši junaci ne samo da su nas doveli do ivice ponora, nego su nas počeli i gurati u ponor. Kako objasniti maskarade sa podmetanjem mladih ljudi na mostove koji su svakog trenutka mogli postati metarazaranja, da poput indijanskih plemena izvode neumesne rituale u vreme bombardovanja zemlje od strane NATO saveza? Kako razumeti podmetanje 16 ljudi u zgradu RT S da “poginu na radnom mestu i postanu žrtva agresije”? Jedino plitkoumljem i osionošću naših vođa.

Nakon svrgavanja sa vlasti S. Miloševića, nismo bili spremni ništa da menjamo, a kad smo došli u situaciju da nam se ukinu razne evropske donacije i pristup evropskim investicionim fondovima, naglo smo promenili mišljenje, verujući da to neće ugroziti naše naciobalističkeklerofašističke programe. I počele su kozmetičke promene u visokom obrazovanju na osnovama bolonjske deklaracije (iz 1999.godine) sa pretvaranjem dvosemestralnih i višesemestralnih predmeta u jednosemestralne, formalnim praćenjem prisustvovanja nastavi (predavanjima i vežbama), uvođenjem više kolokvijuma za polaganje delova ispita iz jednosemestralnih predmeta i sl. Međutim, praktično u visokom školstvu nisu izvršene ni minimalne promene koje bi omogućile reformisanje nastave. Na prvom mestu je uvođenje vežbi iz svih predmeta koje bi izvodio veći broj nastavnika, asistenata ili pomoćnika u nastavi po grupama koje ne bi prelazile broj studenata čiji je rad moguće kontinuirano pratiti i proveravati, izgradnja objekata sa učionicama čija veličina odgovara optimalnom broju učesnika na nastavi u jednoj grupi, obezbeđivanje adekvatnih udžbenika za predavanja i vežbe iz svih predmeta studijskog opredelenja, opremanje laboratorija za izvođenje vežbi savremenim didaktičkim sredstvima, opremanje učionica savremenom računarskom tehnikom, obezbeđenje zarada svima učesnicima u nastavnim aktivnostima koje im obezbeđuju zadovoljavanje potreba porodične egzistencije, kontakte sa domaćom i stranom literaturom, sa domaćim i stranim učesnicima u nastavnom procesu, studijske boravke u zemlji i inostranstvu. Sve to, ako nam ne daju oni na koje smo se ritali i koji su nas silom nastojali urazumiti, nećemo moći uskoro obezbediti, pa reforma univerziteta u skladu sa bolonjskom deklaracijom nema perspsktivu. Kozmetičke prepravke vršićemo sve dotle dok nas ne budu prozreli, nakon čega sledi eliminacija brojnih univerzitetskih institucija iz evropskog sistema visokoškolskog obrazovanja. Onda nam ostaje da se, prema preporuci radikalne stranke haškog pritvorenika V. Šešelja, okrenemo na Istok i primenu progresa koji dolazi iz Rusije, Belorusije, Ukrajine, Kine i dr.

U Glasu Evropske Srbije iz septembra 2008. godine objavljen je autorski članak srpskog književnika Momira Lazića u kome autor iznosi svoje kritike na izveštaj Helsinškog odbora o stanju ljudskih prava u Srbiji 2007. godine. Iako celina teksta ima sasvim drugu namenu od odslikavanja stanja na srpskim univerzitetima u 2007. godini, izneta kritika izveštaja Helsinškog odbora za ljudska prava je dobra ilustracija stanja na srpskim univerzitetima. Navodimo pojedine delove teksta koji se odnose na ocene stanja na srpskim univerzitetima.

»Helsinški odbor za ljudska prava Sonje Biserko objavio spisak 57 "nacionalističkih" profesora i naučnih saradnika sa Beogradskog univerziteta koji moraju biti pozvani na "odgovornost za svoje delovanje" a njihovi radovi "cenzurisani".

Knjiga "Samoizolacija: realnost ili cilj" (Beograd, 2008) predstavlja godišnji izveštaj Helsinškog odbora za ljudska prava, na 526 strana, o stanju ljudskih prava u Srbiji 2007. godine. U izveštaju se, odmah na početku, kaže da je "srpski nacionalizam devastirao društveno tkivo nacije i gotovo uništio potencijal zemlje za demokratsku tranziciju".

"Najveći deo kulturne i intelektualne elite", kaže se u ovom izveštaju, "ima dominantnu ulogu u mobilisanju srpskog nacionalizma".

Naročito treba povesti računa o "nacionalistima" sa univerziteta, naglašava ovaj izveštaj. "Zabrinjavajući trend rasta nacionalističkih i radikalskih ideja među mladima", prvenstveno se može pripisati višegodišnjoj pogubnoj kadrovskoj politici u obrazovnim ustanovama" . Najpre, "jedna od najopasnijih posledica delovanja akademske elite je ogroman medijski prostor koji im je na raspolaganju" . "Međutim, osim medijske promocije", piše dalje, "propaganda može da se sporovdi i na predavanjima pomenutih profesora ili putem ispitne literature ili samim prepuštanjem fakultetskog prostora na raspolaganje ultradesničarskim organizacijama" . "Nije teško zamisliti kako izgledaju predavanja i vežbe koje drže ovi profesori, kao ni obavezno znanje koje studenti moraju da pokažu da bi kod njih položili ispit.

"Na taj način", zabrinuto se konstatuje u ovoj knjizi, "ekspanzija nacionalizma dobija povlašćen položaj ako studentsku populaciju posmatramo kao jedne od bitnih aktera budućeg političkog života u državi. Time se blokira prodor drugačijih ideja meću mladim ljudima i ostalom publikom" .

Spisak "problematičnih" profesora, napravljen u ovom izveštaju, predvode predavači sa Pravnog fakulteta. Taj fakultet je, prema Helsinškom odboru, "najznačajnije akademsko uporište srpskog nacionalističkog projekta". Srpski nacionalisti i članovi "anti-Haškog lobija" poimenice su: dr Ljubiša Lazarević, dr Dragutin Šoškić, dr Miodrag Orlić, dr Budimir Košutić, dr Slobodan Marković, dr Slobodan Panov, Balša Kašćelan, dr Ratko Marković, dr Mirjana Stefanovski, dr Zagorka Jekić, dr Đorđe Lazin, dr Branko Rakić, dr Stevan Đorđević, dr Jugoslav Stanković, dr Saša Bovan, dr Milena Polojac, dr Miroslav Milošević, mr Goran Ilić, dr Žika Bujuklić, Dejan Đurđević, Bojan Milisavljević, dr Vladimir Stojiljković, dr Oliver Antić, dr Obrad Stanojević, dr Gordana Pavićević-Vukašinović, dr Zlatija Đukić-Veljović, Vladan Petrov, Aleksandar Gajić, dr Vera Čučković, mr Miodrag Jovanović, dr Olivera Vučić, dr Mirko Vasiljević, dr Borivoje Šunderić, dr Ranko Keča, dr Vlajko Brajić, mr Marko Đurđević, dr Đorđe Ignjatović, mr Zoran Mirković, dr Vladan Jončić, dr Nebojša Jovanović, dr Milan Škulić, mr Nataša Delić, Nenad Tešić, dr Vladimir Milić, dr Aleksandar Jakšić, dr Miodrag Simić, dr Zoran Stanojević i dr Kosta Čavoški, (neki sa ovog spiska su već odavno mrtvi, ili u penziji, ali svejedno, očigledno da zbog nečega i dalje smetaju).

Sa Filozofskog fakulteta na spisku nepodobnih profesora našli su se dr Slobodan Antonić i mr Đorđe Vukadinović, sa Fakulteta političkih nauka dr Mirjana Vasović, dr Slobodan Samardžić, i dr Radmila Nakarada, a sa Instituta za evropske studije dr Miša Đurković. Na spiku su i penzionisani profesori, koji su još uvek aktivni u javnosti, kao što su dr Svetozar Stojanović, dr Vladeta Jerotić, dr Vasilije Krestić. U popisu nacionalističkih intelektualaca stoje i imena književnika kao što su Momo Kapor, Dobrica Đosić, Brana Crnčević, Rajko Petrov Nogo, Slobodan Rakitić, zatim slikari Miloš Šobajić i Ljuba Popović, pa režiser Emil Kusturica, sportista Dušan Savić, kao i novinari Slobodan Reljić (NIN), Zoran Đirjaković (NIN), Bogdan Tirnanić (NIN), Ljiljana Smajlović (Politika) Svetlana Vasović Mekina (Politika) itd.

U knjizi se sa nostalgijom, smatra autor analize izveštaja Helsinškog odbora za ljudska prava, podseća na čistku Pravnog fakulteta od "srpskih nacionalista", nakon 1972. godine. Tada je, da podsetimo, u zatvor oteran dr Mihailo Đurić, a iz nastave su udaljeni dr Kosta Čavoški, dr Andrija Gams, dr Stevan Vračar, dr Vojislav Koštunica, dr Aleksandar Stojanović, dr Stevan Đorđević i dr Danilo Basta . Kao prvo ime "zdravih snaga" sa Pravnog fakulteta, koje su se te 1972. obračunale sa srpskim nacionalizmom, navodi se dr Vojin Dimitrijević«.

