SERGEJ FLERE (VRUĆE VOJVOĐANSKO LETO 1988.): AB revolucija je jugoslovenske ratove učinila verovatnijim

 

AUTONOMIJA 03. JUL 2022.

8 min čitanja

"Skupljena je masa spremna za rat, ili barem da podrži nasilje"

Jesu li Vojvođani stremili da zbace svoju vladu? Da li je Milošević bio prethodnik savremenog populizma?

Raspadu Jugoslavije prethodilo je više događaja koji su predstavljale vododelnice. Jedan od njih je bio svrgavanje vojvođanskog autonomističkog rukovodstva oktobra 1988. Niz mitinga širom Vojvodine na leto 1988., mogao je izgledati spontano i kao delo “običnih građana”. Nazvan je antibirokratskom revolucijom. Međutim, ti mitinzi, uključujući stalnu grupu demonstranata koji su navodno izražavali pritužbe srpskih stanovnika Kosova, iskazuje se kao, u osnovi, proizvod delovanja srpske elite sa sedištem u Beogradu. Elitu je predvodio predsednik srpskih komunista Slobodan Milošević. Vojvođansko rukovodstvo se najviše prigovaralo da “nemaju razumevanja za kosovske Srbe”. Mediji, politička policija, neki viđeni intelektualci imali su važne uloge. Cilj je bio da se ostvari priljubljeni projekat srpske elite “jedinstvena Srbija”, ukidanje tadašnje autonomije Vojvodine i Kosova. To je omogućeno svrgavanjem vojvođanskog rukovodstva oktobra 1988, a izmene Ustava Srbije usvojene su marta 1989. Antibirokratska revolucija imala je i izrazite crte savremenog populizma.

Kako je zbačena vlast u Vojvodini?

Jugoslovenski raspad je predmet bogate biblioteke naučnih radova. Naučnici su se bavili ne samo s političkim aspektima (Gagnon, 2004; Bunce, 2001), već i istorijskim (Ramet, 2006), pojmom i raspadom jugoslovenstva (Djokić, 2003), kulturom (Wachtel, 1998), privredom (Woodward, 1995), pravnim aspektima (npr. Radan, 2002; Dugard, 2013), međunarodnim kontekstom i ne-odgovorajućom reakcijom međunarodne zajednice (npr. jedno viđenje Glaurdić, 2011; drugo Radeljić, 2012), nacionalizmom Malešević 2002, 2006). Ima i radova koji se bavi pregledom naučnih radova o raspadu Jugoslavije (Ramet, 2005; Bieber, Galijaš i Archer, 2014).

Među tim radovima o raspadu Jugoslavije, dosta neosvetljeno ostaje kako je zbačena vlast u Vojvodini, a taj događaj je bio od značaja u raspadu (kao što će biti predstavljeno). Naročito pitanje jeste da li je narod Vojvodine sam težio da zbaci komunističku vlast ili je bio niz mitinga protiv ove vlasti na leto 1988. organizovan spolja. Upravo ti mitinzi su doveli do tog svrgavanja. To pitanje nije samo još jedan detalj u drami jugoslovenskog raspada, jer bi bez toga Milošević ostao u manjinskom položaju unutar Saveza komunista Jugoslavije (SKJ). I mada SKJ nije trajao mnogo duže (do januara 1990.), momenat zbacivanja je imao velikog značaja, jer je pokret nazvan antibirokratska revolucija (AB) izašao izvan granica tzv. uže Srbije. U suprotnom, pregovori o Jugoslaviji bili bi nešto više mogući.

U stvari, AB je učinila rat verovatnijim, jer je skupljena masa spremna za rat, ili barem da podrži nasilje.

(Foto: Arhiva Muzeja Vojvodine)

Godine 1988. Savez komunista Jugoslavije je nominalno bio još na vlasti kao jedina partija. Međutim, republički i pokrajinski ogranci bili su nezavisni, razlike među njima su bile otvorene, odnosile su se na osnovna pitanja, uključujući pitanje organizacije Jugoslavije i uvođenje višestranačkog sistema. Politički i ekonomski sistem loše su funkcionisali već neko vreme (Flere i Klanjšek, 2019, 187-189). Milošević, koji je bio predsednik srpskih komunista od 1986. pokrenuo je izradu saveznog ustava sa zakonodavnim telom koje bi se formiralo na principu „jedan čovek jedan glas“, što bi snagama koje je on predvodio u načelu omogućilo da ostvare političku većinu (Ribarič, 2015, 280-281), čime bi se promenio odnos snaga koji je u to vreme postojao na ravni federacije (jednakost u zastupljenosti osam konstituenata).

Taj Miloševićev potez, u ranom stadijumu, zabrinuo je naročito slovenačku elitu. Dok bi Milošević menjao taj deo političkog sistema, on u to vreme ne bi dozvolio uvođenje višestranačkog sistema, kojeg su tada snivali u Sloveniji. Te godine su stanovnici Jugoslavije bili frustrirani naročito padajućim standardom života, a to je bio proces koji je trajao od početka desetleća. To je počinjalo da ima jasne političke posledice. Vojvođanski ekonomski uspesi (Boarov, 1996) iz kraja 70-ih godina u javnoj svesti su zaboravljeni. Stanovnici Jugoslavije su bili duboko nezadovoljni svojim političkim establišmentom, njegovom nesposobnošću da preduzme promene i stanjem neizvesnosti i nesigurnosti koje se sve više osećalo. Bili su spremni da prihvate radikalne zaokrete. Samoupravljanje, koje nikad nije bilo sasvim primenjeno, delimično služivši kao ukras nosiocima vlasti, gubilo je privlačnost kod običnog naroda. Kriza komunističkih sistema u Evropi takođe je imala svoj udeo u iscrtavanju stanja nesigurnosti (Radeljić, 2012, Flere i Klanjšek, 2019, 207-65). Mase su bile spremne da „kupe“ pakete koje će im elite ponuditi kao nove i obećavajuće.

