https://twitter.com/i/status/1781650654273974619

SPC je odgovorna za zločine genocida i etničkog čišćenja – Sud u Parizu potvrdio je to još 1995. godine

 

Objavljeno: 18.02.2019

Srpska pravoslavna crkva izgubila je 1995. godine sudski spor u Parizu, nakon što je podnijela tužbu protiv listova Libération, Le Monde, Le Figaro zbog objavljivanja tekstova u kojima ju se optužuje za podržavanje etničkog čišćenja i zločina genocida u Bosni i Hercegovini. To je prvi i jedini slučaj u Europi, a vjerojatno i u svijetu, da je za jednu crkvenu instituciju službeno, u sudskom postupku, praktično potvrđeno sudioništvo u najtežim djelima protiv čovječnosti i ljudskog dostojanstva.

Evo što o tomu piše jedan intelektualac i vjerski analitičar iz Srbije:

“Zastanimo tu nad još jednom gorkom čašom: odveli su ga u spaljenu Foču, nazvali su je tada Srbinje, i raspisala se evropska štampa – posebno Le Mond, Figaro i Liberation u Parizu – da SPC u Bosni podržava etničko čišćenje. Navedeno je bilo i ime patrijarhovo, pa je SPC podnela tužbu u Parizu protiv tih listova. Mučno i tužno. Na suđenju u Parizu svedočili su mnogi, među njima istoričar Paul Garde i srpski vizantolog Ivan Đurić. Branio je SPC vladika Atanasije Jevtić i to tako ‘dobro’ da se suđenje završilo sudskom osudom SPC. Ne, kazao je sudija, fakta su fakta, a francuska se istina ne može ućutkati.”

Nakon što je saslušao argumente “za” i “protiv” pariški sud donio je pravorijek, po kojemu utuženi listovi nisu krivi i nisu oklevetali SPC niti su u svojim tekstovima iznosili dezinformacije i neistine vezano za prikazivanje ratnih događaja u Bosni i Hercegovini i djelatnost srpske crkve i patrijarha Pavla. Dakle, novinari su pisali istinu, a SPC je suodgovorna za masovna stradanja civilnog stanovništva, odnosno, za etničko čišćenje i genocid u Bosni i Hercegovini.

Naravno, u Srbiji i okupiranim područjima Hrvatske i BiH, ova je odluka francuskog suda dočekana s ogorčenjem (pogotovu stoga što se Francuzi tradicionalno shvaćaju kao prijatelji Srba), uz salve uvreda i prozivki, ne samo na račun suda koji je ovaj pravorijek donio, nego i na adresu francuskih državnika, medija i građana. Kao i uvijek, velikosrpska propaganda nastojala je cijeli svijet uvjeriti kako su ustvari Srbi jedine žrtve rata i da se nad njima vrši “genocid” – i to su poput mantre ponavljali svi: od Miloševića, akademika, patrijarha Pavla i episkopa, do političara, diplomata, medija.

(…)

Kako je već rečeno, SPC je podnijela tužbu i sud izgubila – ali iz toga nije naučila ništa, jer tvrdoglavo nastavlja istim putem ekstremizma, mržnje i isključivosti.

Danas nigdje na Internet mreži i u medijima nema podataka o ovoj crnoj mrlji na obrazu SPC. Velikosrpska klika vodi brigu o tomu da se sve ono što bi moglo smetati imidžu Srbije i Srba ukloni, a prošlost uskladi s njihovim bolesnim tvrdnjama o “pravednom ratu za opstanak srpstva i pravoslavlja”. Srpska pravoslavna crkva ostaje bastion velikosrpske naci-fašističke ideologije, jednako kao i Šešeljeva SRS i Vučićeva vlast.

I aktualni čelnik SPC patrijarh Irinej gazi stazama svoga prethodnika Pavla. Druguje s ratnim zločincem, četničkim vojvodom, fašistom i rasistom Vojislavom Šešeljem i javno se izjašnjava kao pristaša “Velike Srbije”, vrijeđa i optužuje susjede i pri tomu se bez ikakvih skrupula služi otrovnim lažima.

(…)

Kamenjar.hr

KOLUMNA PROFESORA LAVIĆA

 

 "Pred našim očima se odvija dogovoren generacijski projekt ništenja Bosne i uvećanja Srbije!"

Pred našim očima se odvija dogovoren generacijski projekt ništenja Bosne i uvećanja Srbije, kolektivni hegemonijski pothvat stvaranja velike Volksstaat, čiste i srbizirane u vremenu i prostoru, na čijem je čelu vođa “serbskog naroda”, piše profesor Senadin Lavić u kolumni koju prenosimo u cijelosti.

• Društvo

• Prije 5h  Prije 4h

• 0

Foto: Arhiva

Piše: SENADIN LAVIĆ

Ista zločinačka ideologija spaja teatar-grobnicu u Mariupolju i žive spaljene Bošnjake na Bikavcu i Pionirskoj ulici u Višegradu. Ovi stravični događaji zločinstava nad nemoćnim civilima u izvedbi Putinovih ubica ili Miloševićevih srbijanskih osvajača u Vukovaru, Podrinju, Posavini ili Krajini, pripadaju mozaiku nesreće našeg vremena koji se odvija pred očima čovječanstva. Pa, ne misle valjda ideolozi i njihovi izvršioci da su zaboravljene orgije zla, koje je organizirala Srbija po Bosni 1990-ih, na kojima su sazidali svoju “prokletu avliju”! Ne može se sakriti patološka politika velikosrpskog Volksreich-a ili “srpskog sveta” kao da više niko ne postoji na Balkanu, u vremenu i prostoru, temporalno i spacijalno.

Balkanski strah od slobode i bijeg u kolektivizam, Volksstaat, ghetto, entitet, zatvor... To je izraz totalnog pomračenja uma koji je postao opasnost za Druge. Srbijanski getoizirani um ne prihvati Drugog, to jeste nije u stanju uzeti u obzir da postoji neko drugačiji u okruženju. On bježi u ahistorijski krajolik etničke uniformnosti u kojoj nema odgovornosti, gdje kolektiv ili čopor “bijesnih vukova” ubija svaki individualizam i sve što je drugačije. Zato nad njim dominira razorni antiindividualizam i bijeg od slobode u “sigurnost” naše grupe koja spašava od suočavanja sa “svijetom”.

Pred našim očima se odvija dogovoren generacijski projekt ništenja Bosne i uvećanja Srbije, kolektivni hegemonijski pothvat stvaranja velike Volksstaat, čiste i srbizirane u vremenu i prostoru, na čijem je čelu vođa “serbskog naroda”.

U analogiji s etničkim iskorjenjivanjem i uništavanjem ljudi u prostoru Bosne odvija se plansko velikosrbijansko i svesrpsko brisanje, ništenje, izbacivanje svega bosanskog i bošnjanskog iz povijesti Bosne. Tako brisanje iz spacijalnog bitka jedne narodne grupe priziva isto takvo brisanje iz toka vremena – temporalnu anihilaciju bića Bosne i Bošnjaka! Vrhunac velikosrbijanskog nacizma i hegemonizma pokazuje se u očajničkom pokušaju srbizacije bosanskog povijesnog bića. Poslije monstruoznih fizičkih zločina i genocida nad Bošnjacima sasvim očekivano slijedi novi zločinački pothvat totalne revizije povijesti i perverznog podmetanja novih “istina” koje su, ustvari, već od 19. stoljeća u opticaju.