Agencija Beta javila je. 9. aprila 2008. da su Vojvođanski ombudsman i LDP osudili isticanje crne zastave sa kukastim krstom i parolom netrpeljivosti prema Romima na zgradi Rektorata novosadskog univerziteta. Taj "skandalozan događaj" desio se na Svetski dan Roma. što nas upućuje na zaključak da je “na delu otvoreni rasizam i fašizam, što u multietničkoj sredini kakva je Vojvodina može da izazove nesagledive posledice", sapšteno je za javnost iz Kancelarije ombudsmana Petra Teofilovića. "Sa žaljenjem konstatujemo da ovaj incident nije neočekivan i da mu je doprinela pasivnost svih onih koji nisu pravovremeno reagovali na dosadašnje izlive fašizma u Novom Sadu", navedeno je u saopštenju LDP-a.

Procesi koji se odvijaju u Evropi na kraju XX i na početku XXI veka imali su sasvim druge tendencije od onih u Srbiji.

Ministri obrazovanja 29 evropskih zemalja su 19.juna 1999. godine izdali zajedničko saopštenje sa sastanka u Bolonji, u kome su trasirane promene u sistemu visokog obrazovanja u zemljama potpisnicama

Bolonjska deklaracija trasira osnovne pravce promena u visokom obrazovanju u zemljama potpisnicama do 2010. godine, a koje obuhvataju sledeće procese:

1. Prihvatanje sistema lako prepoznatljivih i uporedivih stepena, među ostalim uvođenjem dodatka diplomi, kako bi se unapređivalo zapošljavanje evropskih građana i međunarodna konkurentnost evropskog sistema visokog obrazovanja.

2. Prihvatanje sistema temeljenog na dva glavna ciklusa, preddiplomskom i diplomskom. Pristup drugom ciklusu zahteva uspešno završen prvi ciklus studija koji mora trajati najmanje tri godine. Stepen postignut nakon prvog ciklusa treba odgovarati evropskom tržištu rada odgovarajućim nivoom kvalifikacije. Drugi ciklus vodiće ka magistarstvu i/ili doktoratu, kao što je to slučaj u mnogim evropskim zemljama.

3. Uvođenje bodovnog sistema, kao što je ESPB - Evropski sistem prenosa bodova ( Eng. ECTS - European Credit Transfer and Accumulation System), kao prikladnog sredstva u unapređenju najšire razmene studenata. Bodovi se mogu postizati i izvan visokoškolskog obrazovanja, uključujući i celoživotno učenje, pod uslovom da ih prizna univerzitet koji prihvata studenta.

4. Unapređivanje mobilnosti prevladavanjem zapreka slobodnom kretanju, posebno: studentima dati priliku za učenje, omogućiti im pristup studiju i relevantnim službama; nastavnicima, istraživačima i administrativnom osoblju priznati i valorizirati vreme koje su proveli u Evropi istražujući, predajući ili učeći, bez prejudiciranja njihovih statutarnih prava.

5. Unapređivanje evropske saradnje u osiguravanju kvaliteta u cilju razvijanja uporedivih kriterijuma i metodologija.

6. Unapređivanje potrebne evropske dimenzije u visokom školstvu, posebno u razvoju nastavnih programa, međuinstitucionalnoj saradnji, šemama mobilnosti i integrisanih programa studija, obuke i istraživanja.

Zemlje potpisnice Bolonjske deklaracije 1999. godine:

Australija, Belgija, Bugarska, Grčka, Danska, Estonija, Republika Irska, Island, Italija, Letonija Litvanija, Luksemburg, Mađarska, Malta, Nemačka,Norveška, Poljska, Portugal, Rumunija, Slovačka, Slovenija, Ujedinjeno Kraljevstvo, Finska, Francuska, Holandija, Češka Republika, Švajcarska, Švedska, Španija

Zemlje koje su prihvatile Bolonjski proces i ratifikovale Bolonjsku deklaraciju 2001. godine (Praški kominike): Kipar, Lihtenštajn, Turska, Hrvatska.

Zemlje koje su prihvatile Bolonjski proces i ratifikovale Bolonjsku deklaraciju 2003. godine (Berlinski kominike): Albanija, Andora, Bosna i Hercegovina, Makedonija, Rusija,Sveta Stolica ( Vatikan), Srbija.

Zemlje koje su prihvatile Bolonjski proces i ratifikovale Bolonjsku deklaraciju 2005. godine (Bergenski kominike): Azerbejdžan, Gruzija, Jermenija, Moldavija, Ukrajina.

Zemlje koje su prihvatile Bolonjski proces i ratifikovale Bolonjsku deklaraciju 2007. godine (Londonski kominike): Crna Gora.

Jedine članice Saveta Evrope koje nisu potpisale deklaraciju i prihvatile Bolonjski proces su Monako i San Marino, a moguće je da će se pridružiti Bolonjskom procesu koji se sprovodi u Francuskoj i Italiji. Preostale zemlje koje su u mogućnosti da potpišu deklaraciju i prihvate proces, a to nisu učinile do sada, su Belorusija i Kazakstan.

Ako se uzme u obzir dostignuti nivo razvijenosti većine zemalja koje su se uključile u bolonjski proces, ozbiljnost i čvrsta rešenost da se proces sprovede, odlučnost Srbije da sprovodi ovaj proces, uveren sam da će budući studenti na univerzitetima u Srbiji dobiti adekvatna evropska znanja, upotrebljiva u kreativnom radu u zemlji ali i u drugim evropskim zemljama, a da će sa univerziteta u Srbiji biti proteran šovinizam, nacionalklerofašizam, nacionalizam, klerikalizam, fašizam, ksenofobija, zajedno sa njihovim nosiocima. Na univerzitetima će se, u skladu sa višestoletnom evropskom tradicijom, negovati istinske vrednosti zasnovane na humanizmu, etici i moralu. Partijski aparatčici, denuncijanti, doušnici, “patriote”, jednom rečju ljudi nedostojni bilo kakvog pomena otići će na “bunjište istorije” i osloboditi prostor za nove ideje, borbu mišljenja, duhovni, materijalni i drugi napredak. Politikantima neće biti mesta za njihovo destruktivno delovanje. Razdvojiće se “žito od kukolja”, dezinfikovaće se društvena sredina, a novi evropski vetrovi oduvaće paučinu što je premrežila nebo nad Srbijom.

Vreme i biologija čini svoje. Biološko je čudo što sam u ovakvom zagađenju ostao živ, ali ne i zdrav. Godine života su se nanizale. Umesto stvaralaštva doživljavao sam sunovrate u koje me je gurala tzv. “društvena elita” u Srbiji, skupljena s koca i konopca. Održavanje golog života, kao što je to činio i moj otac, ili stavljanje tog života na upotrebu i zloupotrebu društvenim gmizavcima, bila je alternativa koja mi se nametala. Nisam se dovoljno energično suprotstavljao gmizavcima pa sam ostao živ. A gmizavci su narastali do neba. Gotovo da postanu naša sudbina. Sve dok nisu počeli da jedu i sopstveni rep. A tada se društvo prenulo. I poslednji glasač je spoznao da od toga što će gristi sopstveni rep ne može dugo živeti. I glasao je za promene, civilizacijske, za Evropu slobodnih ljudi, za Evropu u kojoj vladaju istinske vrednosti, uvažavanje drugih, uvažavanje različitih, uvažavanje nejakih. Društvo se prenulo i okrenulo odbrambenim mehanizma, tražeći pomoć od suseda, tražeći pomoć od umnih evropskih glava, umnih ljudi u sopstvenom dvorištu. Demagozima, krvopijama, denuncijantima, destruktivcima svake vrste, nadam se, neće još dugo biti mesta među barjaktarima društvenog progresa. Obmane i laži biće uskoro potisnute u korist afirmacije istine, pravde, slobode, jednakosti. Égalité, fraternité i liberté biće vodilje srpskog društva. Doduše, više od 200 godina od francuske buržoaske revolucije, ali bolje ikad nego nikad.

U maju 2004. doživeo sam infarkt. Doživeo i preživeo. Interesantno je ponašanje fakulteta gde sam radio nakon preživljenog infarkta. To ih jednostavno nije interesovalo. Očekivali su da skončam pa da preduzimaju nove akcije. Ali ja nisam skončao na njihovu veliku žalost.

Ubrzo posle povratka iz bolnice, nakon teške operacije srca, moj šef, sociolog, kobajagi znalac društvenih odnosa, doneo mi je studentske zadatke da ih pregledam i ocenim. Učinio sam to uz velike zdravstvene napore i zdravstvene rizike. Nisam umro. A onda su mi smanjili platu, uz obrazloženje da nemam dovoljno “opterećenja” u nastavi. A opterećenje je činilo samo dva predmeta za 300 studenata na dva nastavnička smera.