Na pozornici su već neko vreme delovali etnički preduzetnici kaleći međunacionalne odnose, nudeći čudne proizvode: od novih verskih proizvoda, kakvo je bilo viđenje bogorodice hrvatskoj deci u Hercegovini, do šetanja relikvija Svetog Kneza Lazara i do navodnih masovnih bolesti dece na Kosovu (Hay i Foram, 1991, 1196). U tome su se etnički preduzetnici nadmetali, na način na koji to shvata Horovic (Horowitz, 1985), gde nadmetanja nameću nacionalizam narodu, dok ga nacionalizam ne savlada.

U tom pogledu, situacija u Srbiji, posebno u Vojvodini, „putovanje“ jednog pokreta koji je izvirao sa Kosova, a dospeo u Vojvodinu na leto 1988.g., koji je doveo do rušenja vojvođanskog autonomističkog vođstva – značajno je pitanje i zato što je Vojvodina imala jedan od 8 glasova u Jugoslaviji u okviru konsocijalnog uređenja (Flere i Rutar, 2021). Janez Stanovnik, predsednik Slovenije u to vreme, koji je Jugoslaviji bio privržen, zabrinuo se da bi pad vojvođanskog rukovodstva uličnim mitinzima vodio do odnosa “6:2” na jugoslovenskoj pozornici (Hudelist, 1989, 167), gde bi samo Hrvatska i Slovenija uspele da se odupru snazi putujućih mitinga. Stoga se taj pokret mitinga može posmatrati kao proces koji je antagonizovao slovenačko javno mnjenje, ubrzavajući put ka secesiji.

Od početka bilo jasno čemu je srpska elita težila

U okviru studija o raspadu Jugoslavije, Srbiji je nekoliko puta namenjena posebna pažnja (Dragović-Soso, 2003, Ramet, 2004, 2005; Grdešić, 2019). Srbija se razmatra posebno i u brojnim biografijama Sobodana Miloševića, npr. LeBor, 2002; Djukić, 2001; Sell, 2002).

Srbija je bila posebna unutar jugoslovenske federacije, u periodu počev sa ustavnim dopunama iz 1971. (kodifikovano Ustavom iz 1974.), kada su dve pokrajine, ostavši sastavni deo Srbije, stekle položaj konstituenata Jugoslavije, sve u okviru vrlo decentralizovanog uređenja. Najvažnije, sve značajne, pa i neke manje značajne, odluke federacije su se donosile saglasnošću svih osam članova, što je dovodilo do dugih pregovaranja i blokada u odlučivanju. Tako je budžet bio u celoj deceniji 1981-1990. donošen sa zakašnjenjem.

Kao što je poznato, dve pokrajine su bile veoma različite: dok je Vojvodina u prošlosti bila u sastavu Ugarske, a Srbi su činili apsolutno većinu (54% prema Popisu iz 1981.), dotle je Kosovo imalo otomansku prošlost i Albanci su činili većinu (77% godine 1981.).

Vođstva dve pokrajine nisu bila spremna na ustupke u pogledu nadležnosti – sve do Antibirokratske revolucije (AB).

Postojeća decentralizacija Srbiji je bila pre svega odgovor na zahteve većine sa Kosova, da ono dobije pun status republike, što se u Jugoslaviji nikad nije ostvarilo. Težnje u Vojvodini su pre 1971. bile manje izražene (Popović, 1968).

Rešenje usvojeno 1971, potvrđeno 1974. ubrzo je dovelo do nezadovoljstava srpske političke elite, koja je izrazila težnju da ona bude „ista kao duge republike“, odn. da se nadležnosti pokrajina bitno smanje. Srpsko vođstvo je to izrazilo već 1977. u materijalu Ustavni položaj Srbije (Petranović i Zečević, II, 635-638). Analiza je bila izražena dosta ezopovskim jezikom, ali je od početka bilo jasno čemu je elita težila. Npr. u njoj je pisalo: „…primena jedinstva Srbije… je sasvim restriktivna i veoma skromna…” (Petranović i Zečević, II, 635). Analiza je bila izraz težnje da se nadležnosti vrate na stanje pre 1971. Međutim, pokrajinska rukovodstva, a posebno vojvođansko na razgovor o tome nisu pristajala. Npr. 1977. na raspravi, Boško Krunić u ustavna pitanja nije hteo ni da se upušta, već je insistirao na cenama poljoprivrednih proizvoda, gde Srbija navodno nije podržavala vojvođanske stavove i upravo to predstavljao kao razlog nejedinstva (Petranović i Zečević, II, 646). Spor je trajao tokom celog perioda 1977.-1988.