Povijesno nastali bosanski narod, razvijen iz plemenskih saveza ranog srednjovjekovlja na multilateralnoj osnovi, vremenom se cijepa iznutra na osnovama religije i dalekosežno onemogućava u nacionalnom objedinjavanju. Već u 19. stoljeću desila se podjela između srpskog i hrvatskog narodnog korpusa, podjela na osnovu vjere ili “zakona”, kako kaže Vuk S. Karadžić, koja je djelatna tokom 20. stoljeća na tlu Bosne. U okviru evropske epohe nacionalizma bosanska narodna forma biva predmetom srpskog i hrvatskog nacionaliziranja kao projekata pravljenja nacionalnih država na Balkanu. Zamisao oblikovanja tih država bila je na principu “čiste” i “homogene” etničke grupe koja asimilira i isključuje (uništava) druge. To je ideal “čiste” etničko-religijske države koja se pojmila kao “naše povećano pleme”. Treba reći da su religijske institucije u tom procesu poslužile kao osnova diobe među ljudima na ovome prostoru, a to znači da se radi o strateškim uticajima koji svoju geopolitičku pozadinu kamufliraju u lijepe religijske pripovijesti i emocije. Tako se pokazuje da je religija, ustvari, korištena za hegemonijske svrhe.

U nekom dalekom i zaboravljenom srednjovjekovlju, konstruiranom u historiografskim laboratorijama srpstva i hrvatstva, Bosna je “naslikana” samo kao dio srpske ili hrvatske teritorije. Ta notorna laž se sistematski širi od druge polovine 19. stoljeća i “ubrizgava” u nacionalističke narative koji danas raspamećuju milione ljudi držeći ih u zabludi i mitologiji. U 19. stoljeću Vuk S. Karadžić se igra nauke i piše nacional-romantičarske tekstove o srpstvu. Banalna lahkoća provincijalne obmanjivačke neodgovornosti najbolje se vidi u njegovom rukopisu Kovčežić za istoriju, jezik i običaje Srba sva tri zakona (1849). U ovome tekstu se može prepoznati obrazac laži, obmanjivanja, brbljanja, lupetanja, podvaljivanja i kvazi-znanosti, koje se predstavljaju kao nesumnjive istine. To je stil govorenja koji kazuje: “Ovako ja, od prilike, mislim da su Rimski i Turski Srbi izgubili svoje narodno ime. Ali bilo to kako mu drago, sad je mrzost ova popustila”. (Karadžić, Vuk Stefanović, Kovčežić za istoriju, jezik i običaje Srba sva tri zakona, Beč: Štamparija jermenskog manastira, 1849, str. 7.)

Pisanija poluobrazovanih banauza postala je metoda rada u kulturno-propagandnim sadržajima Srbije koji bez ikakve odgovornosti podmeću najočitije mitove u javni prostor. Besmislena “otrilike tumačenja” pojava i procesa u društveno-povijesnom svijetu priređuju sadržaje za filistarski mentalitet koji ih s mazohističkom predanošću, papagajski i morbidno ponavlja i prenosi kao zarazni virus među članovima jedne identitetne grupe. Sasvim je jasno da ovakva vrsta “čini se da” i “odoka” izjava ili proizvoljnih i približnih iskaza oblikuje totalno razoren pojmovni instrumentarij koji ne može izdržati jednu površnu “pojmovnu analizu”. Naravno, obmanjujući govor ne pokušava iskazati šta je substantia pojava i procesa u povijesnom toku, nego ih mistificirati i izazvati totalnu zbunjenost u komunikativnoj orbiti. Dakle, Karadžićeva buncanja u Kovčežiću imaju za cilj mistifikaciju koja će zavoditi i navoditi u zabunu ljude koji to čitaju i koji o tome govore. Tako će krivotvorina povijesti i procesa koji su rezultat ljudskih interakcija postati dominirajući sadržaj u komunikaciji pojedinaca i njihovih predstava svijeta.

Dvije etničke grupe u Bosni imaju realan problem. Nažalost, susjedne države, Srbija i Hrvatska, su umislile da polažu pravo na njih, pa je formiran političko-pravni konstrukt o državama-maticama koje se brinu za bosanskohercegovačke Hrvate i Srbe. Tu počinje opasnost i tragedija. U velikodržavnim hegemonijskim programima bh Hrvati i Srbi su iskorišteni kao “topovsko meso” za stvaranje uvećanih susjednih država. Naravno, ne svi Srbi i ne svi Hrvati! Etnička grupa je, nažalost, zloupotrijebljena pod kontrolnom palicom hegemonijske politike i religijskih institucija. Etničko bivanje ljudi je reducirano u svojoj povijesnoj pojavnosti na religioznost. Pritom, skriveno je da je etnički identitet povijesno-kulturni konstrukt i da se to odnosi na svaku etničku grupu.

Ekspanzionistički nacionalizam falsificira povijesnu puninu postojanja neke grupe i otvara polje krivotvorenja. Iz tog nastaje etnički geto, autoritarni karakter i fašističke tendencije. Etnicizam ne dozvoljava da se etničko zasniva na slobodi građanina da bude to što jeste.

Na ovo pretvaranje etničkog identiteta populacije nadovezuje se i planski proces prisvajanje povijesne Bosne. Tako nastaju koncepcija po kojima se od “doseljavanja Slavena” na Balkan do danas Bosna smatra “srpskom zemljom”. Ovaj mit je najpogubniji u 20. stoljeću i posebno ga je razvijao Milorad Ekmečić. Na tom tragu Lazo M. Kostić kazuje: “Сви најстарији историјски извори који о томе говоре сматрају босанске Словене Србима. Они то или изричито кажу или означују земљу српском, што опет значи да je наcељавају Срби...” (Kostić, Lazo M. (1967) Etnički odnosi Bosne i Hercegovine. Istorijska i etnopolitička studija, Švajcarska, samizdat.) Ovo je, naravno, sporan i historijski netačan stav.

Ovaj mit se počinje širiti u drugoj polovini 19. stoljeća i postepeno preplavljuje tekstove knjiga, propagandnih materijala, štampe, crkvenih propovijedi i postaje “istinita” činjenica. Pretvaranje cjelokupne populacije na Balkanu u slavenski narod, a onda tog naroda u srpski narod je političko-ideološka koncepcija stvaranja velike srpske države.

U početku je Kecmanovićeva i Antićeva knjiga o entitetu “rs” (Istorija republike srpske) izazivala podsmijeh i viceve. Smatrali smo da svi vide i znaju koliko je to perverzna znanstvena krivotvorina. Profesor I. Banac je na nju reagirao tekstom “Krivotvorina, a ne historija” (Zagreb: Behar, 2017) i to označio projiciranom “krivotvorinom”, smještajući taj iracionalni pamflet na mjesto koje je znanstveno beznačajno. Više od stotinu godina nakon knjige Stanoja Stanojevića 'Istorija srpskog naroda', piše Banac, pred nama je pokušaj povijesnog legitimiranja Republike Srpske, jedne frankenštajnovske tvorevine, “koju autori, Čedomir Antić i Nenad Kecmanović, predstavljaju kao “državu ograničenog suvereniteta sa samostalnošću većom od bilo koje druge savremene jedinice neke složene države u Evropi”.

Ta i takva država, vele oni, “ima nacionalnu istoriju koja je dio istorije srpskog naroda i seže jedanaest vijekova u prošlost” (32). No, ona po njima ima i budućnost kao posve nezavisna država, koja će, jer “podsjeća na državu Izrael u prvim godinama njenog postojanja” (27), zacijelo u budućnosti biti teritorijalno zaokružena i poprimiti znatno manje frankenštajnovski izgled. Njihov napor je zapečaćen muhurom akademika Darka Tanaskovića, orijentalista i diplomata, koji sasvim otvoreno pruža ključ poduhvata i konstatira, da “država, i kad poseduje sve druge atribute državnosti, nije potpuna bez zapisane istorije”, a ona se (jer tako, izgleda, mora biti) uvijek podvrgava revizijama “u skladu s potrebama vladajuće državne ideologije i politike datog vremena” ( 9).” (Ivo Banac).