Dekan malo ublažava situaciju, ali ne mnogo. Kaže da “koriguje rešenje u skladu sa svojim ovlašćenjima”. Izgleda da su me otpisali. Bliži mi se 63 godina kada ispunjavam sve uslove za penzionisanje. A onda nastupa poslednji pasjaluk. Plata mi se ponovo umanjuje u odnosu na već umanjenu za 34% bez rešenja i obrazloženja, na osnovu lične odluke jednog trećerazrednog nastavnika, koji je, kobajagi, moj šef. Za osam godina njegovog šefovanja nije mi obezbedio uslove ni za jedno službeno putovanje, niti za nabavku bilo koje knjige, ni bilo kakvog učila, čak ni uslove za elementarno održavanje kabineta (čišćenje od prašine i otpadaka, zaklon od sunca i sl.). Ono po čemu ga pamtim kao šefa je njegov lični donos paketa papira iz prodavnice i podela saradnicima. Ja sam dobio 60 listova. Pamtim ga takođe po raspodeli varijabile za održane ispite u vanrednim rokovima. Prema njegovom obračunu, od ukupno osam nastavnika sedam je ostvarilo približno po 3.000.- dinara (među kojim i ja) a on, veliki šef, 33. 000.- dinara. A svi obrazujemo iste studente samo iz različitih predmeta. Slično se ponašao jedan od šefova u Republičkom zavodu za statistiku, za koga sam kasnije doznao da je za vreme II sv.rata bio kapo u nemačkom logoru u kome su bili i drugi tada jugoslovenski državljani Ovakav odnos prema kolegama prevazilazi meni do tada poznate finansijske bezobrazluke i pokazuje osionost pojedinca pod zaštitom drugih učesnika “zajedničkog zločinačkog poduhvata”.

2) Pripreme za prekid rada na fakultetu

zbog odlaska u penziju

O ličnoj odluci i postupku mog “kobajagi” šefa da mi umanji platu za 34 od već ranije umanjenog iznosa upoznao sam dekana fakulteta i rukovodioce odseka na kojim sam predavao (građevinski i arhitektonski). Nastava na arhitektonskom odseku bila je u toku. Niko se nije uzbudio. Izgleda da su takvu moju reakciju i očekivali. Dekanu sam uputio pismo čiji sadržaj navodim u celini.

Fakultet tehničkih nauka

Dr Ivo Marinic, red. prof.

Novi Sad, 19. februara 2007.

Dekan

Prof. dr Ilija Ćosić

Gospodine dekane,

Obaveštavam Vas da sam ponovo došao u situaciju da mi je moja mesečna zarada na Fakultetu umanjena za 34% u odnosu na dosadačnji iznos zarade, tako što mi je smanjenjen koeficijent opterećenja sa 1.08 na 0.71, iako se ništa nije promenilo u mom dosadašnjem statusu i angažovanju. Budući da to može imati određeni uticaj na ispunjavanje preuzetih obaveza prema studentima, obaveštavam Vas da, ukoliko je to moguće, preduzmete odgovarajuće mere.

U razgovoru o ovom problemu, prof.dr Radoš Radivojević, kao neposredni rukovodilac koji je utvrdio koeficijent mog opterećenja za ovu školsku godinu i zbog čega mi je umanjena zarada, saopštio mi je da su njegove mogućnosti u vezi sa obračunom moje zarade iscrpljene, te da ste jedino Vi u mogućnosti da to rešite, zbog čega Vam se obraćam.

Podsećam Vas da sam u oktobru 2006 godine napunio 40 godina neprekidnog radnog staža.

S poštovanjem,

Prof.dr Ivo Marinić

Od dekana nisam dobio nikakav odgovor. Obavili smo usmeni razgovor (bez zabeleške!) uz “brecanje” u smislu “kako to ja sa njim razgovaram”, u kome mi je objašnjavao da je sve u redu, po zakonu, kolektivnom ugovoru, pravilniku i sl. A zašto bez najave i objašnjenja? Na to pitanje nisam dobio odgovor.Takođe, nije pominjao u kakvoj je to vezi sa moralom i etikom.

Po njegovoj proceni, mogao je prema meni da se odnosi kao prema poslednjem klošaru. Ma šta radio, njegov autoritet ne može se dovoditi u pitanje. Za moj nema ograničenja, jer istovremeno se nije zapitao kako to on sa mnom razgovara.

Nakon neuspelih razgovora sa dekanom obratio sam se Ministarstvu prosvete Republike Srbije. U nastavku dajem sadržaj pisma u celini.

Prof. dr Ivo Marinić,

Fakultet tehničkih nauka,

Trg Dositeja Obradovića 6.

Novi Sad

Tel. (021) 485-2292

Email: mivo@uns.ns.ac.yu

Dana: 21. 02.2007.

Republika Srbija

MINISTARSTVO PROSVETE

Beograd

Ul. Nemanjina br 22 – 26

Predmet: Upit za pouku o pravnom leku za postupanje

u slučaju umanjenja zarade za tekući rad bez rešenja

Zaposlen sam na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu u zvanju redovnog profesora. U ovo zvanje izabran sam 01.07.1999 godine za predmete Ekonomika građevinarstva (rešenjem dekana br. 01-356/4) i Ekonomija građene sredine (rešenjem dekana br. 01-355/4) i u skladu sa rešenjem o saglasnosti ministra prosvete br. 119-05-78/99-04, od 02.08. 1999. Prema tada važećem zakonu, izabran sam za izvođenje nastave iz dva predmeta, što je njveći broj predmeta za koje je nastavnik mogao biti izabran, a izvođenje nastave iz predmeta za koje nastavnik nije izabran nije bilo ni tada a nije ni sada dozvoljeno. Nakon izbora utvrđena mi je vrednost zarade u skladu sa tada važećim propisima. Od tada do danas mi se vrednost zarade menjala a da o tome nisam dobijao pismena rešenja.

Poslednja promena izvršena je u februaru 2007 godine, za koju sam saznao po prijemu obračunskog listića prvog dela zarade za januar 2007 (19.02.2007.). Tom prilikom sam saznao da mi je neto vrednost prvog dela zarade za januar 2007. godine smanjena za 34.3% u odnosu na prvi deo zarade za prethodni mesec, iako nije došlo do opšteg umanjenja zarada iz redovnog radnog odnosa zaposlenih na Fakultetu. Na taj način mi je zarada smanjena ispod zarade većeg broja asistenata za redovan rad, čime je doveden u pitanje smisao mog izbora u zvanje redovnog profesora. Napominjem da mi nisu menjane radne obaveze u odnosu na decembar 2006 godine niti u odnosu na period nakon mog izbora u zvanje redovnog profesora. Naime, u ovom periodu sam izvodio nastavu iz dva predmeta za koja sam izabren u zvanje i to iz Ekonomike građevinarstva na Građevinskom odseku Fakulteta i iz Ekonomije građene sredine na Arhitektonskom odseku Fakulteta. Nastava je obuhvatala izvođenje predavanja i ispita studenata. Do sada nije bilo primedbi na moj nastavnički rad.

Umanjivanje zarade sam shvatio kao kaznu koja je izvedena iako nije izrečena. Kazna je izvedena tako što je obračunski službenik obračunao manji iznos zarade na osnovu nečijeg individualnog obračunskog naloga. Na taj način mi je, budući da o navedenim radnjama nema pisanih tragova osim obračunskog lista, praktično uskraćeno pravo na žalbu za izvedenu kaznu za dela koja nisam počinio.

Molim vas da mi, ukoliko je to moguće, kao nadležno Ministarstvo, date pouku o pravnom leku, kako bih ostvario svoje civilizacijsko pravo na žalbu zbog umanjenja zarade, odnosno kazne za neidentifikovana dela i devalvacije najvišeg nastavničkog zvanja u koje sam izabran, budući da o tome nisam dobio pismeno rešenje.

S poštovanjem,

Prof. Dr Ivo Marinić, L.K br.545149, Novi Sad

Ministarstvo prosvete uputilo je moj zahtev Pokrajinskom sekretarijatu za obrazovanje i kulturu. Od Pokrajinskog sekretarijata za obrazovanje i kulturu sam dobio pismo u vezi sa mojim podneskom Ministarstvu prosvete Republike Srbije da “nije nadležan za sprovođenje nadzora nad utvrđivanjem i promenom visine zarade nastavnika”.

U vezi sa ovim postavlja se nakoliko pitanja, od kojih ću navesti samo jedno. Kako se može desiti da republički organ uprave u liku ministarstva pošalje zahtev koji je njemu upućen drugom ali nenadležnom organu da taj zahtev rešava? Ili je u pitanju “bezobzirnost i osionost državne administracije” u odnosima sa građanima . Ili to možda ulazi u arsenal “udruženih zločinačkih poduhvata”? Mnogo je pitanja ali nema ni jednog pouzdanog odgovora.

Shvatio sam da me počinju uvlačiti u “ralje državne administracije”. Zbog svog narušenog zdravlja sam odlučio da se povučem. Pre mog povlačenja obavestio sam predsednika sindikalne organizacije fakulteta o mojim zapažanjima o načinu sprovođenja akata koji se odnose na zarade nastavnika. Sadržaj priloga dopisa prenosim u celini u narednom poglavlju.