Rasprava nije postala javna do 1981. kada su izbili nemiri na Kosovu, a vođstvo Srbije je nastojalo da te dve stvari (nemire i odsustvo nadležnosti Srbije na Kosovu) poveže.

Raspravljajući o nemirima, 24. decembra 1981., veteran na političkom vrhu Srbije Petar Stambolić žalio se na sednici Centralnog komiteta: “U praksi se osporavaju osnove jedinstva u Srbiji [od strane pokrajina]…osporava se [ona] kao nacionalna država…” (Petranović i Zečevič, II, 638). Na istoj sednici Stambolić se žalio kako republičke snage bezbednosti ne mogu da neposredno intervenišu i suzbiju nemire na Kosovu (655).

Krivični progon Albanaca

Uskoro posle Titove smrti savezne vlasti su reagovale na nemire na Kosovu uvodeći vanredno stanje i niz mera, posebno na području obrazovanja. Te mere su na različite načine bile represivne i restriktivne prema Albancima: mnogi direktori škola su bili zamenjeni, neki školski udžbenici bili su zabranjeni, broj studijskih mesta u visokom školstvu bio je smanjen na području humanističkih studija na albanskom (jezik, istorija), broj mesta na albanskom bio je smanjen a povećan broj na srpskom jeziku (Kostovicova, 2005, 65). 800 albanskih nastavnika je otpušteno. Krivični progon Albanaca bio je raširen: prema jednom izračunu između 1981. i 1986. je 4.000 mladih Albanaca “slato u zatvor” (Meier, 32), čemu se mogu dodati stariji i oni gonjeni posle te godine. Istina, nisu sve kazne u celosti primenjene. Ali to ilustruje atmosferu u vreme pojave srpskog pokreta. Kod Albanaca nije bilo nikakve euforije pobede. Ipak oni su shvatali Kosovo kao “sopstveno”, kako ilustruje Hudelist (1989) i nisu mogli da razumeju srpsku parolu “Život damo, Kosovo ne damo!”.

Foto: historiografija.ba

Među saveznim jedinicama nije bilo mnogo interesa za učešće u saveznim merama (osim u Srbiji i delimično u Makedoniji), tako da su se one u mnogome svodile na srpske mere. Saveznim merama Srbija je u mnogo čemu ponovo dobila vlast na Kosovu. Da navedemo jedan primer iz drugog izdanja Enciklopedije Jugoslavije, koja je počela da se izdaje u to vreme. U prva dva toma nalaze se opširne odrednice „Albanci“ i „Albansko-južnoslovenski odnosi“. O tome je bilo dosta spora između redaktora sa Kosova i iz Srbije. Odrednice unete u prvi tom u osnovi su sadržavale sadržaj kosovskih urednika kao matičnih. Međutim, posle 1981. redaktori iz Srbije izdejstvovali su da se novi tekstovi unesu u već završene tomove ušivanjem na sam početak teksta, sa drugačiji sadržajem (1984). Izdavanje Enciklopedije nije nikad dovršeno.

Promene u obrazovanju tokom 1980-ih godina bile su u prilog Srba. Međutim, obe zajednice su se osećale nebezbedno u zajedničkom sistemu obrazovanja, što je Albance navelo da ga 1990.g. napuste i ustanove privatni sistem, koji nije bio ni finansijski zbrinut od beogradskih vlasti (Kostovicova, 75-125).

Prisustvo saveznog kontingenta policije nije bilo od pomoći. Albanci su ih se plašili, Srbi se nisu osećali bezbednijim.

Dakle, mere iz 1980-ih godina dovele su do daljeg pogoršanja situacije na terenu, nepoverenje među nacionalnim zajednicama je raslo (Pavlović, 2009, 49-50). To je kulminiralo navodnim masovnim medicinskim slučajevima na koje su se obe zajednice pozivale, optužujući drugu (npr. Hay i Foram, 1991).

Sudbina naroda u rukama srpske inteligencije i SPC

Tokom 80-ih godina mala grupa Srba na Kosovu, posebno u Kosovu Polju, počela je da se okuplja i raspravlja o tome što su smatrali svojim neodrživim i proganjanim položajem na Kosovu. Objektivna strana problema je bio padajući udeo Srba u stanovništvu Kosova. U to vreme Srbi su činili približno jednu sedminu kosovskog stanovništva (1981: 13,2 %), a taj udeo je opadao od kraja Drugog svetskog rata. Seksualno napadanje žena Srpkinja od strane muškaraca Albanaca često je navođeno kao razlog, uz malo činjenične podrške (Blagojević, 1996).

Pitanje sudbine Srba na Kosovu, pa i u Jugoslaviji, uskoro je preuzeto od strane srpske inteligencije, uključujući Srpsku pravoslavnu crkvu (Atanasije Jevtić, „Sa Kosova i oko Kosova“, Pravoslavlje, 366, 15. 6. 1982. i kasnije u tom listu; Kerčov 271-3). Crkva je nevoljama Srba na Kosovu dala teološku dimenziju mučeništva. To se uklapalo u intelektualnu produkciju i narativ iz tog vremena prema kojem su Srbi Jugoslavijom bili „prevareni“, njene „žrtve“ (Dragović-Soso, 2003). Kosovo je bilo glavni predmet tog diskursa, a pisac Dobrica Ćosić možda glavni nosilac tog stava (2002-3).