Pored prof. Ive Banca o ovoj krivotovrećoj knjizi Kecmanovića i Antića pisao je i A. Mulaosmanović. On je napisao sljedeće: “Dapače, izreći da entitet RS “ima nacionalnu istoriju koja je dio istorije srpskog naroda i seže jedanaest vijekova u prošlost“ (32) znači u potpunosti obezvrijediti najznačajnije autore i dostignuća historijske nauke u posljednjih stotinjak godina, koji su se svojski potrudili da istraže i objasne društveno-politički razvoj južnoslavenskih naroda.

Autori su do te mjere smioni (neko bi dodao bezočni) da posve kompleksne teme, čak dovoljno istražene, simplificiraju i objašnjavaju na temelju drugorazredne literature podastirući čitaocu dvojben narativ o borbi za slobodu srpskog naroda u BiH. Kako na jednoj od promocija reče jedan od autora (Nenad Kecmanović), ovo je, zapravo, odgovor Noelu Malcolmu i njegovoj knjizi Kratka povijest Bosne. Ko god je čitao Malcolmovu Historiju svjestan je otužnosti ovakvog Kecamanovićevog objašnjenja.” (Mulaosmanović, Admir, “Čedomir Antić i Nenad Kecmanović: Istorija Republike Srpske”, Beograd: NIP Nedeljnik, treće izdanje, 2016, str. 517)

Tanko i lažno štivo se moglo i očekivati od Kecmanovića i njegove propagandne dogmatske velikosrbijanske svijesti. Ali, taj projekt totalne revizije bosanske povijesti iz pozicije tzv. “srpske znanosti” ili “srpskih znanstvenika” iz entitetskog “rs” uma, izlazi pred nas kao cjelovit antibosanski projekt velikosrpstva koji ne priznaje povijesne činjenice i barbarski smatra da može napisati povijest koju želi. Revizionističko projekt se ne zaustavlja! Bilo bi naivno, pritom, podsjećati na metodološko-epistemološke principe u radu znanosti, jer je očevidno da kecmanovštini nije potrebno poznavanje i poštivanje bilo kakvih principa izvan interesa militarnog srpstva koje je odgovorno za stravične zločine 1990-ih nad nesrpskim stanovništvom Bosne, Kosova i Hrvatske. Sve bi to bilo plauzibilno kada bi nauka i znanstveno-istraživački rad mogli biti “srpski”. Ali, treba podsjećati barbarski neum, nauka ne može biti “srpska”, jer je po osnovnom epistemičkom određenju nauka univerzalna i pripada čovječanstvu. Naravno, može Srbin ili Bošnjak biti naučnik – ali ne može matematika ili antropologija biti “srpska” ili ”bošnjačka”! Nažalost, guslari pripovijedaju mladima umjesto naučnika i umjesto znanstveno-istraživačkih iskustava podvaljuju im morbidne konstrukcije neznanja, kako podsjeća Dragan Bursać. (https://autonomija.info/dragan-bursac-kad-guslar-gusla-beogradskim-studentima/)

Ovaj proces opsesivnog laganja i obmanjivanja javnosti nastavlja se kroz propagandne sadržaje srpstva i prepoznaje se, na paradigmatski način, u Apelu “istraživača, istoričara, profesora i javnih radnika” iz entiteta “rs” i Srbije, koji su navodno zabrinuti za “ugroženu” srpsku kulturu i traže zaštitu “kulturno-istorijskog nasljeđa Srba i dostojanstva nauke”. Ovo je klasični primjer Monteskjeovog sindroma! To je planska zamjena teza i podvala. Pritom, ne zanima ih npr. kulturno-historijsko nasljeđe koje se nalazi u Nacionalnoj i univerzitetskoj biblioteci Bosne i Hercegovine gdje se nalaze referentni tekstovi, između ostalog i o bosanskim Srbima. Naprotiv, ova biblioteka je bila među prvim ratnim metama, kao i Zemaljski muzej Bosne i Hercegovine. Apel potpisuju 43 akademska djelatnika iz Banjaluke, Pala, Lukavice kod Sarajeva (Istočno Sarajevo), Foče i Niša, a on dolazi kao “logičan” nastavak jednog velikosrbijanskog pomračenja uma koje je zahvatilo znanstvenu i društvenu svijest kod dijelova srpskog naroda. Pervertirani univerzitet i pseudo-znanost u službi antibosanske politike predstavlja najsramniju stranicu pada znanosti u sumrak velikosrbijanskog hegemonizma ili velikodržavlja Srbije prema Bosni.

U Srbiji se, kao glavnom poticatelju antibosanstva, još uvijek, nažalost, ne uspijeva odvojiti znanstveno-historijska analiza i objašnjenje povijesnih tokova od mita. To je najveća šteta za sam srpski narod jer mu se nameće i podvaljuje laž i krivotvorina koja bitno narušava njegov kolektivni svjetonazor.

Očekivati je da će ANUBiH i racionalna akademska zajednica u Bosni reagirati na ove podvale i smjernice velikosrpstva u osvajanju “bosanskog srednjovjekovlja” o kojem “srpska historiografija” stvara nove mitove. U tom patološkom pothvatu i Kotromanići su postali Srbi!

SERGEJ FLERE (VRUĆE VOJVOĐANSKO LETO 1988.): AB revolucija je jugoslovenske ratove učinila verovatnijim

 

AUTONOMIJA 03. JUL 2022.

8 min čitanja

"Skupljena je masa spremna za rat, ili barem da podrži nasilje"

Jesu li Vojvođani stremili da zbace svoju vladu? Da li je Milošević bio prethodnik savremenog populizma?

Raspadu Jugoslavije prethodilo je više događaja koji su predstavljale vododelnice. Jedan od njih je bio svrgavanje vojvođanskog autonomističkog rukovodstva oktobra 1988. Niz mitinga širom Vojvodine na leto 1988., mogao je izgledati spontano i kao delo “običnih građana”. Nazvan je antibirokratskom revolucijom. Međutim, ti mitinzi, uključujući stalnu grupu demonstranata koji su navodno izražavali pritužbe srpskih stanovnika Kosova, iskazuje se kao, u osnovi, proizvod delovanja srpske elite sa sedištem u Beogradu. Elitu je predvodio predsednik srpskih komunista Slobodan Milošević. Vojvođansko rukovodstvo se najviše prigovaralo da “nemaju razumevanja za kosovske Srbe”. Mediji, politička policija, neki viđeni intelektualci imali su važne uloge. Cilj je bio da se ostvari priljubljeni projekat srpske elite “jedinstvena Srbija”, ukidanje tadašnje autonomije Vojvodine i Kosova. To je omogućeno svrgavanjem vojvođanskog rukovodstva oktobra 1988, a izmene Ustava Srbije usvojene su marta 1989. Antibirokratska revolucija imala je i izrazite crte savremenog populizma.

Kako je zbačena vlast u Vojvodini?

Jugoslovenski raspad je predmet bogate biblioteke naučnih radova. Naučnici su se bavili ne samo s političkim aspektima (Gagnon, 2004; Bunce, 2001), već i istorijskim (Ramet, 2006), pojmom i raspadom jugoslovenstva (Djokić, 2003), kulturom (Wachtel, 1998), privredom (Woodward, 1995), pravnim aspektima (npr. Radan, 2002; Dugard, 2013), međunarodnim kontekstom i ne-odgovorajućom reakcijom međunarodne zajednice (npr. jedno viđenje Glaurdić, 2011; drugo Radeljić, 2012), nacionalizmom Malešević 2002, 2006). Ima i radova koji se bavi pregledom naučnih radova o raspadu Jugoslavije (Ramet, 2005; Bieber, Galijaš i Archer, 2014).