2) Analiza odnosa u primeni Pojedinačnog kolektivnog ugovora

na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu

Na Fakultetu tehničkih nauka mesečna zarada se utvrđuje na osnovu Pojedinačnog kolektivnog ugovora Fakulteta tehničkih nauka u kome su utvrđeni koeficijenti za vrednovanje svakog posla (nastavnog i nenastavnog). Ovi koeficijenti se množe sa koeficijentom prisustva, (koji najčešće iznosi 1.00 i zavisi od prisustva radnika na poslu u okviru ukupnog mesečnog fonda radnih sati) i sa koeficijentom učinka koji se obračunava po posebnom pravilniku i po osnovu učinka u nastavi može iznositi do 0.5 do1.60. Koeficijent se utvrđuje na bazi planiranog fonda časova u toku godine i planiranih funkcija koje će pojedinac obavljati u toku godine. Ovaj koeficijent je predmet mnogih nesporazuma u delu koji se odnosi na planirani fond časova po predmetima i dovodi do razlika u zaradama radnika po osnovu nastave. Takav način obračunavanja zarade praktično suspenduje primenu odredbi Posebnog kolektivnog ugovora na Fakultetu tehničkih nauka u delu koji se odnosi na vrednovanje složenosti rada i uspostavljanje realnih odnosa vrednosti između radova različite složenosti. Ovaj metod vrednovanja zarada, odnosno utvrđivanja plata zaposlenih, ima suštinske nedostatke a koji su izloženi u sledećim tačkama.

1) Broj studenata kao izlazni proizvod nastavnika i saradnika u nastavi, nema značajniji uticaj na visinu zarade pojedinca i značajnije odstupa od značaja koji mu se daje u Uredbi o normativima i standardima uslova rada univerziteta i fakulteta za delatnosti koje se finansiraju iz budžeta (Službeni glasnik RS br. 15/2002, 10/2004 i 26/2005).

2) Broj časova nastave po predmetima utvrđen je nastavnim planom. U okviru nastavnog plana donosi se program izvođenja nastave po katedrama i izvođačima u toku jedne školske godine (a ne kalendarske godine). Ovim programom treba da se, što je moguće više, ujednači opterećenje (učinak) nastavnika, asistenata i drugih učesnika u nastavi. To ujednačavanje treba da se izvrši na sednicama katedri i donesu odgovarajuće odluke. Tek nakon toga koeficijent opterećenja ili učinka može da postane operativan i da posluži za obračun zarada učesnika u nastavi. Međutim, uobičajena je praksa da to rade pojedinci, najčešće šefovi katedri a ne katedra kao organizaciona celina, te da se ne vrši nikakvo usklađivanje opterećenja u nastavi.

3) Zakonom o Univertzitetu propisano je da se nastavnik može izabrati za izvođenje nastave iz najviše dva predmeta. Izvođenje nastave bez izbora u zvanje za nastavni predmet nije dozvoljeno, što je jedan od ograničavajućih faktora za planiranje većeg broja časova pojedinih nastavnika od Zakonom dozvoljenog, pa nije moguće povećati opterećenje u nastavi da bi se stekla veća mesečna zarada na način kao što je moguće povećati radne napore u drugim delatnostima (npr. u poljoprivredi, šumarstvu, građevinarstvu i sl.), što u ovom slučaju nije uzeto u obzir.

4) Do nesporazuma i nerazumevanja dovodi i način obračuna koeficijenta opterećenja u nastavi. Naime, iste nastavne jedinice, ukoliko je to tako utvrđeno nastavnim planom, moguće je predavati na više odseka. Za ponavljanje nastave nije potreban isti napor kao za kreiranje nastave, ali je moguće uvećati koeficijent opterećenja kao da se radi o potpuno novom angažovanju..

5) Nije napravljena razlika između planiranog broja časova nastave i broja održanih časova nastave, pa se dešava da nastavnici koji su bili najaktivniji izvan nastave (prema broju dana odsustvovanja zbog putovanja u zemlji i inostranstvu, učešća u aktivnostima izvan Fakulteta, nenastavnim aktivnostima i sl.) imaju i najveći koeficijent opterećenja u nastavi. Ta činjenica se ne odražava na veličinu koeficijenta opterećenja u nastavi.

6) Koeficijent opterećenja u nastavi ne zavisi od rada nastavnika i drugih učesnika u nastavi na pripremi sredstava za izvođenje nastave (pisanje udžbenika, praktikuma, zbirki zadataka i sl.), što se direktno nepovoljno odražava na kvalitet izvođenja nastave. Nisu retki slučajevi da nastavnik provede najveći deo svog radnog veka u nastavi na Fakultetu a da nakon penzionisanja ne ostavi ni jedno autorsko delo namenjeno nastavi. A tokom svog ukupnog trajanja rada na Fakultetu je imao najviši koeficijent opterećenja u nastavi.

7) Visina koeficijenta opterećenja je utvrđena, najblaže rečeno, neobično, suprotno uobičajenim načinima obračuna odnosa između elemenata skupa. Naime, ovde je jedno celo (1,00) nazvano jedan zarez šest(1,60), što zamagljuje formirane odnose, s obzirom da se pod punim opterećenjem podrazumeva ono koje je označeno sa 1,60. Onaj koji nema taj koeficijent opterećenja ima znatno nižu zaradu od prosečne zarade u okviru kategorije kojoj po kolektivnom ugovoru pripada. Npr. ako je 0,7 matematički isto što i 70% jedne celine, u ovom slučaju je to tek 46,67% celine.

8) Mesečna zarada radnika predstavlja umnožak sledećih elemenata:

Koeficijenta za odgovarajuće radno mesto uvećanog za minuli rad koji se obračunava po stopi od 0,5% za svaku godinu radnog staža,

Koeficijenta prisustva,

Koeficijenta opterećenja (učinka).

Umnoškom ovih koeficijenata dobije se ukupan koeficijent (zbir bodova) koji se množi sa vrednošću boda (bruto) i dobije bruto vrednost zarade. Bruto vrednost zarade se umanjuje za ukupne doprinose na teret radnika i ukupno obračunati porez na teret radnika i dolazi do neto vrednosti zarade.

Odnosi u zaradama nastavnog osoblja po zvanjima ne odgovaraju odnosima uspostavljenim Pojedinačnim Kolektivnim ugovorom Fakulteta, čime se ozbiljno dovodi u pitanje smisao izbora nastavnika u nastavnička zvanja. Tako npr, moguće je da asistent bude znatno više vrednovan od svog profesora, uz čiju profesionalnu i nastavničku pomoć treba da dođe do izbora u zvanje docenta, vanrednog profesora i redovnog profesora. To dovodi u pitanje motivaciju asistenata za sticanje odgovarajućih nastavničkih zvanja i devalvacije autoriteta znanja.

***

Imajući u vidu napred izneto, predlažem da se sistem utvrđivanja zarada nastavnog osoblja na Fakultetu razmotri i uskladi sa opšteprihvaćenim društvenim normama, ne samo zbog materijalnog položaja sada zaposlenih već prevashodno zbog budućih generacija koje će se zapošljavati u ovoj važnoj društvenoj delatnosti.

Novi Sad, 5 IV 2007 Prof. Dr Ivo Marinić

2) Prekid radnog odnosa sa Fakultetom

tehničkih nauka u Novom Sadu

Konačno, na njihovu izuzetnu radost što će iz radnog odnosa sa fakultetom otići čovek koji ne gleda baš blagonaklono na njihove sitne i krupne marifetluke pa im može stvarati probleme, podneo sam zahtev za prestanak radnog odnosa radi penzionisanja. Tekst zahteva prenosim u celini.

Dr Ivo Marinic, red.prof.

Fakultet tehničkih nauka

Novi Sad

Dana: 27.04.2007

Fakultet tehničkih nauka

Novi Sad

Obraćam Vam se sa zahtevom za prekid radnog odnosa pre završetka prvog polugodišta 2007 godine, kako mi sadašnja plata (počev od 2007. g.) ne bi ulazila u penzijski osnov i smanjivala iznos penzije. Pre prestanka radnog odnosa, počev od 7. maja do 8. juna tekuće godine koristio bih godišnji odmor. Molim da mi se izda pismeno rešenje da u preostalom vremenu do prekida radnog odnosa, koristim godišnji odmor za 2007. godinu, u skladu sa pozitivnim propisima .

Do danas sam napunio više od 41 godinu radnog staža i više od 63 godine života, čime sam stekao sve neophodne uslove za redovni odlazak u penziju. Pored toga, 15. juna punim 20 godina neprekidnog radnog staža na Fakultetu tehničkih nauka.

S obzirom da je za mojim daljim radom na Fakultetu prestala potreba, što je iskazano kroz vrednovanje mog rada na Fakultetu u 2007.godini, molim da se sa strane Fakulteta preduzmu sve zakonske mere za moj odlazak u penziju u navedenom roku, korišćenje godišnjeg odmora i ostvarivanje drugih prava iz radnog odnosa u skladu sa propisima.

Zahvaljujem se na dosadašnjoj saradnji.

S poštovanjem,

________________

Prof. dr Ivo Marinić.

Dostavljeno:

Službi pravnih i opštih poslova

Dekanu Fakulteta tehničkih nauka prof.dr Iliji Ćosiću,

Šefu katedre za opšte discipline u tehnici prof dr Radošu Radivojeviću.

Direktoru Departmana za arhitekturu, doc.dr Darku Reba.

Direktoru Departmana za građevinarstvo, doc. dr Vlastimiru Radonjaninu.

Arhivi.

Promptno sam dobio rešenje o sporazumnom prestanku radnog odnosa zbog odlaska u penziju. Faksimil Rešenja daje se u nastavku.