Sam srpski pokret na Kosovu je privukao je izvesnu naučnu pažnju. Ramet je o mitinzima pisala kao o „prividno spontanim“…“ali pažljivo organizovanim“ (2005, 56). Još 1996. je pisala, da je „Milošević mobilisao nekoliko stotina Srba koji su dovedeni u … gde su organizovali dva dana demonstracija protiv vlasti…” (1996, 29). Glaurdić je 2011. tvrdio „da kod ovih demonstracija nije bilo ničeg spontanog u organizaciji i vremenskom određenju” (29). Bennett je pisao slično, „da nije kod tih mitinga bilo ničeg spontanog, njima se pažljivo upravljalo“ (1995, 98). I Pavlović u svojoj istoriji Srbije smatra tako (Pavlowitch, 2002, 194). Tako čine i drugi autori koji razmatraju šire procese raspada Jugoslavije, gde se to iskazuje kao Miloševićev način delovanja.

Ali autor koji razmatra posebno AB ima drugačije stanovište. Vladisavljević je tome posvetio doktorat na LSE, monografiju, upravo usredsređujući se na žalbe isticane u pokretu srpskih Kosovaca. On tvrdi: „Ja pokazujem, da je akcija običnih ljudi na Kosovu, u Vojvodini, Crnoj Gori i srednjoj Srbiji centralna u pokretanju i širenju protesta.” (2008, 5). I dalje: “AB pokazuje da su obični građani na Kosovu, u Vojvodini i Srbiji pokrenuli proteste i odlučujuće doprineli njihovom širenju” (2020, 14).

Jedan drugi autor koji se usredsredio na AB u novije vreme je Grdešić. Primenjujući kvantitativne metode, on dolazi do zaključka da su elitni događaji (sednice komiteta SK) pokretali mehaniku javnih skupova u Vojvodini 1988., što bi značilo da je organizatorima skupova mogla pomoći logistika organizacije SSRN, jedne transmisione organizacije (Grdešić, 2020, videti takođe Grdešić, 2019, Grdešić, 2016), ali da to važi tek od septembra 1988..

kraj prvog dela

(Autonomija, naslovna fotografija: mapa/wikipedia)

Portal Autonomija u četiri nastavka objavljuje feljton na osnovu naučnog rada Sergeja Flerea „Vruće vojvođansko leto 1988.“ iz Zbornika radova „Identiteska pitanja Vojvodine“, u dogovoru s autorom. Rad je zasnovan na metodima koji odgovaraju otkrivanju stvarnih pokretača mitinga i svrgnuća rukovodstava Vojvodine 1988. Prvenstveno su to bila istraživanja pisanih izvora i razgovori sa kompetentnim osobama. Sergej Flere je profesor emeritus Univerziteta u Mariboru i redovni profesor Univerziteta u Novom Sadu.

 

Putinoidi - mrzitelji života, slobode i radosti

Autor: Antena M

21.03.2022. 10:05 ➔ 10:39

• 
• 

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Ruska agresija na Ukrajinu traje li traje, razaranja i ubijanja ne prestaju, ali to ovdašnje putinoide nimalo nije pokolebalo. Pomislio bi čovek da im je negde u dubini duše preteklo neko zrno empatije, uprkos tome što su se iz sve snage trudili da u sebi zatru poslednje ostatke ljudskosti, ali putinoidi to odlučno demantuju. Svakog dana gledaju uživo gradove sravnjene sa zemljom, bombardovana pozorišta, bolnice, vrtiće, škole, porodilišta; svakog dana gledaju mrtvu decu, devojčice i dečake bez ruku i nogu, bebe u skloništima, leševe na ulicama Mariupolja koje nema ko da sahrani; svakog dana gledaju kolone izbeglica na granicama sa Poljskom i Rumunijom – i ništa. I dalje podržavaju svog voljenog vođu Vladimira Vladimiroviča Putina koji seje smrt i uništenje po Ukrajini bez ikakvog razloga i povoda.

Deset miliona ljudi izbeglo je iz svojih domova. Ne deset ljudi ili deset stotina ili deset hiljada, nego deset miliona, hej, jedna i po Srbija – i ništa. Umesto mrve saosećanja – likovanje nad nesrećom nebrojenih ljudi, poglavito žena i dece. Za njih je onaj uplakani dečak što je sam došao do granice, bez roditelja, prestrašen užasom koji su mu naneli neki odvratni, zli i ljudi i prekinuli mu detinjstvo – nacista. Pritom su putinoidi listom obožavaoci Draže Mihailovića, ljotićevaca, nedićevaca i ostalih saradnika nacističkog okupatora, ali eto, sad se navodno bore protiv nacizma. I zato navijaju za masovna ubijanja i razaranja u zemlji čiji je predsednik Jevrej i kosmopolita. Logično.

Najniža tačka mizantropije

Veliki su pravoslavci, pa zato podržavaju rušenje pravoslavnih crkava. Takođe, prosto obožavaju Ruse, pa stoga urliču od sreće zato što Putinova vojska ubija ljude kojima je ruski maternji jezik. Putinoidi inače mrze muslimane, pogotovo islamske ekstremiste, ali sad punog srca navijaju za Ramzana Kadirova i njegov džihad u Ukrajini. Totalno pomračenje uma, svesti, srca i duše, sumrak ljudskosti. Uživanje u totalnoj destrukciji, radost zbog prepelih gradova pretvorenih u prah i pepeo, sreća zbog unesrećenih civila koji od ruskih bombi traže sklonište po podrumima.