Među tim radovima o raspadu Jugoslavije, dosta neosvetljeno ostaje kako je zbačena vlast u Vojvodini, a taj događaj je bio od značaja u raspadu (kao što će biti predstavljeno). Naročito pitanje jeste da li je narod Vojvodine sam težio da zbaci komunističku vlast ili je bio niz mitinga protiv ove vlasti na leto 1988. organizovan spolja. Upravo ti mitinzi su doveli do tog svrgavanja. To pitanje nije samo još jedan detalj u drami jugoslovenskog raspada, jer bi bez toga Milošević ostao u manjinskom položaju unutar Saveza komunista Jugoslavije (SKJ). I mada SKJ nije trajao mnogo duže (do januara 1990.), momenat zbacivanja je imao velikog značaja, jer je pokret nazvan antibirokratska revolucija (AB) izašao izvan granica tzv. uže Srbije. U suprotnom, pregovori o Jugoslaviji bili bi nešto više mogući.

U stvari, AB je učinila rat verovatnijim, jer je skupljena masa spremna za rat, ili barem da podrži nasilje.

(Foto: Arhiva Muzeja Vojvodine)

Godine 1988. Savez komunista Jugoslavije je nominalno bio još na vlasti kao jedina partija. Međutim, republički i pokrajinski ogranci bili su nezavisni, razlike među njima su bile otvorene, odnosile su se na osnovna pitanja, uključujući pitanje organizacije Jugoslavije i uvođenje višestranačkog sistema. Politički i ekonomski sistem loše su funkcionisali već neko vreme (Flere i Klanjšek, 2019, 187-189). Milošević, koji je bio predsednik srpskih komunista od 1986. pokrenuo je izradu saveznog ustava sa zakonodavnim telom koje bi se formiralo na principu „jedan čovek jedan glas“, što bi snagama koje je on predvodio u načelu omogućilo da ostvare političku većinu (Ribarič, 2015, 280-281), čime bi se promenio odnos snaga koji je u to vreme postojao na ravni federacije (jednakost u zastupljenosti osam konstituenata).

Taj Miloševićev potez, u ranom stadijumu, zabrinuo je naročito slovenačku elitu. Dok bi Milošević menjao taj deo političkog sistema, on u to vreme ne bi dozvolio uvođenje višestranačkog sistema, kojeg su tada snivali u Sloveniji. Te godine su stanovnici Jugoslavije bili frustrirani naročito padajućim standardom života, a to je bio proces koji je trajao od početka desetleća. To je počinjalo da ima jasne političke posledice. Vojvođanski ekonomski uspesi (Boarov, 1996) iz kraja 70-ih godina u javnoj svesti su zaboravljeni. Stanovnici Jugoslavije su bili duboko nezadovoljni svojim političkim establišmentom, njegovom nesposobnošću da preduzme promene i stanjem neizvesnosti i nesigurnosti koje se sve više osećalo. Bili su spremni da prihvate radikalne zaokrete. Samoupravljanje, koje nikad nije bilo sasvim primenjeno, delimično služivši kao ukras nosiocima vlasti, gubilo je privlačnost kod običnog naroda. Kriza komunističkih sistema u Evropi takođe je imala svoj udeo u iscrtavanju stanja nesigurnosti (Radeljić, 2012, Flere i Klanjšek, 2019, 207-65). Mase su bile spremne da „kupe“ pakete koje će im elite ponuditi kao nove i obećavajuće.

Na pozornici su već neko vreme delovali etnički preduzetnici kaleći međunacionalne odnose, nudeći čudne proizvode: od novih verskih proizvoda, kakvo je bilo viđenje bogorodice hrvatskoj deci u Hercegovini, do šetanja relikvija Svetog Kneza Lazara i do navodnih masovnih bolesti dece na Kosovu (Hay i Foram, 1991, 1196). U tome su se etnički preduzetnici nadmetali, na način na koji to shvata Horovic (Horowitz, 1985), gde nadmetanja nameću nacionalizam narodu, dok ga nacionalizam ne savlada.

U tom pogledu, situacija u Srbiji, posebno u Vojvodini, „putovanje“ jednog pokreta koji je izvirao sa Kosova, a dospeo u Vojvodinu na leto 1988.g., koji je doveo do rušenja vojvođanskog autonomističkog vođstva – značajno je pitanje i zato što je Vojvodina imala jedan od 8 glasova u Jugoslaviji u okviru konsocijalnog uređenja (Flere i Rutar, 2021). Janez Stanovnik, predsednik Slovenije u to vreme, koji je Jugoslaviji bio privržen, zabrinuo se da bi pad vojvođanskog rukovodstva uličnim mitinzima vodio do odnosa “6:2” na jugoslovenskoj pozornici (Hudelist, 1989, 167), gde bi samo Hrvatska i Slovenija uspele da se odupru snazi putujućih mitinga. Stoga se taj pokret mitinga može posmatrati kao proces koji je antagonizovao slovenačko javno mnjenje, ubrzavajući put ka secesiji.

Od početka bilo jasno čemu je srpska elita težila

U okviru studija o raspadu Jugoslavije, Srbiji je nekoliko puta namenjena posebna pažnja (Dragović-Soso, 2003, Ramet, 2004, 2005; Grdešić, 2019). Srbija se razmatra posebno i u brojnim biografijama Sobodana Miloševića, npr. LeBor, 2002; Djukić, 2001; Sell, 2002).

Srbija je bila posebna unutar jugoslovenske federacije, u periodu počev sa ustavnim dopunama iz 1971. (kodifikovano Ustavom iz 1974.), kada su dve pokrajine, ostavši sastavni deo Srbije, stekle položaj konstituenata Jugoslavije, sve u okviru vrlo decentralizovanog uređenja. Najvažnije, sve značajne, pa i neke manje značajne, odluke federacije su se donosile saglasnošću svih osam članova, što je dovodilo do dugih pregovaranja i blokada u odlučivanju. Tako je budžet bio u celoj deceniji 1981-1990. donošen sa zakašnjenjem.

Kao što je poznato, dve pokrajine su bile veoma različite: dok je Vojvodina u prošlosti bila u sastavu Ugarske, a Srbi su činili apsolutno većinu (54% prema Popisu iz 1981.), dotle je Kosovo imalo otomansku prošlost i Albanci su činili većinu (77% godine 1981.).

Vođstva dve pokrajine nisu bila spremna na ustupke u pogledu nadležnosti – sve do Antibirokratske revolucije (AB).

Postojeća decentralizacija Srbiji je bila pre svega odgovor na zahteve većine sa Kosova, da ono dobije pun status republike, što se u Jugoslaviji nikad nije ostvarilo. Težnje u Vojvodini su pre 1971. bile manje izražene (Popović, 1968).

Rešenje usvojeno 1971, potvrđeno 1974. ubrzo je dovelo do nezadovoljstava srpske političke elite, koja je izrazila težnju da ona bude „ista kao duge republike“, odn. da se nadležnosti pokrajina bitno smanje. Srpsko vođstvo je to izrazilo već 1977. u materijalu Ustavni položaj Srbije (Petranović i Zečević, II, 635-638). Analiza je bila izražena dosta ezopovskim jezikom, ali je od početka bilo jasno čemu je elita težila. Npr. u njoj je pisalo: „…primena jedinstva Srbije… je sasvim restriktivna i veoma skromna…” (Petranović i Zečević, II, 635). Analiza je bila izraz težnje da se nadležnosti vrate na stanje pre 1971. Međutim, pokrajinska rukovodstva, a posebno vojvođansko na razgovor o tome nisu pristajala. Npr. 1977. na raspravi, Boško Krunić u ustavna pitanja nije hteo ni da se upušta, već je insistirao na cenama poljoprivrednih proizvoda, gde Srbija navodno nije podržavala vojvođanske stavove i upravo to predstavljao kao razlog nejedinstva (Petranović i Zečević, II, 646). Spor je trajao tokom celog perioda 1977.-1988.

Rasprava nije postala javna do 1981. kada su izbili nemiri na Kosovu, a vođstvo Srbije je nastojalo da te dve stvari (nemire i odsustvo nadležnosti Srbije na Kosovu) poveže.