Rukovodstvo fakulteta nije smatralo da bilo šta samnom razgovara. Nisu ih interesovale čak ni moje sugestije u vezi sa nastavkom održavanja nastave. Izgleda da im je veoma laknulo. Sa 15. junom, nakon punih 20 godina rada na Fakultetu tehničkih nauka, sa oko 20 izvedenih generacija iz obalsti ekonomike građevinarstva na građevinskom odseku i 10 generacija na odseku za arhitekturu iz oblasti ekonomije građene sredine, uz mnoštvo drugih aktivnosti na poslediplomskim i doktorskim studijam fakulteta i univerziteta, otišao sam u MIROVINU. Nekoliko dana posle toga to je i svečano obeleženo na Departmanu za građevinarstvo, za koji se vezuje najveći deo mog rada. U znak zahvalnosti i uz želje za dobro zdravlje dobio sam ručni sat. Valjda, da znam koliko je sati.

Uskoro su usledile odgovarajuće procedure i u relativno kratkom vremenu počeo sam da primam penziju.

Pre prelaska na mesečne prinadležnosti u statusu penzionera, od računovodstva fakulteta dobio sam usmeni poziv da podignem otpremninu, materijalnu naknadu za ukupne godine radnog staža (što u mom slučaju iznosi 41 godinu, 8 meseci i 3 dana). I ovaj put su preskočene formalnosti kao što je rešenje i obrazloženje. Sam čin je više ličio na ispraćaj psa u lov a ne profesora.u penzijo. Obračunati iznos bio je najniži što je poslodavac u obavezi isplatiti bilo kom radniku (npr. portiru, spremačici, šinteru, čuvaru stoke i inim) prilikom odlaska u penziju.

Iznos otpremnine prilikom odlaska u penziju je inače regulisan zakonom, opštim i posebnim kolektivnim ugovorom kojim se regulišu pitanja iz radnog odnosa. Doduše, nije propisana procedura dodeljivanja, odnosno isplate iznosa otpremnine. Za mene su utvrdili da isplata bilo kog iznosa otpremnine bez rešenja i obrazloženja odgovara meni, jer, verovatno, po njihovom mišljenju “nisam ništa ni zaslužio ali daćemo mu nešto kad se već mora”. S obzirom da je ovakav odnos ulazio u zonu visokog bezobrazluka, koji su u kontinuitetu primenjivali prema meni u periodu eskalacije fašizma u zemlji, svoj protest sam izrazio prigovorom koji sam uputio Savetu Fakulteta tehničkih nauka – Novi Sad. Tekst prigovora daje se u nastavku.

Prof. dr Ivo Marinić,

Novi Sad,

Alekse Šantića 27.

Dana 12. jula 2007.

Savet Fakulteta tehničkih nauka – Novi Sad

Novi Sad

Trg D. Obradovića 6.

Predmet: Prigovor na isplaćeni iznos otpremnine za odlazak u penziju

Podnosim Prigovor na iznos isplaćene otpremnine za odlazak u penziju, zbog bitne povrede postupka ostvarivanja prava na otpremninu za odlazak u penziju

O b r a z l o ž e n j e

Dana 11. jula 2007. godine sam, na poziv iz Računovodstva Fakulteta, došao na blagajnu Fakulteta da podignem iznos otpremnine za odlazak u penziju u skladu sa rešenjem Dekana Fakulteta broj: 01-811/2, od 27.04. 2007. godine. Iznos otpremnine mi je bio ne malo iznenađenje, budući da prethodno nisam dobio nikakvo rešenje o ostvarivanju prava na penziju. Uz ljubaznost blagajnice uspio sam da dobijem fotokopiju documenta na osnovu koga ona vrši isplatu otpremnine. Dokument se zove Odluka a u potpisu je Dekan Prof dr Ilija Ćosić sa pečatom Fakulteta.

U dokumentu je navedeno da je zasnovan na članu 9. Zakona o porezu građana i članu 119. Zakona o radu. U članu 9 Zakona o porezu građana navedeno je da se za minimalni iznos otpremnine propisan zakonom ne plaća porez, a u članu 119 Zakona o radu da je poslodavac obavezan da radniku prilikom odlaska u penziju isplati otpremninu. I ništa više. Nigde ne stoji kako se došlo do iznosa otpremnine za čiji obračun Poseban kolektivni ugovor za visoko obrazovanje u Republici Srbiji u članu 21. t. 1. predviđa više načina obračuna u zavisnosti od toga koji je način obračuna povoljniji za radnika, kao i član 72. t. 1. Pojedinačnog kolektivnog ugovora Fakulteta tehničkih nauka.

U nedostatku pismenog rešenja o otpremnini otklonjena je svaka mogućnost mog pismenog prigovora na obračun iznosa otpremnine. Odnosno , namera je da ova odluka bude konačna, bez prava na prigovor ili žalbu.

Međutim, u članu 110. tački 4. Pojedinačnog kolektivnog ugovora Fakulteta tehničkih nauka predviđeno je da se zaposlenom “u pismenom obliku dostavlja svako rešenje o ostvarivanju prava, obaveza i odgovornosti, sa obrazloženjem i poukom o pravnom leku”, zbog čega je celokupna procedura ostvarivanja prava na otpremninu za odlazak u penziju ništavna.

(Uzgred rečeno, praksa ostvarivanja prava radnika bez pismenog rešenja je na FTN uobičajena, o čemu sam ranije, povodom drugog slučaja uskraćivanja ostvarivanja mog prava iz radnog odnosa, obaveštavao Ministarstvo prosvete i sporta u Beogradu i Fakultet tehničkih nauka u Novom Sadu).

Zbog svega napred iznetog, molim da mi se preispita iznos otpremnine za odlazak u penziju i donese odgovarajuće rešenje.

Dostavljeno: 1. Savetu Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu

2. Dekanu Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu,

3. Reprezentativnom sindikatu Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu

4. Arhivi Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu.

Prof. dr Ivo Marinić

___________________________

Uskoro je usledila isplata još jednog iznosa otpremnine. Ovaj dopunski iznos je bio gotovo isti već isplaćenom iznosu. Znači da sam ja u prvom vučenju dobio tek ½ iznosa koji mi je pripadao, u skladu sa odgovarajućim propisima.

Budući da mi se već pripremao pasjaluk u vezi sa penzionisanjem tako što mi je umanjena plata za tekući rad, iznas otpremnine je umanjen za isti iznos za koji mi je umanjena tekuća plata, s obzirom da se iznos otpremnine vezuju za tekuću platu, (iako se isplaćuje za ukupan radni staž a ne predstavlja dodatak na poslednju platu). Direktna otimačina što plate za poslednjih 5,5 meseci, što otpremnine iznosila je približno 3.000 EUR. Neka im je VEČNA SLAVA I HVALA! Srećan sam što više ne pripadam takvoj skupini ljudi i što se više sa njima neću morati družiti. Nadam se da će im taj moj novac poslužiti kao i meni onaj deo koji mi nisu oteli - za kupovinu lekova.

DEO IV

MIROVINA

Nemačka je prva zemlja u Svetu koja je

uvela starosnu mirovinu 1889. godine

Mirovina je prilika za novi početak

1) Analiza penzijskog osnova, zarade i naknade zarade

tokom radnog staža 1970-2006.

Nakon 41 godine, 8 meseci i 3 dana, 16. juna 2007. godine sam, na moj zahtev, penzionisan i određena mi je penzija na bazi penzijskog osnova od 2,269447 prosečnog ličnog dohotka u Republici Srbiji, prema poslednjim raspoloživim podacima o neto ličnom dohotku u Republici Srbiji..

Kao i sva rešenja o pravima građana Jugoslavije i Srbije i ovo je nepotpuno, nelogično, netačno i proizvoljno.

Moje pravo na penziju proizilazi iz obračuna aktualizacije ulaganja u penzijski fond tokom celokupnog radnog veka. Na osnovu obračuna meni se vrši povraćaj mojih oplođenih (aktualizovanih) ulaganja u prethodnom periodu od 41 godine, 8 meseci i 3 dana. I nikakve improvizacije ovaj iznos ne bi trebalo da umanju ili uvećaju. Međutim, stvari su, ipak drugačije – manipulacija je, ipak, moguća, a u mom slučaju ima svoje velike materijalne reperkusije.

Tokom mog rada, u periodu sticanja prava na penziju, vladali su različiti sistemi utvrđivanja visine penzije pojedinca.

Tokom šezdesetih i u prvoj polovini sedamdesetih godina iznos penzije se utvrđivao na bazi vrednosti ostvarenog ličnog dohotka u poslednjoj godini radnog staža,

U narednim godinama se iznos penzije utvrđivao na bazi najpovoljnijeg iznosa ostvarenog ličnog dohotka u neprekidnom trajanju u jednoj dekadi (deset godina).

Od 2003.godine iznos penzije se utvrđuje na bazi ostvarenog ličnog dohotka od 1970 godine do kraja radnog staža (datuma penzionisanja), pri čemu se uzima u obzir ukupna dužina ostvarenog penzijskog staža.

Prilikom utvrđivanja iznosa penzije ne utvrđuje se aktuarska vrednost ulaganja u fond za penzijsko osiguranje (odnosno u odgovarajuću institucije koje su imale različite nazive ali su služile istoj svrsi tokom perioda od 1970 godine na ovamo).

Naizgled, sve je u redu. Ljudi ostvaruju pravo na penziju nakon dostizanja određenih godina života i godina radnog staža, imaju mogućnosti da fizički prežive. Mogu izmiriti svoje finansijske obaveze za elementarne potrebe (stan, hranu, odeću, obuću). Srećnici mogu da podmire i obaveze za lekarske intervencije, lekarske i laboratorijske preglede, propisane lekove koje inače ne podmiruje fond za zdravstveno osiguranje.