Veselje zbog toga što čitav grad ostaje bez struje, vode i hrane. Potpuno nadrealno, a ipak – to je naša realnost. Ne uživaju u patnji i nasilju samo ovi dežurni ideolozi, već i običan svet koji po društvenim mrežama bez ikakvog zazora ostavlja tragove svoje unakažene duše. Mrzitelja svega lepog, dobrog, poštenog, ispravnog i pravednog. Mrzitelji života, slobode i radosti. Najniža tačka mizantropije.

Šta drugo očekivati od ljudi kojima je idol botoksirani kagebeovski agent. Od svih ljudi na svetu, obožavaš kagebeovca, člana organizacije čiji su prethodnici čekisti pobili milione Rusa u gulazima, mučili nevine ljude, terorisali čitavu naciju. Tačan broj žrtava sovjetskih gulaga ni do dana današnjeg nije poznat, a većini se ni grob ne zna. A navodno voliš ruski narod. Obožavaju diktatora koji premlaćuje sopstveni narod, svakog ko se usudi da kaže svoje mišljenje koje se ne slaže sa onim što hazjajin zamisli. Dive se državi u kojoj je zabranjena sloboda govora i mišljenja, u kojoj vlast truje opozicionare, ubija novinare, progoni pisce i intelektualce, najbolje članove sopstvenog društva.

Dive se državnim funkcionerima koji preziru istinu, lažu po navici, pljuju na materijalistički Zapad, a žive u nezamislivom luksuzu zahvaljujući parama koje su pokrali od sopstvenog naroda. Deca tih mrzitelja Zapada listom žive – na Zapadu, u vilama ili stanovima koji vrede po nekoliko miliona eura. Sve to vide ovdašnji putinoidi – i ništa. Ne prestaju da obožavaju ruske moćnike i milijardere, lopove i zločince. Teško je zamisliti radikalniji oblik samoponiženja, svaki ruski mužik imao je više dostojanstva od njih, iako je bio primoran da bude rob i kmet spahijama i plemićima.

Čekajući rusku okupaciju

I ranije su takozvani srpski nacionalisti pokazivali neizmernu ljubav prema Volođi Putinu, KGB-u, drugu Staljinu, ruskom imperijalizmu, i ranije su priželjkivali da Srbija postane ruska gubernija, ali otkad je počela agresija na Ukrajinu – potpuno su otvorili napaćenu dušu. Tepali su sebi da su najveći rodoljubi otkad Srbija postoji, da niko ne voli Srbiju kao oni, a prvom prilikom su se dobrovoljno deklarisali kao izdajnici sopstvene zemlje koji jedva čekaju da ih Putin okupira.

Da Titova pobuna protiv Rezolucije Informbiroa 1948. godine nije uspela, da su Sovjeti upali u Jugoslaviju i okupirali je, kako je Staljin planirao, drugačija bi se pesma ovde pevala. Da su ovdašnji putinoidi ili njihovi preci osetili šta znači biti pod staljinističkom čizmom, da su hiljade završile po logorima, da je teror potrajao koju deceniju – teško da bi danas bilo nekog ko je na strani agresorske sile. Mada, koliko su ovde stvari izopačene i izvrnute naglavce, čak ni to me ne bi začudilo.

Donekle je razumljiva frustracija velikosrpskih nacionalista zbog silnih poraza iz devedesetih godina prošlog veka, razumljiv je i animozitet prema demokratiji i slobodi usled dobrovoljnog ropstva, razumljivo je do izvesne granice i obožavanje sile i moći usled osećanja sopstvene slabosti i nezaštićenosti, ali ipak spaliti sve ljudsko u sebi zarad neke ideje, pa čak i da je najplemenitija – to je ipak malo previše. Pogotovo što je u pitanju sumanuta, neljudska, krvožedna ideja – proširenje teritorija koje opravdava masovna ubijanja, a sve protkano idiotskim idejama o vlastitoj nadmoći nad drugima.

Sloboda za uništavanje

Dobro, neka se putinoidi nadaju da će ruska sila preurediti svet, da će smrviti Evropu, SAD i sve demokratske zemlje u prah, da će uspostaviti jednu veliku diktaturu kojom će vladati mali smešni kagebeovac. Pa zar je to vredno onolikih pobijenih ljudi, uništenih života, razorenih gradova za čije su obnavljanje potrebne decenije? Ili je stvar u nečemu drugom, u tome da putinodima svi ti ciljevi i sve te ideje služe samo kao opravdanje za sopstvenu žudnju za zločinstvom koju ni sami sebi ne smeju da priznaju. Oni bi to, naravno, porekli, tvrdeći da su oni pripadnici slobodarskog naroda i da im je stalo samo do slobode. Pa evo, Putin upravo oslobađa Ukrajinu, a kako to slobodari da ne podrže?