Raspravljajući o nemirima, 24. decembra 1981., veteran na političkom vrhu Srbije Petar Stambolić žalio se na sednici Centralnog komiteta: “U praksi se osporavaju osnove jedinstva u Srbiji [od strane pokrajina]…osporava se [ona] kao nacionalna država…” (Petranović i Zečevič, II, 638). Na istoj sednici Stambolić se žalio kako republičke snage bezbednosti ne mogu da neposredno intervenišu i suzbiju nemire na Kosovu (655).

Krivični progon Albanaca

Uskoro posle Titove smrti savezne vlasti su reagovale na nemire na Kosovu uvodeći vanredno stanje i niz mera, posebno na području obrazovanja. Te mere su na različite načine bile represivne i restriktivne prema Albancima: mnogi direktori škola su bili zamenjeni, neki školski udžbenici bili su zabranjeni, broj studijskih mesta u visokom školstvu bio je smanjen na području humanističkih studija na albanskom (jezik, istorija), broj mesta na albanskom bio je smanjen a povećan broj na srpskom jeziku (Kostovicova, 2005, 65). 800 albanskih nastavnika je otpušteno. Krivični progon Albanaca bio je raširen: prema jednom izračunu između 1981. i 1986. je 4.000 mladih Albanaca “slato u zatvor” (Meier, 32), čemu se mogu dodati stariji i oni gonjeni posle te godine. Istina, nisu sve kazne u celosti primenjene. Ali to ilustruje atmosferu u vreme pojave srpskog pokreta. Kod Albanaca nije bilo nikakve euforije pobede. Ipak oni su shvatali Kosovo kao “sopstveno”, kako ilustruje Hudelist (1989) i nisu mogli da razumeju srpsku parolu “Život damo, Kosovo ne damo!”.

Foto: historiografija.ba

Među saveznim jedinicama nije bilo mnogo interesa za učešće u saveznim merama (osim u Srbiji i delimično u Makedoniji), tako da su se one u mnogome svodile na srpske mere. Saveznim merama Srbija je u mnogo čemu ponovo dobila vlast na Kosovu. Da navedemo jedan primer iz drugog izdanja Enciklopedije Jugoslavije, koja je počela da se izdaje u to vreme. U prva dva toma nalaze se opširne odrednice „Albanci“ i „Albansko-južnoslovenski odnosi“. O tome je bilo dosta spora između redaktora sa Kosova i iz Srbije. Odrednice unete u prvi tom u osnovi su sadržavale sadržaj kosovskih urednika kao matičnih. Međutim, posle 1981. redaktori iz Srbije izdejstvovali su da se novi tekstovi unesu u već završene tomove ušivanjem na sam početak teksta, sa drugačiji sadržajem (1984). Izdavanje Enciklopedije nije nikad dovršeno.

Promene u obrazovanju tokom 1980-ih godina bile su u prilog Srba. Međutim, obe zajednice su se osećale nebezbedno u zajedničkom sistemu obrazovanja, što je Albance navelo da ga 1990.g. napuste i ustanove privatni sistem, koji nije bio ni finansijski zbrinut od beogradskih vlasti (Kostovicova, 75-125).

Prisustvo saveznog kontingenta policije nije bilo od pomoći. Albanci su ih se plašili, Srbi se nisu osećali bezbednijim.

Dakle, mere iz 1980-ih godina dovele su do daljeg pogoršanja situacije na terenu, nepoverenje među nacionalnim zajednicama je raslo (Pavlović, 2009, 49-50). To je kulminiralo navodnim masovnim medicinskim slučajevima na koje su se obe zajednice pozivale, optužujući drugu (npr. Hay i Foram, 1991).

Sudbina naroda u rukama srpske inteligencije i SPC

Tokom 80-ih godina mala grupa Srba na Kosovu, posebno u Kosovu Polju, počela je da se okuplja i raspravlja o tome što su smatrali svojim neodrživim i proganjanim položajem na Kosovu. Objektivna strana problema je bio padajući udeo Srba u stanovništvu Kosova. U to vreme Srbi su činili približno jednu sedminu kosovskog stanovništva (1981: 13,2 %), a taj udeo je opadao od kraja Drugog svetskog rata. Seksualno napadanje žena Srpkinja od strane muškaraca Albanaca često je navođeno kao razlog, uz malo činjenične podrške (Blagojević, 1996).

Pitanje sudbine Srba na Kosovu, pa i u Jugoslaviji, uskoro je preuzeto od strane srpske inteligencije, uključujući Srpsku pravoslavnu crkvu (Atanasije Jevtić, „Sa Kosova i oko Kosova“, Pravoslavlje, 366, 15. 6. 1982. i kasnije u tom listu; Kerčov 271-3). Crkva je nevoljama Srba na Kosovu dala teološku dimenziju mučeništva. To se uklapalo u intelektualnu produkciju i narativ iz tog vremena prema kojem su Srbi Jugoslavijom bili „prevareni“, njene „žrtve“ (Dragović-Soso, 2003). Kosovo je bilo glavni predmet tog diskursa, a pisac Dobrica Ćosić možda glavni nosilac tog stava (2002-3).

Sam srpski pokret na Kosovu je privukao je izvesnu naučnu pažnju. Ramet je o mitinzima pisala kao o „prividno spontanim“…“ali pažljivo organizovanim“ (2005, 56). Još 1996. je pisala, da je „Milošević mobilisao nekoliko stotina Srba koji su dovedeni u … gde su organizovali dva dana demonstracija protiv vlasti…” (1996, 29). Glaurdić je 2011. tvrdio „da kod ovih demonstracija nije bilo ničeg spontanog u organizaciji i vremenskom određenju” (29). Bennett je pisao slično, „da nije kod tih mitinga bilo ničeg spontanog, njima se pažljivo upravljalo“ (1995, 98). I Pavlović u svojoj istoriji Srbije smatra tako (Pavlowitch, 2002, 194). Tako čine i drugi autori koji razmatraju šire procese raspada Jugoslavije, gde se to iskazuje kao Miloševićev način delovanja.

Ali autor koji razmatra posebno AB ima drugačije stanovište. Vladisavljević je tome posvetio doktorat na LSE, monografiju, upravo usredsređujući se na žalbe isticane u pokretu srpskih Kosovaca. On tvrdi: „Ja pokazujem, da je akcija običnih ljudi na Kosovu, u Vojvodini, Crnoj Gori i srednjoj Srbiji centralna u pokretanju i širenju protesta.” (2008, 5). I dalje: “AB pokazuje da su obični građani na Kosovu, u Vojvodini i Srbiji pokrenuli proteste i odlučujuće doprineli njihovom širenju” (2020, 14).

Jedan drugi autor koji se usredsredio na AB u novije vreme je Grdešić. Primenjujući kvantitativne metode, on dolazi do zaključka da su elitni događaji (sednice komiteta SK) pokretali mehaniku javnih skupova u Vojvodini 1988., što bi značilo da je organizatorima skupova mogla pomoći logistika organizacije SSRN, jedne transmisione organizacije (Grdešić, 2020, videti takođe Grdešić, 2019, Grdešić, 2016), ali da to važi tek od septembra 1988..

kraj prvog dela

(Autonomija, naslovna fotografija: mapa/wikipedia)

Portal Autonomija u četiri nastavka objavljuje feljton na osnovu naučnog rada Sergeja Flerea „Vruće vojvođansko leto 1988.“ iz Zbornika radova „Identiteska pitanja Vojvodine“, u dogovoru s autorom. Rad je zasnovan na metodima koji odgovaraju otkrivanju stvarnih pokretača mitinga i svrgnuća rukovodstava Vojvodine 1988. Prvenstveno su to bila istraživanja pisanih izvora i razgovori sa kompetentnim osobama. Sergej Flere je profesor emeritus Univerziteta u Mariboru i redovni profesor Univerziteta u Novom Sadu.