Međutim, veliko je pitanje, gde se denuše naši novci i ko potroši naše novce, ko ih ovlasti da troše naše novce i dokle misle da troše naše novce. Čekajući odgovore na sva ova naša pitanja vreme neumitno teče a verovatnoća da sadašnji penzioneri dobiju odgovarajuće odgovore na sva ova pitanja ali i odgovarajuća obeštećenja postaje sve manja. Za utehu ostaje verovanje da će sadašnji nosioci penzijskog osiguranja imati više sreće u odnosima sa državnom birokratijom koja sada, takođe, bezbrižno troši njihov novac.

Sadašnji način obračuna penzije zaobilazi načela aktuarske matematike i primenjuje stručno nedopustive improvizacije. Pomoću aktuelnih improvizacija koja svoje uporište nalaze u zakonskim propisima ali ne i u logici, finansijskoj, računovodstenoj i matematičkoj struci, 100 $ uloženih u penzijski fond 1989 godine je isto što i 10 $ uloženo 1994. godine. Umesto da je aktualizovano uloženih 100$ (u dinarskoj protivvrednosti) u 1989 godine, ovaj iznos se izjednačava sa 10$ uloženih u fond 1994 godine. Između ova dva uloga stavlja se znak jednakosti, što je apsolutna besmislica ali daje pravo birokratiji da penzionerima uskraćuje pravo na adekvatnu valorizaciju penzijskih uloga. Uskraćivanjem prava penzionerima na iznos penzije koja svoje izvorište nalazi u aktuarskoj vrednosti uloga tokom ukupnog penzijskog staža legalizuje se besprizorna pljačka do koje je došlo u toku ratnih godina u poslednjoj dekadi XX veka, ali i pljačka do koje je došlo u poratnim godinama. Otvoren je put novoj finansijskoj oligarhiji za besprizorno prisvajanje milionskih penzionih uloga sada već ostarelih, bolesnih i nemoćnih, radom iscrpljenih ljudi. Osim negativnih finansijskih reperkusija, ovakvo rešenje je duboko nemoralno, neopravdano i štetno.

Vrednost od 100$ uložena u penzijski fond 1970. godine, sa stopom aktualizacije od 7,0% (stopom realnih komercijalnih prinosa na uložena sredstva), 2006. godine iznosi 1222,36$, o sa duplo manjom stopom (dakle, nekomercijalnom stopom prinosa od 3,5%) 2006. godine iznosi 357.10$.

U obrazloženju privremenog rešenja kojim mi se utvrđuje pravo na starosnu penziju od 16. 06 2007. godine u iznosu od 38.328,51 dinar, konstatuje se da sam navršio 41 godinu, 08 meseci i 03 dana penzijskog staža. Utvrđeno je da sam radio 12.959 dana, odnosno 69.004 sati i da sam koristio 63 sata bolovanja sa naknadom.

Obračunski elementi dati su u prilogu:

Zbir godišnjih ličnih koeficijenata (odnos zarade i naknada prema

prosečnoj godišnjoj zaradi u Republici – član 63 Zakona 81,693794

Lični koeficijent po jednom radnom satu za izračunavanje naknada

po osnovu zdravstvenog osiguranja (član 64 Zakona) 0,001023

Period za koji su obračunati lični koeficijenti 35 godina, 11 meseci,

29 dana 35,997222

Lični koeficijent prema članu 67. Zakona (zbir godišnjih L.K.

podeljen periodom za koji su obračunati) 2,269447

Navršeni staž osiguranja preračunat u smislu člana 67.

i 68. Zakona 40,8377

LIČNI BODOVI (lični koeficijent pomnožen koeficijentom

ukupnog radnog staža 92,678995

VREDNOST OPŠTEG BODA za period april 2007. godine

(čl. 70. Zakona) 413,67

IZNOS PENZIJE-dinara 38.338,51

Takođe je utvrđeno da se penzija usklađuje počev od 01. oktobra 2007. godine.

24) Analiza penzijskog osnova, zarade i naknade zarade

tokom radnog staža 1970-2006.

U tabeli PREGLED ZARADE I LIČNIH KOEFICIJENATA navedeni su podaci za kene u svojstu penzionera po godinama rada:

1. Staž: u mm, dd, satima,

2. Vrsta primanja (zarada, bolovanje),

3. Iznos zarade i naknade zarade penzionera (u dinarima vrednosti važeće za odnosnu godinu , osim u godinama 1989-1991 u kojima su iznosi iskazani u dinarima vrednosti važeće od 01.07.1992. do 30.09.1993.

4. Prosečan godišnji iznos zarade u Republici,

5. Deo godišnjeg ličnog koeficijenta penzionera ,

6. Godišnji lični koeficijent penzionera.

Podaci o ukupnom iznosu zarade i naknade zarade (3), prosečnom godišnjem iznosu zarade u Republici(4) i godišnjem koeficijentu (6), daju se u nastavku.

Ostvarena osnovica za utvrđivanje visine moje penzije
Godina	Godišnji iznos zarade i naknade IM -dinara	Prosečan godišnji iznos zarade u Republici -dinara	Godišnji lični koeficijent IM*)
1	2	3	4
1970	21.717	13.188	1,646724
1971	25.320	16.144	1,566443
1972	30.287	18.888	1,603504
1973	40.837	21.936	1,861642
1974	54.429	28.524	1,951148
1975	79.594	35.160	2,263765
1976	96.822	40.896	2,367517
1977	114.126	48.696	2,343641
1978	142.777	58.380	2,445649
1979	175.293	69.912	2,507337
1980	198.751	83.604	2,377290
1981	240.732	112.260	2,377290
1982	296.968	143.016	2,144414
1983	371.503	181.932	2,076466
1984	547.778	260.616	2,041988
1985	916.958	254.080	2,019375
1986	1.901.304	924.528	2,057255
1987	4.599.304	1.854.228	2,480440
1988	16.521.903	5.094.636	3,242999
1989	3.383	917	3,689148
1990	14.202	4.848	2,929455
1991	26.500	10.168	2,606010
1992	1.239.012	472.668	2,621315
1993	(bez podataka)	(bez podataka)	(bez podataka)
1994	3.526	1.980	1,780939
1995	5.430	4.116	1,319246
1996	12.582	7.896	1,593500
1997	24.967	9.576	2,607290
1998	34.493	12.624	2,732355
1999	28.041	15.132	1,853123
2000	55.176	28.668	1,924654
2001	132.394	70.080	1,889194
2002	222.255	110.496	2,011439
2003	598.353	199.344	3,016100
2004	753.293	246.660	3,053974
2005	700.323	306.168	2,287382
2006	1.017.956	380.940	2,672222
*) Godišnji lični koeficijent je obračunat kao odnos između mog ostvarenog ličnog dohotka i prosečnog ličnog dohotka osrvarenog u Republici Srbiji po godinama.

Iz Rešenja i Obrazloženja Rešenja, vidljivo je da je iznos penzije utvrđen primenom godišnjih ličnih koeficijenata ličnog dohotka penzionera, nezavisno od kretanja ostvarenih realnih ličnih dohodaka penzionera. Grafički prikaz ličnih koeficijenata pokazuje da svaka godina ima isti ponder, nezavisno od realne vrednosti konkretnog ličnog dohotka i realne vrednosti prosečnog ličnog dohotka u Republici Srbiji. U nastavku je dat grafički prikaz ličnih koeficijenata penzionera IM

U formiranju penzijske osnovice izjednačene su različite vrednosti, što je nedopustivo sa logičkog, stručnog i etičkog stanovišta. Obračun ostvarenog ličnog dohotka u stalnim cenama daje sasvim drugačiju sliku. Ovaj obračun izražava realne razmere obaranja zarade, u novonastalim društvenim okolnostima, sa početkom rata na prostorima bivše Jugoslavije.

Prema podacima Republičkog zavoda ta statistiku, obračunati indeksi cena na malo omogomogućuju preračun kretanja realnih ličnih dohodaka, prosečnih na nivou Republike i pojuppojedinačnih za svakog penzionera, posebno. Podaci se daju u nastavku.

Godišnji indeks cena na malo za Republiku Srbiju

Prethodna godina = 100,0

Godina	Indeks	Godina	Indeks
1960	106,6	1990	691,2
1961	106,2	1991	221
1962	107,6	1992	9350
1963	103,6	1993	108636349415883
1964	108,7	1994	71050620550
1965	128,5	1995	174,8
1966	123,4	1996	194,1
1967	107,4	1997	118,3
1968	104,6	1998	130
1969	107,3	1999	141,1
1970	110,2	2000	170
1971	116,5	2001	191,8
1972	115,6	2002	119,5
1973	118,4	2003	111,7
1974	125,6	2004	110,1
1975	124,8	2005	116,5
1976	109,4	2006	112,7
1977	113,3	2007	106,8
1978	113,5
1979	120,7
1980	130
1981	146,3
1982	128,4
1983	136,8
1984	158,3
1985	174,4
1986	187

Izvor: Zvanični sajt Republičkog zavoda za statistiku, Beograd, 14.04.2008

Pomoću indeksa cena izvršeno je deflacioniranje nominalnih primanja (ličnih dohodaka i naknada ličnih dohodaka) za konkretnog penzionera IM. Deflacionirane vrednosi preračunate su u EUR po kursu iz aprila 2006 Deflacionirani godišnji lični dohoci i naknade ličnih dohodaka u cenama 2006. godine i u EUR po kursu iz aprila 2006 daju se u nastavku.