Nema sumnje da su putinoidi ljubitelji slobode, samo nije baš najjasnije šta pod tim pojmom podrazumevaju. Srećom, odgovor na to pitanje nije teško pronaći, a nalazi se – gde drugo – u Rusiji. Nedavno se na društvenim mrežama pojavio snimak na kojem grupa studenata elitnog ruskog Moskovskog državnog univerziteta za međunarodne odnose (MGIMO) poručuje Zelenskom da se preda, negira da Rusija u Ukrajini vodi rat, podržava apsolutno Putina i tome slično. To je najelitniji univerzitet u Rusiji gde se školuju budući vladari i vlasnici Rusije, pohađaju ga uglavnom deca političara, oligarha, biznismena i ostalih pripadnika elite, a provuče se i poneko stvarno darovit i pametan.

Nekažnjivost, ključna reč

MGIMO je početkom 2000-ih posetila Ana Uzelac, o čemu je pisala u knjizi reportaža „Deca Putina“. Između ostalih studenata, razgovarala je i sa Dimom čiji je otac bio diplomata u Južnoj Americi, pa je dečak tamo proveo detinjstvo, sanjareći o svojoj dalekoj voljenoj domovini. Kad se Dima 1994. godine preselio u Moskvu razočarao se u ono što je zatekao u idealizovanoj otadžbini: redovi po prodavnicama, ružnoća, nevaspitana deca, grubi ljudi, potpuni stranci. I onda Dima navodi ključnu razliku između sebe i zemljaka koja mnogo šta objašnjava: „Za mene je na primer sloboda značila slobodu da čitam sve, sve one knjige koje moji roditelji na primer nisu smeli da čitaju ili su ih čitali krišom. A za ljude oko mene sloboda kao da je označavala... nekažnjivost“.

Nekažnjivost – to je ključna reč, suština shvatanja slobode putinoida i svih drugih ljubitelja čvrste ruke, sile, moći, nasilja, militarizma, rata, ratnih zločinaca, razaranja, ubijanja, smrti i ostalih pošasti. Oni prosto žude za slobodom da nekažnjeno čine zlo, ne strahujući od zakona, suda i kazne. To je za njih sloboda. Zato mrze i preziru uređeno društvo, demokratiju, zato im svet koji igra po pravilima izgleda otuđeno i odvratno, zato obožavaju svakog diktatora i tiranina, zato nemaju nikakav problem što njihov idol ubija Ruse, Slovene, uništava pravoslavne crkve, ubija decu, satire kulturne spomenike.

Jer putinoidima ništa nije vredno niti sveto, ni ljudski život, ni duh, ni intelekt, ni kultura, ni religija, ništa što je čovek stvorio u svom vekovnom otkrivanju sebe i sveta. Oni sanjaju samo o oslobođenju sopstvenih najnižih, destruktivnih i ubilačkih instikata, o konačnom padu svih moralnih i zakonskih regula, o nesputanom prepuštanju afektima mržnje, ozlojeđenosti, resantimana i osvete. Koje bi, naravno, ispoljili na slabima, nezaštićenima, nenaoružanima. A dok veliki oslobodilac Putin ne dođe u njihove krajeve, mogu bar da uživaju u njegovom rušilačkom pohodu, u uništavanju ukrajinskih gradova i ubijanju nevinih ljudi, žena i deca.

 MIŠLJENJA

MIŠLJENJA,

Beogradska roto istina: Litijum između tenisa i genocida

Jeziva rečenica Milorada Dodika na naslovnici ‘Večernjih novosti’: “RS će biti nezavisna i u federaciji sa Srbijom”.

• 
  Bojan Tončić

Published On 10 Jan 202210 Jan 2022

'A zna se da je Đoković kriv, osim zbog srpskog porekla, i zbog ekološkog angažmana' (EPA)

Istraživačko novinarstvo ne poznaje granice, ali to smo već znali, no, u sadejstvu sa pronicljivošću srbijanskih novinara – analitičara izvesno je da se konzumenti istraživanja mogu suočiti sa naoko neshvatljivim, a tako jednostavnim saznanjima; proverimo dovode kiseonika i ventile, zaranjamo u svet beogradskih profašističkih (svi!) tabloida i saznajemo, na svoju odgovornost, čitajući naslovnice, kao i ovaj napis, uostalom, da se Australija preko Novaka Đokovića sveti Srbima za Rio Tinto. Nek’ je i prva rečenica poduža, teško je odoleti (i Borges je verovao u takvu ekspoziciju); ali da se podsetimo kako smo dovde – ne samo do zaključka koji nas proždire sa naslovnice Srpskog telegrafa (9. januar 2022.) – dospeli. U trenucima afekta i iznuđene autokratske mudrosti, a nema dokaza kako se ta dva stanja isključuju,  Aleksandar je Vučić odlučio da poništi sve ugovore sa australijsko – britanskom korporacijom kojoj je režim koji personifikuje, u kapitulantsko – korupcionaškom poduhvatu, odlučio da ustupi prirodu gornjeg Jadra (predeo kod grada Loznice u Zapadnoj Srbiji) za rudnik litijuma i pripadajuće mu jalovište. Nakon protesta po gradovima i drumovima Srbije, Vučić odlučuje da ne ignoriše glas naroda i najavljuje ispunjenje svih zahteva pobunjenika. Rio Tinto će, kako stvari stoje, dobiti otkaz, svi će ugovori biti poništeni, platiće narod “ceh” (to je, inače reč koju režimski eksponenti u slučaju Jadar najradije koriste), a ugovora, inače, saznajemo od zvaničnika, nije ni bilo.

Nema odgovora na pitanje šta je u Srbiji realnost, zapravo, apsurd je došao dotle da se to pitanje retko postavlja.