 

Putinoidi - mrzitelji života, slobode i radosti

Autor: Antena M

21.03.2022. 10:05 ➔ 10:39

• 
• 

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Ruska agresija na Ukrajinu traje li traje, razaranja i ubijanja ne prestaju, ali to ovdašnje putinoide nimalo nije pokolebalo. Pomislio bi čovek da im je negde u dubini duše preteklo neko zrno empatije, uprkos tome što su se iz sve snage trudili da u sebi zatru poslednje ostatke ljudskosti, ali putinoidi to odlučno demantuju. Svakog dana gledaju uživo gradove sravnjene sa zemljom, bombardovana pozorišta, bolnice, vrtiće, škole, porodilišta; svakog dana gledaju mrtvu decu, devojčice i dečake bez ruku i nogu, bebe u skloništima, leševe na ulicama Mariupolja koje nema ko da sahrani; svakog dana gledaju kolone izbeglica na granicama sa Poljskom i Rumunijom – i ništa. I dalje podržavaju svog voljenog vođu Vladimira Vladimiroviča Putina koji seje smrt i uništenje po Ukrajini bez ikakvog razloga i povoda.

Deset miliona ljudi izbeglo je iz svojih domova. Ne deset ljudi ili deset stotina ili deset hiljada, nego deset miliona, hej, jedna i po Srbija – i ništa. Umesto mrve saosećanja – likovanje nad nesrećom nebrojenih ljudi, poglavito žena i dece. Za njih je onaj uplakani dečak što je sam došao do granice, bez roditelja, prestrašen užasom koji su mu naneli neki odvratni, zli i ljudi i prekinuli mu detinjstvo – nacista. Pritom su putinoidi listom obožavaoci Draže Mihailovića, ljotićevaca, nedićevaca i ostalih saradnika nacističkog okupatora, ali eto, sad se navodno bore protiv nacizma. I zato navijaju za masovna ubijanja i razaranja u zemlji čiji je predsednik Jevrej i kosmopolita. Logično.

Najniža tačka mizantropije

Veliki su pravoslavci, pa zato podržavaju rušenje pravoslavnih crkava. Takođe, prosto obožavaju Ruse, pa stoga urliču od sreće zato što Putinova vojska ubija ljude kojima je ruski maternji jezik. Putinoidi inače mrze muslimane, pogotovo islamske ekstremiste, ali sad punog srca navijaju za Ramzana Kadirova i njegov džihad u Ukrajini. Totalno pomračenje uma, svesti, srca i duše, sumrak ljudskosti. Uživanje u totalnoj destrukciji, radost zbog prepelih gradova pretvorenih u prah i pepeo, sreća zbog unesrećenih civila koji od ruskih bombi traže sklonište po podrumima.

Veselje zbog toga što čitav grad ostaje bez struje, vode i hrane. Potpuno nadrealno, a ipak – to je naša realnost. Ne uživaju u patnji i nasilju samo ovi dežurni ideolozi, već i običan svet koji po društvenim mrežama bez ikakvog zazora ostavlja tragove svoje unakažene duše. Mrzitelja svega lepog, dobrog, poštenog, ispravnog i pravednog. Mrzitelji života, slobode i radosti. Najniža tačka mizantropije.

Šta drugo očekivati od ljudi kojima je idol botoksirani kagebeovski agent. Od svih ljudi na svetu, obožavaš kagebeovca, člana organizacije čiji su prethodnici čekisti pobili milione Rusa u gulazima, mučili nevine ljude, terorisali čitavu naciju. Tačan broj žrtava sovjetskih gulaga ni do dana današnjeg nije poznat, a većini se ni grob ne zna. A navodno voliš ruski narod. Obožavaju diktatora koji premlaćuje sopstveni narod, svakog ko se usudi da kaže svoje mišljenje koje se ne slaže sa onim što hazjajin zamisli. Dive se državi u kojoj je zabranjena sloboda govora i mišljenja, u kojoj vlast truje opozicionare, ubija novinare, progoni pisce i intelektualce, najbolje članove sopstvenog društva.

Dive se državnim funkcionerima koji preziru istinu, lažu po navici, pljuju na materijalistički Zapad, a žive u nezamislivom luksuzu zahvaljujući parama koje su pokrali od sopstvenog naroda. Deca tih mrzitelja Zapada listom žive – na Zapadu, u vilama ili stanovima koji vrede po nekoliko miliona eura. Sve to vide ovdašnji putinoidi – i ništa. Ne prestaju da obožavaju ruske moćnike i milijardere, lopove i zločince. Teško je zamisliti radikalniji oblik samoponiženja, svaki ruski mužik imao je više dostojanstva od njih, iako je bio primoran da bude rob i kmet spahijama i plemićima.

Čekajući rusku okupaciju

I ranije su takozvani srpski nacionalisti pokazivali neizmernu ljubav prema Volođi Putinu, KGB-u, drugu Staljinu, ruskom imperijalizmu, i ranije su priželjkivali da Srbija postane ruska gubernija, ali otkad je počela agresija na Ukrajinu – potpuno su otvorili napaćenu dušu. Tepali su sebi da su najveći rodoljubi otkad Srbija postoji, da niko ne voli Srbiju kao oni, a prvom prilikom su se dobrovoljno deklarisali kao izdajnici sopstvene zemlje koji jedva čekaju da ih Putin okupira.

Da Titova pobuna protiv Rezolucije Informbiroa 1948. godine nije uspela, da su Sovjeti upali u Jugoslaviju i okupirali je, kako je Staljin planirao, drugačija bi se pesma ovde pevala. Da su ovdašnji putinoidi ili njihovi preci osetili šta znači biti pod staljinističkom čizmom, da su hiljade završile po logorima, da je teror potrajao koju deceniju – teško da bi danas bilo nekog ko je na strani agresorske sile. Mada, koliko su ovde stvari izopačene i izvrnute naglavce, čak ni to me ne bi začudilo.

Donekle je razumljiva frustracija velikosrpskih nacionalista zbog silnih poraza iz devedesetih godina prošlog veka, razumljiv je i animozitet prema demokratiji i slobodi usled dobrovoljnog ropstva, razumljivo je do izvesne granice i obožavanje sile i moći usled osećanja sopstvene slabosti i nezaštićenosti, ali ipak spaliti sve ljudsko u sebi zarad neke ideje, pa čak i da je najplemenitija – to je ipak malo previše. Pogotovo što je u pitanju sumanuta, neljudska, krvožedna ideja – proširenje teritorija koje opravdava masovna ubijanja, a sve protkano idiotskim idejama o vlastitoj nadmoći nad drugima.

Sloboda za uništavanje

Dobro, neka se putinoidi nadaju da će ruska sila preurediti svet, da će smrviti Evropu, SAD i sve demokratske zemlje u prah, da će uspostaviti jednu veliku diktaturu kojom će vladati mali smešni kagebeovac. Pa zar je to vredno onolikih pobijenih ljudi, uništenih života, razorenih gradova za čije su obnavljanje potrebne decenije? Ili je stvar u nečemu drugom, u tome da putinodima svi ti ciljevi i sve te ideje služe samo kao opravdanje za sopstvenu žudnju za zločinstvom koju ni sami sebi ne smeju da priznaju. Oni bi to, naravno, porekli, tvrdeći da su oni pripadnici slobodarskog naroda i da im je stalo samo do slobode. Pa evo, Putin upravo oslobađa Ukrajinu, a kako to slobodari da ne podrže?

Nema sumnje da su putinoidi ljubitelji slobode, samo nije baš najjasnije šta pod tim pojmom podrazumevaju. Srećom, odgovor na to pitanje nije teško pronaći, a nalazi se – gde drugo – u Rusiji. Nedavno se na društvenim mrežama pojavio snimak na kojem grupa studenata elitnog ruskog Moskovskog državnog univerziteta za međunarodne odnose (MGIMO) poručuje Zelenskom da se preda, negira da Rusija u Ukrajini vodi rat, podržava apsolutno Putina i tome slično. To je najelitniji univerzitet u Rusiji gde se školuju budući vladari i vlasnici Rusije, pohađaju ga uglavnom deca političara, oligarha, biznismena i ostalih pripadnika elite, a provuče se i poneko stvarno darovit i pametan.