Deflacionirani godišnji moji lični dohoci

i naknade ličnih dohodaka

Godina	Iznos ličnog dohotka i naknada po cenama 2006 u dinarima	Iznos ličnog dohotka i naknada u EUR po kursu iz aprila 2006
1	2	3
1970	522.221	6469
1971	670.965	8312
1972	694.280	8601
1973	790.643	9794
1974	834.386	10336
1975	983.112	12179
1976	1.093.149	13542
1977	1.137.261	14088
1978	1.253.539	15528
1979	1.275.078	15795
1980	1.112.086	13776
1981	920.700	11405
1982	884.564	10958
1983	808.902	10020
1984	753.455	9334
1985	723.195	8959
1986	802.182	9937
1987	896.395	11104
1988	1.091.184	13517
1989	1.634.091	20243
1990	992.476	12295
1991	837.961	10380
1992	419.009	5191
1993	-
1994	119.335	1478
1995	143.892	1782
1996	171.775	2128
1997	288.133	3569
1998	306.206	3793
1999	176.421	2185
2000	204.201	2530
2001	255.462	3165
2002	358.874	4446
2003	864.957	10715
2004	989.040	12252
2005	789.264	9777
2006	1.017.956	12610

U nastavku se daje dijagram godišnjih vrednosti mojih ličnih dohodaka i naknada u EUR po kursu iz aprila 2006. godine.

Na osnovu dijagrama mogu se jasno sagledati razmere tragedije društvene zajednice i pojedinca u njoj. Gubici pojedinaca ne samo da su imali trenutni karakter već će se u svoj svojoj težini prenositi na naredne godine, naredne dekade i generacije.

U mom konkretnom slučaju gubici su se potencirali. U nedostatku društvene i državne kontrole, u vanrednim okolnostima u kojim je bilo gotovo nemoguće ostvarivati elementarna prava, bio sam prepušten na milost i nemilost nekolicini pojedinaca, koji su zarad sopstvenog probitka, pomalo drpali novac koji mi je pristizao od države u sve manjim i manjim porcijama. Sve dok nije došlo do nekog elementarnog sređivanja odnosa u društvu, posle oktobra 2000. godine, moji prihodi bili su meni nedostupni, bar u većem delu. I prisvajali su ih besprizorni. I na taj način oni su postajali finansijski uspešni.

Nakon izvesnih pomaka u društvu, gangsteri nisu mogli slobodno raditi svoje prljave poslove, a moj materijalni položaj se popravljao. Nakon ubistva tadašnjeg predsednika Vlade, sve je krenulo istim kriminalno utabanim putevima. I ponovo je moj lični dohodak došao u pitanje. Da bih presekao izvore pljačke podneo sam zahtev za penzioniosanje, budući da sam i formalno stekao uslove za penzionisanje.

Ali avaj, uslovi penzionisanja su prilagođeni onim koji su mene pljačkali u ratnim i poratnim godinama. Pa mi je penzija umanjena u korist njihove penzije na nelegalno stečenim prihodima, uzurpacijama mojih zarađenih prihoda i zarađenih prihoda meni sličnih.

Obim eksproprijacije mojih prihoda po osnovu rada prikazan je na sledećem dijagramu.

Vrednost ukupne zarade (ličnih dohodaka i naknada) – IM u periodu 1970-2006. iznosila je 332.193 EUR po kursu iz aprila 2006.godine, odnosno 8.978 EUR prosečno godišnje. U prvom periodu od 22 godine (1970-2001) ukupna zarada iznosila je 256.572 EUR a prosečno godišnje 12.829 EUR. U periodu od 1992 do 2006 godine, bez podataka za 2003.godinu ova zarada je iznosila 75.621 EUR, odnosno 5.402 EUR prosečno godišnje. Prosta računica, bez kapitalizacije zarade pokazuje da je ostvarena zarada u periodu od 1991 do 2006 godine bez podataka za 1993.) bila manja za 103.979 EUR, od one koju bih ostvario u slučaju da sam imao istu prosečnu godišnju zaradu kao i u periodu 1970-1991.g. i iznosi 31.30% ukupne moje zarade u svim godinama radnog staža koje su uzete u obzir prilikom utvrđivanja penzijskog osnova (36. godina). a u odnosu na prosečnu zaradu u periodu 1970-1991.g prosečno godišnje umanjenje zarade iznosilo je 5.402 EUR ili 42,10%. U uslovima apsolutnog i relativnog osiromašenja penzionisan sam, bez ikakve naknade za izgubljenu zaradu i bez realnog izgleda da te gubitke u životu barem delimično naknadim.

Na ovako utvrđenu zaradu koja je bila niska do uvredljivosti i poniženosti, uredno su uplaćivani doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje, na osnovu kojih sam trebao da uživam bezbrižnu poznu životnu dob, zadovoljavanje osnovnih životnih potreba, među koje ulazi i održavanje zdravlja (što podrazumeva da pored nabavke lekova i neophodnih vitamina i povremene boravke u banjskim i klimatskim lečilištima). Ali, to nažalost moji penzijski prihodi ne mogu obezbediti. Ali su zato mnogi uzurpatori penzijskih fondova postali srpski tajkuni i obezbedili život bez rada sebi i brojnoj sviti iz svog okruženja do kraja njihovog životnog veka.

Za potvrdu moje teze izvršio sam procenu uplata u fond za penzijsko osiguranje za period 1970-2006 na bazi važećih odnosa u 2006. godini i kapitalizaciju ulaganja u tom periodu po prosečnoj godišnjoj stopi od 7%. Procene se daju u nastavku.

Godina	Iznos koji je plaćen penzionom osiguranju - EUR	Iznos uplaćen PIO uvećan za komercijalnu stopu prinosa na capital - 7%godišnje - EUR
1	2	3
1.970	2.206	26.963
1.971	2.834	32.377
1.972	2.933	31.310
1.973	3.340	33.323
1.974	3.525	32.866
1.975	4.153	36.191
1.976	4.618	37.610
1.977	4.804	36.567
1.978	5.295	37.670
1.979	5.386	35.810
1.980	4.698	29.190
1.981	3.889	22.585
1.982	3.737	20.279
1.983	3.417	17.331
1.984	3.183	15.087
1.985	3.055	13.534
1.986	3.389	14.030
1.987	3.787	14.652
1.988	4.609	16.669
1.989	6.903	23.330
1.990	4.192	13.243
1.991	3.540	10.450
1.992	1.770	4.883
1.993
1.994	504	1.215
1.995	608	1.369
1.996	726	1.527
1.997	1.217	2.394
1.998	1.293	2.378
1.999	745	1.280
2.000	863	1.385
2.001	1.079	1.619
2.002	1.516	2.126
2.003	3.654	4.789
2.004	4.178	5.118
2.005	3.334	3.816
2.006	4.300	4.601

Svega	113.278	589.570

Kapitalizovani iznos uplata za PIO daleko prevazilazi moja ukupna tekuća primanja u toku ukupnog trajanja osiguranja (koja nisu mogla biti kapitalizovana zbog podmirivanja tekućih troškova života), pa bi bilo logično da se iz tih sredstava mogu naknaditi troškovi života osiguranika na višem nivou od troškova održavanja golog života.

2) Uzroci apsolutnog i relativnog umanjenja moje lične

zarade u periodu od 1992. do 15.06. 2007. godine

Apsolutno i relativno umanjenje moje lične zarade nakon 1992. godine, ima nekoliko grupa uzroka, koje se navode u nastavku (tačke a. do

a) Opšte društvene okolnosti u Srbiji koje su:

- uzrokovane ratnim sukobima na prostoru SFRJ 1993-1995

- uzurpacijom vlasti od strane političke oligarhije,

- ratnim dejstvima NATO alijanse, 1999,

- urušavanjem progresivnih stremljenja nove vlasti, nakon ubistva premijera Vlade Srbije, 2003.

b) Promenama u sistemu penzionog osiguranja.

c) Promene ekonomskog i političkom sistemu koje su dovele do uzurpacije a zatim prenošenja nadležnosti sa Autonomne Pokrajine Vojvodine na Republiku Srbiju. Među ovim promenama neposredan uticaj na moje materijalno stanje, profesionalni i društveni status imao je gubitak nadležnosti Vojvodine za visoko obrazovanje i nauku 1992. godine. U novim normativno pravnim okolnostima ostvario sam najniži lični dohodak u odnosu na prosek Republike u 1994. godini tokom celokupnog mog radnog veka. U toj godini mi je,takođe, obustavljeno finansiranje naučno-istraživačkog rada iz Republičkog fonda za nauku, navodno zbog nedovoljne naučne produkcije, a stvarno zbog uzurpacije odlučivanja u novoj konstelaciji vlasti. Moj naučni rad u toj godini jednostavno nije bio plaćen, navodno zbog toga što su u momentu moje žalbe na ovakvu odluku sredstva već bila raspoređena na druge projekte a ne zbog toga što moja žalba nije bila uvažena. I tako je uzurpacija urodila plodom. Jedna u nizu.