Preteško je ovo za svariti, da usporimo. Premijerka Srbije Ana Brnabić kazaće (8. januar), kao odluku nekih ministara i svoju, da je njen kabinet “blizu odluke da poništi sve ugovore sa kompanijom Rio Tinto”. A već je, najpre stidljivo, a potom i kao glavni propagandni narativ, plasirana teza da su Rio Tinto u Srbiju doveli opozicionari koji ga sad izbacuju. “Niti smo ih doveli, niti smo obećali, niti smo uradili nešto što narod nije znao, sve što smo radili, radili smo transparentno, slušamo naš narod”, izustiće premijerka.

Samo jedan propagandni autoritet

Predsednik je već kazao da to košta milijardu evra, a Ana Brnabić da, sad sledi ona reč, “treba samo videti koliki je ceh” za Rio Tinto, i koliko i kako treba platiti prekide sporazuma. Platiti sporazume, a nema ni dogovora.

Jeste, kontradiktorno je, zato treba ubaciti špijune: “Nismo za to da predsednik Aleksandar Vučić bude protiv naših odluka. Mi smo jedan tim. A on nije za to, ne voli kada ispunjavamo zahteve stranaca, stranih službi i agenture plaćene iz inostranstva”. Reče to predsednica Vlade, i obznani kako “nema nikakav problem da se zahtevi ispune, a ugovori sa Rio Tintom raskinu”.

Nezavisno od premijerkine nakane, istraživači i analitičari Srpskog telegrafa udarnički i patriotski rade svoj posao, tekst potpisuju samo poznati/e “M.J. i KI”, ali je očito rezultat nastojanja brojne ekipe. Ili je neko solirao, kao u stara vremena utemeljenja propagande kakvu poznajemo (naslućujemo): “Propagandu mora da planira i sprovodi samo jedan autoritet” (drugi princip, autor Joseph Paul Goebbels, ministar javnog obrazovanja i propagande u Vladi nacističke Nemačke). Tek, ona procena štete i raskid saradnje sa Rio Tintom u Srpskom telegrafu (ST) dobijaju, zapravo, istinsko značenje. Nema u tekstu, ali ima u podnaslovu: “Ana Brnabić: Blizu smo odluke da im poništimo sve dozvole”.

Sad, logično je pitanje kakve sve to veze ima sa Novakom Đokovićem, najboljim teniserom na svetu. To saznajemo već na naslovnici: “Ova prebogata kompanija je u australijskom i britanskom vlasništvu”. Tu je i razotkrivanje razloga zbog kojeg Đoković ne može da uđe u Australiju: “Šef kabineta premijera Australije dve godine radio za njih (Rio Tinto, prim, aut.)”. I konačno: “Naš as na meti i zato što je objavljivao postove o ekologiji”.

Poništićemo im dozvole, sugerišu nam Autoritet i ST, zato što našem Novaku ne daju da igra na njihovom turniru, imamo i mi čime da odgovorimo. Ili nam oni hapse Novaka zato što smo im najavili izbacivanje iz Srbije. Ima nešto i u ST što ne treba zanemariti: “Naravno, ne treba zanemariti činjenicu da je Novak deklarisani antivakser, da je Australija jedna od zemalja sa najrigoriznijim merama u borbi protiv korone i da je srpski teniser trebalo da posluži kao primer da nema izuzetaka, ma o kome se radilo”. I to se uklapa.

A zna se da je Đoković kriv, osim zbog srpskog porekla, i zbog ekološkog angažmana. I zbog opozicije, videćemo.

Kad najbolji laže

Mala intervencija, Đoković je 4.decembra prošle godine na instagram nalogu objavio fotografiju sa blokade mosta Gazela i poruku “Čist vazduh, voda i hrana su ključevi zdravlja. Bez toga, svaka reč o ‘zdravlju’ je suvišna”. Prošlo je otprilike pet sati do juriša na njega – tabloidi su objavili tobožnje licemerje njegove žene Jelene Đoković, čija majka (Novakova tašta/punica) je navodno bila šef i direktor firme koja je nameravala da gradi mini hidrolelektrane, odnosno da “šefuje energetskoj mafiji” (Alo!). A nacionalna veličina je, pred moćnom roto giljotinom, ustuknula bez mnogo premišljanja (ko se ne boji tašte): “Želim da se ogradim od ‘pozicije’ i ‘opozicije’, političkih struja bilo koje vrste. Uvek sam se trudio da budem APOLITIČAN” (velika slova i “pozicija” njegova), napisaće u post-ispričnici. Laž, naravno, jer nije bio apolitičan kada je pružio podršku mantijaško-četničkom rušenju Mila Đukanovića. “Pozdrav i podrška za bratski narod u Crnoj Gori“, napisao je pored fotografije litija 5. marta 2020.

Dolazimo i do ključnog otkrića ST: “Da je reč o osveti Noletu lično, ali i državi Srbiji zbog toga što je zapeo projekat u Jadru, govori i činjenica da je Džon Kankel, šef Morisonovog kabineta, radio baš za Rio Tinto. Naime, on je od 2016. do 2018. bio šef odseka za saradnju sa vladom Australije, da bi se 2018. preselio u kabinet premijera”. Kao ključni dokaz istraživači i uredništvo ST objavljuju neke faksimile, ili CV, možda memorandume na kojima piše da je Kankel šef kabineta premijera, ali i to da je od 2016. do 2018. neko bio šef departmana za odnose sa Vladom. Krunski dokaz je u roto verziji teško razaznati, a tek je malo čitljiviji u elektronskoj formi. Podseća – ovo je baš zlonamerno – na montažu u kojoj dominira logo Rio Tinta.