Nekažnjivost, ključna reč

MGIMO je početkom 2000-ih posetila Ana Uzelac, o čemu je pisala u knjizi reportaža „Deca Putina“. Između ostalih studenata, razgovarala je i sa Dimom čiji je otac bio diplomata u Južnoj Americi, pa je dečak tamo proveo detinjstvo, sanjareći o svojoj dalekoj voljenoj domovini. Kad se Dima 1994. godine preselio u Moskvu razočarao se u ono što je zatekao u idealizovanoj otadžbini: redovi po prodavnicama, ružnoća, nevaspitana deca, grubi ljudi, potpuni stranci. I onda Dima navodi ključnu razliku između sebe i zemljaka koja mnogo šta objašnjava: „Za mene je na primer sloboda značila slobodu da čitam sve, sve one knjige koje moji roditelji na primer nisu smeli da čitaju ili su ih čitali krišom. A za ljude oko mene sloboda kao da je označavala... nekažnjivost“.

Nekažnjivost – to je ključna reč, suština shvatanja slobode putinoida i svih drugih ljubitelja čvrste ruke, sile, moći, nasilja, militarizma, rata, ratnih zločinaca, razaranja, ubijanja, smrti i ostalih pošasti. Oni prosto žude za slobodom da nekažnjeno čine zlo, ne strahujući od zakona, suda i kazne. To je za njih sloboda. Zato mrze i preziru uređeno društvo, demokratiju, zato im svet koji igra po pravilima izgleda otuđeno i odvratno, zato obožavaju svakog diktatora i tiranina, zato nemaju nikakav problem što njihov idol ubija Ruse, Slovene, uništava pravoslavne crkve, ubija decu, satire kulturne spomenike.

Jer putinoidima ništa nije vredno niti sveto, ni ljudski život, ni duh, ni intelekt, ni kultura, ni religija, ništa što je čovek stvorio u svom vekovnom otkrivanju sebe i sveta. Oni sanjaju samo o oslobođenju sopstvenih najnižih, destruktivnih i ubilačkih instikata, o konačnom padu svih moralnih i zakonskih regula, o nesputanom prepuštanju afektima mržnje, ozlojeđenosti, resantimana i osvete. Koje bi, naravno, ispoljili na slabima, nezaštićenima, nenaoružanima. A dok veliki oslobodilac Putin ne dođe u njihove krajeve, mogu bar da uživaju u njegovom rušilačkom pohodu, u uništavanju ukrajinskih gradova i ubijanju nevinih ljudi, žena i deca.

 MIŠLJENJA

MIŠLJENJA,

Beogradska roto istina: Litijum između tenisa i genocida

Jeziva rečenica Milorada Dodika na naslovnici ‘Večernjih novosti’: “RS će biti nezavisna i u federaciji sa Srbijom”.

• 
  Bojan Tončić

Published On 10 Jan 202210 Jan 2022

'A zna se da je Đoković kriv, osim zbog srpskog porekla, i zbog ekološkog angažmana' (EPA)

Istraživačko novinarstvo ne poznaje granice, ali to smo već znali, no, u sadejstvu sa pronicljivošću srbijanskih novinara – analitičara izvesno je da se konzumenti istraživanja mogu suočiti sa naoko neshvatljivim, a tako jednostavnim saznanjima; proverimo dovode kiseonika i ventile, zaranjamo u svet beogradskih profašističkih (svi!) tabloida i saznajemo, na svoju odgovornost, čitajući naslovnice, kao i ovaj napis, uostalom, da se Australija preko Novaka Đokovića sveti Srbima za Rio Tinto. Nek’ je i prva rečenica poduža, teško je odoleti (i Borges je verovao u takvu ekspoziciju); ali da se podsetimo kako smo dovde – ne samo do zaključka koji nas proždire sa naslovnice Srpskog telegrafa (9. januar 2022.) – dospeli. U trenucima afekta i iznuđene autokratske mudrosti, a nema dokaza kako se ta dva stanja isključuju,  Aleksandar je Vučić odlučio da poništi sve ugovore sa australijsko – britanskom korporacijom kojoj je režim koji personifikuje, u kapitulantsko – korupcionaškom poduhvatu, odlučio da ustupi prirodu gornjeg Jadra (predeo kod grada Loznice u Zapadnoj Srbiji) za rudnik litijuma i pripadajuće mu jalovište. Nakon protesta po gradovima i drumovima Srbije, Vučić odlučuje da ne ignoriše glas naroda i najavljuje ispunjenje svih zahteva pobunjenika. Rio Tinto će, kako stvari stoje, dobiti otkaz, svi će ugovori biti poništeni, platiće narod “ceh” (to je, inače reč koju režimski eksponenti u slučaju Jadar najradije koriste), a ugovora, inače, saznajemo od zvaničnika, nije ni bilo.

Nema odgovora na pitanje šta je u Srbiji realnost, zapravo, apsurd je došao dotle da se to pitanje retko postavlja.

Preteško je ovo za svariti, da usporimo. Premijerka Srbije Ana Brnabić kazaće (8. januar), kao odluku nekih ministara i svoju, da je njen kabinet “blizu odluke da poništi sve ugovore sa kompanijom Rio Tinto”. A već je, najpre stidljivo, a potom i kao glavni propagandni narativ, plasirana teza da su Rio Tinto u Srbiju doveli opozicionari koji ga sad izbacuju. “Niti smo ih doveli, niti smo obećali, niti smo uradili nešto što narod nije znao, sve što smo radili, radili smo transparentno, slušamo naš narod”, izustiće premijerka.

Samo jedan propagandni autoritet

Predsednik je već kazao da to košta milijardu evra, a Ana Brnabić da, sad sledi ona reč, “treba samo videti koliki je ceh” za Rio Tinto, i koliko i kako treba platiti prekide sporazuma. Platiti sporazume, a nema ni dogovora.

Jeste, kontradiktorno je, zato treba ubaciti špijune: “Nismo za to da predsednik Aleksandar Vučić bude protiv naših odluka. Mi smo jedan tim. A on nije za to, ne voli kada ispunjavamo zahteve stranaca, stranih službi i agenture plaćene iz inostranstva”. Reče to predsednica Vlade, i obznani kako “nema nikakav problem da se zahtevi ispune, a ugovori sa Rio Tintom raskinu”.

Nezavisno od premijerkine nakane, istraživači i analitičari Srpskog telegrafa udarnički i patriotski rade svoj posao, tekst potpisuju samo poznati/e “M.J. i KI”, ali je očito rezultat nastojanja brojne ekipe. Ili je neko solirao, kao u stara vremena utemeljenja propagande kakvu poznajemo (naslućujemo): “Propagandu mora da planira i sprovodi samo jedan autoritet” (drugi princip, autor Joseph Paul Goebbels, ministar javnog obrazovanja i propagande u Vladi nacističke Nemačke). Tek, ona procena štete i raskid saradnje sa Rio Tintom u Srpskom telegrafu (ST) dobijaju, zapravo, istinsko značenje. Nema u tekstu, ali ima u podnaslovu: “Ana Brnabić: Blizu smo odluke da im poništimo sve dozvole”.

Sad, logično je pitanje kakve sve to veze ima sa Novakom Đokovićem, najboljim teniserom na svetu. To saznajemo već na naslovnici: “Ova prebogata kompanija je u australijskom i britanskom vlasništvu”. Tu je i razotkrivanje razloga zbog kojeg Đoković ne može da uđe u Australiju: “Šef kabineta premijera Australije dve godine radio za njih (Rio Tinto, prim, aut.)”. I konačno: “Naš as na meti i zato što je objavljivao postove o ekologiji”.