d) Promene odnosa na fakultetu gde sam bio zaposlen. Ukidanje dotadašnjih organa upravljanja na fakultetu u kojim sam i lično učestvovao i formiranje novih od proverenih, lojalnih kadrova, eliminisanje nepodobnih, prenos nadležnosti sa institucija na pojedince, širenje voluntarizma u odlučivanju i raznih vidova uzurpacija od finansijskih, materijalnih, profesionalnog napredovanja itd.

e) Moja teška bolest, infarkt i operacija srca 2004. i poboljevanje koje je tome prethodilo od druge polovine 1999. godine, nakon bombardovanja zemlje.

f) Pogoršanje opšte porodične situacije, život nekad kompaktne porodice u različitim državama, materijalna beda članova šire porodice, gubitak porodične nepokretne imovine usled palenja, rušenja, uzurpacije, izbeglički status jednog broja članova šire porodice, bolest starijih članova porodice, smrt, ranjavanje, emigracija izvan područja bivše Jugoslavije (Kanada, Belgija, Nemačka). Sve je to imalo negativan uticaj na moje radne rezultate i mogućnost ličnog prevladavanja materijalne bede uz veće radne napore i kompenzaciju uzurpiranog dela dohotka.

g) Otežana lična komunikacija sa članovima šire porodice (braćom, sestrama, decom, majkom, zetovima, snajama, sestrićima i sestričinama, unucima) usled raznih vrsta zabrana komunikacija tokom više od jedne dekade i finansijske oskudice koja je bila dobrim delom uslovljena uzurpacijom lične zarade od strane beskrupuloznih i nemoralnih pojedinaca.

3) “Konačan obračun”

U godinama za koje postoje podaci o ličnom dohotku za utvrđivanje penzijskog osnova, najniži lični dohodak sam ostvario u periodu od 1992. do 2002. godine, (u apsolutnom iznosu- EUR, i relativnom odnosu prema prosečnom ličnom dohotku u Republici Srbiji), dakle kontinuirano u periodu od 10 godina, sa zvanjem doktora nauka, na mestima vanrednog i redovnog profesora. Ovo je svojevrstan apsurd i ja verujem da čak ni u Srbiji, zemlji čuda, ovakav još samo jedan slučaj nije zabeležen. Dakle, ja sam jedinstven, bar po bestijalnosti kojoj sam bio izložen. Na ovu činjenicu sam upozoravao rukovodstvo fakulteta, dekane, prodekane, šefove katedri, ministarstvo za obrazovanje, ministarstvo za nauku, rukovodioce projekata ali je sve ostajalo bez odgovarajućeg odjeka. Ne bez ikakvog odjeka ali bez odgovarajućeg odjeka.

U 42. godini penzijskog staža izveden je poslednji pasjaluk, kako to kažu moji zemljaci - bosanci. U sredini letnjeg semestra, u toku nastave, plata mi je umanjena 34%, bez ikakvog povoda, razloga i obrazloženja. Sa tim sam bio doveden na mizeran nivo koji više odgovara nekvalifikovanom radniku nego redovnom profesoru uniiverziteta, čime nisam obeščašćen samo ja već i profesija univerzitetskog nastavnika. O ovom sam upoznao sve nadležne institucije i pojedince – dekana, prodekane šefa katedre, rukovodioce odseka fakulteta na kojim izvodim nastavu, sindikalno rukovodstvo fakulteta, predsednika sindikata i ministarstvo za obrazovanje. To nije bilo dovoljno. Ministarstvo za obrazovanje se proglasilo nenadležnim, obavestilo me putem sekretarijata za obrazovanje u Novom Sadu da mogu uložiti prigovor područnom odelenju ministarstva za rad zbog umanjenja plate.

Budući da sam već ispunio uslove za sticanje penzije podneo sam dekanu fakulteta zahtev za penzionisanje sredinom letnjeg semestra. Bez potrebe da bilo šta porazgovara sa mnom, dobio sam saglasnost za raskid radnog odnosa sa fakultetom u sredini semestra u kome sam aktivno izvodio nastavu na studijama arhitekture. Nije bilo dodatnih uzbuđenja. Dalje staranje o nastavi, kao i sve drugo, preuzeli su nenadležni i nekompetentni, bez legitimnih prava da rade to što rade. Ali to nije zabrinulo ni državu ni njene činovnike.

Sa tim nije završen sav pasjaluk.

Nakon isteka perioda u kome sam još primao lični dohodak za protekli period, pozvan sam u službu računovodstva da primim otpremninu, sindikalno priznanje za više od 40 godina radnog staža. Bez rešenja, bez obrazloženja ponuđen mi je najniži iznos koji poslodavac mora isplatiti radniku u republici Srbiji. Budući da sam se informisao o iznosu koji ja treba da primim za ovu namenu, bio sam nemalo iznenađen. Novac sam primio i nagovestio službenici koja mi je izvršila isplatu da nisam zadovoljan iznosom i da ću se žaliti. Podneo sam prigovor savetu fakulteta. Odgovor nisam nikad dobio, ne znam da li je moj prigovor ikad stigao do saveta. Nakon otprilike mesec dana pozvan sam u službu računovodstva da mi se isplati razlika otpremnine. Na blagajni sam se upoznao da je ta razlika tek nešto niža od prethodno primljenog iznosa. I opet bez rešenja i izvinjenja ali ovaj put sa beleškom o načinu obračuna.

Ukupan iznos otpremnine koji sam primio umanjen je za 34%, koliko i lični dohodak u sredini letnjeg semestra. S obzirom da sam već bio izgubio snagu, volju i poverenje u državne institucije, nisam više insistirao na korekcijama, kako nezakonitog umanjenja ličnog dohotka , tako i posledično, otpremnine. Bio sam sretan da se više neću morati susretati sa besprizornim, nemoralnim, halapljivim, kriminalnim ljudima kojim je povereno da obavljaju jednu humanu društvenu funkciju. I umesto da svojim obrazovanjem stvaraju ličnosti, oni stvaraju podanike, nove, male uzurpatore, besprizorne, nemoralne. I ugrožavaju perspektivu društvenog razvoja. Ali šta da se radi. Njihovo uklanjanje nije moguće bez velikih pojedinačnih, kolektivnih i društvenih napora. A na to još nismo spremni. Nadam se da će doći vreme kada će besprizorni morati da beže glavom bez obzira, poput M. Marković, da traže utočište u nekom drugom sistemu koji nije zapljusnuo talas demokratizacije i moralne katarze.

Sa ovim je završeno jedno važno poglavlje u mom životu iz koga sam izašao ojačan, sa novim iskustvima i novim naukom. Nadam se da drugi mladi ljudi neće morati ponavljati moja iskustva. Možda će nešto naučiti i od mene i drugih stradalnika u modernoj istoriji Srbije.

Trudiću se da uživam i živim u maloj mirovini, bez velikih ličnih prohteva.

DEO V

MEDITACIJE

Meditacije se sastoje od misli i upozorenja

upućenih samom sebi

(Rimski imperator Marko Aurelije 121-180. g.. n.e)

1) Kad bih mogao da zaključim

Slavna prošlost i svetla budućnost bile su nam zvezde vodilje dugo vremena, od preuzimanja vlasti u bivšoj Jugoslaviji od strane komunista – ljudi posebnog kova. Slavna prošlost nam je pokazivala “kako” ćemo raditi, a svetla budućnost “gde” ćemo ići. Kasnije se ispostavilo da slavna prošlost i nije ništa drugo do mnoštvo individualnih i zajedničkih zločina u vidu otimačine, ubistava, mučenja, iznurivanja onih koji nisu sa nama, koji ne prihvataju da pljačkaju, ubijaju, muče, zlostavljaju i iznurivaju svoje susede a u našu korist, a svetla budućnost po prirodi stvari svodi se na groblje, tu baštu šarenu u koju se seju najbolja semena umesto mračne budućnosti koja je obeležena znakovima pored puta ili pored plota, na sasvim slučajne pogibije, skončanja u pohodima za našu stvar i večnu žal zbog naše tragične sudbine. I umesto slavne prošlosti i svetle budućnosti kao naših zvezda vodilja okrenimo se sadašnjosti, uz sve uvažavanje dostignuća ljudske civilizacije. I zato, umesto rušenja civilizacije, apokalipse, odnosimo se prema ljudskim vrednostima sazdanim na civilizaciji sa uvažavanjem. Nemojmo obećavati izgradnju svetlije budućnosti, izgradimo sadašnjost, gradimo bolji život sada i ovde. Otkažimo gostoprimstvo sejačima magle, upalimo luču koja gori a svetlost ne gubi – večnu luču večne pomrčine. Budimo ljudi, provedimo ljudski život ne zbog sebe već zbog drugih, zbog budućih nekih pokolenja, koja neće biti nastavljač naše slavne prošlosti u svetloj budućnosti, već baštinik trajnih vrednosti ljudske civilizacije.

Nadajmo se boljitku sada i ovde.

U Novom Sadu leta gospodnjeg 2008.

marinic.ivo

понедељак, 10. јул 2017.

IVO Š. MARINIĆ: ZEMALJSKI DANI TEKU (PRILOZI ZA BIOGRAFIJU II)

Dekan

MINISTARSTVO PROSVETE

Fakultet tehničkih nauka

Novi Sad

Нема коментара:

Постави коментар