Znači, ako sve povežemo, vođeni verom u Autoritet, Vlada Australije čula je da Vlada Srbije uskraćuje gostoprimstvo njenoj “prebogatoj” kompaniji, pa rešila da se preko Đokovića osveti Srbima. I nije to jedini zaključak: ko je blokirao drumove – izbacio je Noleta sa Australian Opena. Opozicija, naravno. Deluje nategnuto? Ne, ništa ne deluje nategnuto.

Ko je sve zakuhao

Proglašavamo ovde mali predah. Izlazio svojedobno u Novom Sadu nedeljnik Svet, pričalo se u novinarskim krugovima da ekipa autora tu tiskovinu priprema dobrano naduvana. U jednom su broju, neposredno po okončanju intervencije NATO u Srbiji, objavili da je “dunavska Nesi snimljena kod ostataka Varadinskog mosta”. Novi Sad je dobio svoje čudovište, snimio ga je u ranim jutarnjim satima ribar koji je sa obale, videvši uzburkani Dunav, skoknuo do bicikla po fotoaparat (poznato je da ribari nigde ne kreću bez blinkera i fotoaparata). Objavljen je i taj pecaroški life podvig, dečji crtež delfina ili rad naduvanog istraživača, na kojem se u pozadini prepoznaje konstrukcija srušenog mosta koja se promalja iz Dunava. Jeste zlonamerna komparacija, ali od dunavske Nesi nije bilo štete.

Vratimo se u sadašnjost bez čudovišta (nacrtanih), premijerka vrišti iz antrfilea ST, da je opozicija bila vlast koja je “sve zakuvala”, sporazumom sa Rio Tintom (koji niko nije video) i izmenama Zakona o rudarstvu. A to će možda morati da bude predmet arbitraže. Dok je, kaže Ana Brnabić, naprednjačka vlast odobrila samo vađenje nečeg drugog, novootkrivenog minerala jadarita, pa je jasno poručeno Rio Tintu da, ukoliko mu se dozvoli iskopavanje, neće moći “ni gram da izveze”, “jer, to je naše bogatstvo i mora biti u Srbiji”.

Konfuzno malo, je l? Zbog čega onda opozicija blokira saobraćaj, ko se zbog čega buni, zašto prebogata kompanija buši po Jadru i otkupljuje imanja poljoprivrednika. I postoji li uopšte taj Rio Tinto. I šta je litijum.

Jozef Gebels možda nije do detalja razradio sve aspekte konfuzije u glavama (iza njega je ostalo 6.800 strana rukopisa, dnevnika i teorije), ali se i brojni drugi autori i docniji istraživači javnog mnjenja pozivaju na izvesnost rezultata koji kreator i realizatori ostvaruju kontradikcijama koje zbunjuju i podstiču nesigurnost. Tek, jedini autoritet Aleksandar Vučić pripremio je teren za nastup, za donošenje presude kakva god bila.

Zapadno od Beograda

Na zgradi Gradske uprave Banjaluka u nedelju uveče projektovan je lik Novaka Đokovića uz poruku: “Banjaluka je uz Noleta”. Čime je, treba li naglasiti, potvrđeno jedinstvo svih Srba u dobru i zlu. Dok se naizgled stišavalo četničko divljanje po Gacku, Prijedoru, Janji, Foči i Brčkom povodom proslave tridesetogodišnjice Republike Srpske. Kojim je samo produženo verbalno iživljavanje o neustavnom prazniku negenocidne (strašnozločinačke) tvorevine. Srbijanska premijerka izusti u Banjaluci da je RS “stvorena na genocidu, ali na genocidu nad srpskim narodom koji je planski osmišljen i detaljno sprovođen četrdesetih godina prošlog veka, sa jasnom namerom da se nastavi i završi 50 godina kasnije”. Još malo neljudskosti nikad ne škodi.

I to nije najstrašnije što se u vezi sa obljetnicom moglo čuti i pročitati. Večernje novosti objavile su intervju sa Miloradom Dodikom i na naslovnoj strani odštampale jezivu rečenicu ovog člana Predsedništva Bosne i Hercegovine: “RS će biti nezavisna i u federaciji sa Srbijom”. Poručuje Dodik da “ako nas sada skrše, nikada više nećemo imati šansu da bilo šta uradimo”. I u pravu je, na robiji neće biti prilike ni za šta.

Ima još, autorski tekst za Novosti ispisuje robijaš Radovan Karadžić. I zaključuje da “vernost narodu i njegovim pravednim težnjama nema cenu, i daje dobre rezultate”. “Republika Srpska je jedan od tih dobrih rezultata”, piše prvi, genocidni predsednik RS. I još svašta piše, i Bećkovića citira, i Njegoša. Ali, bilo bi previše.

I autorski rizik je veliki, šta ako Đoković osvoji Australian Open (kad-tad), a Rio Tinto Jadar. Novi dokazi da su Srbi u pravu.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

IZVOR: AL JAZEERA