Poništićemo im dozvole, sugerišu nam Autoritet i ST, zato što našem Novaku ne daju da igra na njihovom turniru, imamo i mi čime da odgovorimo. Ili nam oni hapse Novaka zato što smo im najavili izbacivanje iz Srbije. Ima nešto i u ST što ne treba zanemariti: “Naravno, ne treba zanemariti činjenicu da je Novak deklarisani antivakser, da je Australija jedna od zemalja sa najrigoriznijim merama u borbi protiv korone i da je srpski teniser trebalo da posluži kao primer da nema izuzetaka, ma o kome se radilo”. I to se uklapa.

A zna se da je Đoković kriv, osim zbog srpskog porekla, i zbog ekološkog angažmana. I zbog opozicije, videćemo.

Kad najbolji laže

Mala intervencija, Đoković je 4.decembra prošle godine na instagram nalogu objavio fotografiju sa blokade mosta Gazela i poruku “Čist vazduh, voda i hrana su ključevi zdravlja. Bez toga, svaka reč o ‘zdravlju’ je suvišna”. Prošlo je otprilike pet sati do juriša na njega – tabloidi su objavili tobožnje licemerje njegove žene Jelene Đoković, čija majka (Novakova tašta/punica) je navodno bila šef i direktor firme koja je nameravala da gradi mini hidrolelektrane, odnosno da “šefuje energetskoj mafiji” (Alo!). A nacionalna veličina je, pred moćnom roto giljotinom, ustuknula bez mnogo premišljanja (ko se ne boji tašte): “Želim da se ogradim od ‘pozicije’ i ‘opozicije’, političkih struja bilo koje vrste. Uvek sam se trudio da budem APOLITIČAN” (velika slova i “pozicija” njegova), napisaće u post-ispričnici. Laž, naravno, jer nije bio apolitičan kada je pružio podršku mantijaško-četničkom rušenju Mila Đukanovića. “Pozdrav i podrška za bratski narod u Crnoj Gori“, napisao je pored fotografije litija 5. marta 2020.

Dolazimo i do ključnog otkrića ST: “Da je reč o osveti Noletu lično, ali i državi Srbiji zbog toga što je zapeo projekat u Jadru, govori i činjenica da je Džon Kankel, šef Morisonovog kabineta, radio baš za Rio Tinto. Naime, on je od 2016. do 2018. bio šef odseka za saradnju sa vladom Australije, da bi se 2018. preselio u kabinet premijera”. Kao ključni dokaz istraživači i uredništvo ST objavljuju neke faksimile, ili CV, možda memorandume na kojima piše da je Kankel šef kabineta premijera, ali i to da je od 2016. do 2018. neko bio šef departmana za odnose sa Vladom. Krunski dokaz je u roto verziji teško razaznati, a tek je malo čitljiviji u elektronskoj formi. Podseća – ovo je baš zlonamerno – na montažu u kojoj dominira logo Rio Tinta.

Znači, ako sve povežemo, vođeni verom u Autoritet, Vlada Australije čula je da Vlada Srbije uskraćuje gostoprimstvo njenoj “prebogatoj” kompaniji, pa rešila da se preko Đokovića osveti Srbima. I nije to jedini zaključak: ko je blokirao drumove – izbacio je Noleta sa Australian Opena. Opozicija, naravno. Deluje nategnuto? Ne, ništa ne deluje nategnuto.

Ko je sve zakuhao

Proglašavamo ovde mali predah. Izlazio svojedobno u Novom Sadu nedeljnik Svet, pričalo se u novinarskim krugovima da ekipa autora tu tiskovinu priprema dobrano naduvana. U jednom su broju, neposredno po okončanju intervencije NATO u Srbiji, objavili da je “dunavska Nesi snimljena kod ostataka Varadinskog mosta”. Novi Sad je dobio svoje čudovište, snimio ga je u ranim jutarnjim satima ribar koji je sa obale, videvši uzburkani Dunav, skoknuo do bicikla po fotoaparat (poznato je da ribari nigde ne kreću bez blinkera i fotoaparata). Objavljen je i taj pecaroški life podvig, dečji crtež delfina ili rad naduvanog istraživača, na kojem se u pozadini prepoznaje konstrukcija srušenog mosta koja se promalja iz Dunava. Jeste zlonamerna komparacija, ali od dunavske Nesi nije bilo štete.

Vratimo se u sadašnjost bez čudovišta (nacrtanih), premijerka vrišti iz antrfilea ST, da je opozicija bila vlast koja je “sve zakuvala”, sporazumom sa Rio Tintom (koji niko nije video) i izmenama Zakona o rudarstvu. A to će možda morati da bude predmet arbitraže. Dok je, kaže Ana Brnabić, naprednjačka vlast odobrila samo vađenje nečeg drugog, novootkrivenog minerala jadarita, pa je jasno poručeno Rio Tintu da, ukoliko mu se dozvoli iskopavanje, neće moći “ni gram da izveze”, “jer, to je naše bogatstvo i mora biti u Srbiji”.

Konfuzno malo, je l? Zbog čega onda opozicija blokira saobraćaj, ko se zbog čega buni, zašto prebogata kompanija buši po Jadru i otkupljuje imanja poljoprivrednika. I postoji li uopšte taj Rio Tinto. I šta je litijum.

Jozef Gebels možda nije do detalja razradio sve aspekte konfuzije u glavama (iza njega je ostalo 6.800 strana rukopisa, dnevnika i teorije), ali se i brojni drugi autori i docniji istraživači javnog mnjenja pozivaju na izvesnost rezultata koji kreator i realizatori ostvaruju kontradikcijama koje zbunjuju i podstiču nesigurnost. Tek, jedini autoritet Aleksandar Vučić pripremio je teren za nastup, za donošenje presude kakva god bila.

Zapadno od Beograda

Na zgradi Gradske uprave Banjaluka u nedelju uveče projektovan je lik Novaka Đokovića uz poruku: “Banjaluka je uz Noleta”. Čime je, treba li naglasiti, potvrđeno jedinstvo svih Srba u dobru i zlu. Dok se naizgled stišavalo četničko divljanje po Gacku, Prijedoru, Janji, Foči i Brčkom povodom proslave tridesetogodišnjice Republike Srpske. Kojim je samo produženo verbalno iživljavanje o neustavnom prazniku negenocidne (strašnozločinačke) tvorevine. Srbijanska premijerka izusti u Banjaluci da je RS “stvorena na genocidu, ali na genocidu nad srpskim narodom koji je planski osmišljen i detaljno sprovođen četrdesetih godina prošlog veka, sa jasnom namerom da se nastavi i završi 50 godina kasnije”. Još malo neljudskosti nikad ne škodi.

I to nije najstrašnije što se u vezi sa obljetnicom moglo čuti i pročitati. Večernje novosti objavile su intervju sa Miloradom Dodikom i na naslovnoj strani odštampale jezivu rečenicu ovog člana Predsedništva Bosne i Hercegovine: “RS će biti nezavisna i u federaciji sa Srbijom”. Poručuje Dodik da “ako nas sada skrše, nikada više nećemo imati šansu da bilo šta uradimo”. I u pravu je, na robiji neće biti prilike ni za šta.

Ima još, autorski tekst za Novosti ispisuje robijaš Radovan Karadžić. I zaključuje da “vernost narodu i njegovim pravednim težnjama nema cenu, i daje dobre rezultate”. “Republika Srpska je jedan od tih dobrih rezultata”, piše prvi, genocidni predsednik RS. I još svašta piše, i Bećkovića citira, i Njegoša. Ali, bilo bi previše.

I autorski rizik je veliki, šta ako Đoković osvoji Australian Open (kad-tad), a Rio Tinto Jadar. Novi dokazi da su Srbi u pravu.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

IZVOR: AL JAZEERA